Други светски рат: Мартовски преговори - мрља у партизанској борби или мудар стратешки потез

У долини Неретве, у Босни и Херцеговини, опкољени непријатељима и изморени од непрекидних вишемесечних борби, са Централном болницом пуном рањеника и тифусара, нашли су се југословенских партизани марта 1943. године.

Врховни командант Јосип Броз Тито у таквој, готово безизлазној ситуацији, доноси једну од најтежих и најконтроверзнијих одлука - да пошаље на преговоре са Немцима тројицу сабораца од поверења.

„Ја сам био изненађен тим задатком и примљеним директивама.

„Међутим, ово решење Врховног штаба схватио сам као ратно лукавство које је требало да нас ослободи немачког притиска који је претио да нам онемогући пребацивање наших рањеника на леву обалу Неретве", изјавио је својевремено Владимир Влатко Велебит о мартовским преговорима.

Поред њега, у босански Горњи Вакуф су 11. марта, на почетак преговора, послати и Милован Ђилас и Коча Поповић.

„Kао номинални повод је наведена намера да се настави размена заробљеника, која је отпочела још у августу прошле године", говори за ББЦ на српском историчар Гај Трифковић, аутор књиге Преговори с ђаволом: размјена заробљеника у Југославији 1941-1945 (Parleying with the Devil: Prisoner Exchange in Yugoslavia, 1941‒1945).

Циљеви су, између осталог, били и „постизање тренутног примирја" како би се већини Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и Централној болници омогућио „прелазак преко Неретве, обрачун са четницима и продор према Црној Гори, без страха од гоњења".

Исход преговора била је краткотрајна обустава ватре и стрељања заробљених припадника НОВЈ, као и ослобађање 17 партизана.

Трајали су скоро до краја априла, а већина састанака је одржана у Сарајеву и Загребу.

Шта им је претходило?

Преговори су се водили током војне операције сила Осовине - Вајс, познатије као Четврта непријатељска офанзива, у оквиру које се водила битка на Неретви.

Ова немачко-италијанска офанзива састојала из две фазе.

Према историчару Гају Трифковићу, представљала је „дотад најозбиљнији покушај да се једним ударцем уништи главнина Народноослободилачке војске Југославије и тиме осигура јадранско залеђе у случају савезничког искрцавања".

Почетак операције, крајем јануара 1943. обележило је непријатељско освајање Бихаћке републике - територије под управом партизана, која се простирала на подручју западне Босне и делова Далмације, Лике, Кордуна и Баније.

Партизани су се тако били приморани да се премештају ка средњем току Неретве.

„Избивши на Неретву, партизани ликвидирају све италијанске гарнизоне од Мостара до Kоњица, али Kоњиц не успевају да заузму.

„Ово представља озбиљан проблем, јер туда пролази једини иоле добар пут за источну Херцеговину, следећи циљ Главне оперативне групе Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и Централне болнице", каже Гај Трифковић, историчар из Сарајева.

Тада је у Централној болници било око 4.000 рањеника и болесника, од којих је 800 било на носилима, а 1.500 је требало преносити на коњима.

После неуспелог пробоја код Коњица и вести да су на левој обали Неретве четници, Тито доноси „исхитрену одлуку да поруши мостове", не би ли се тако осигурао од могуће претње.

Иако је касније приказивана као тактички потез у циљу заваравања противника, рушење мостова доводи војску у критичну ситуацију.

„На сад већ потпуно затворен ,котао' са севера и северозапада надиру Немци и оружане снаге Независне државе Хрватске (НДХ), док са истока и југа долазе четници и Италијани", додаје Трифковић.

У овој, наизглед нерешивој ситуацији, Јосип Броз Тито је наредио противудар код Горњег Вакуфа, чиме је желео да отвори обруч у коме су се нашли.

Тада је заробљен мајор Артур Штрекер који је тако постао „кец у рукаву" у преговорима који ће уследити.

Међутим, ни овај потез није био довољан да се извуку из ове неприлике, па је Тито одлучио да се „послужи дипломатијом".

Из Горњег Вакуфа у Сарајево и Загреб

Преговори са Немцима су почели у Горњем Вакуфу 11. марта 1943. године.

У преговарачку мисију су послати Владимир Влатко Велебит, као добар преговарач, Милован Ђилас - члан Врховног штаба и Централног комитета КПЈ и Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије.

Ђилас, односно Милош Марковић како му је гласио псеудоним, био је испрва главни у делегацији и преговоре је водио, каже Трифковић „у складу са ,линијом' коју је Тито усмено изложио".

Међутим, на месту првог преговарача убрзо га је сменио Велебит, за потребе преговора Владимир Петровић, који је поред доброг познавања немачког језика, поседовао и таленат за дипломатију.

Преговори су првобитно најављени да ће се водити у Бугојну, међутим трочлану делегацију са белом заставом на почетку колоне, Немци су дочекали у босанском граду Прозору, одакле су из одвезли у Горњи Вакуф где су предали захтеве.

Коча Поповић се одмах вратио на положаје, док су Ђилас и Велебит отишли колима у Сарајево где су 15. марта настављени разговори.

У ходнику зграде немачке команде у Сарајеву, где се одржао састанак, Ђилас је приметио једног дезертера из Прве пролетерске бригаде који се прикључио Немцима.

Због скривеног идентитета прибојавао се да га не открије, али како је касније писао, „или га није препознао, или га није хтео одати".

Слична искуства је имао и Велебит, који је два дана касније сам отишао на наставак преговора у Загреб, место одакле се прикључио партизанима и где му је живела породица.

„Kад сам ушао у једну апотеку да купим четкицу за зубе, касирка ме је препознала и зачуђено узвикнула: 'Зар сте Ви овде, господине докторе, па ја сам чула да сте Ви у партизанима'", писао је Велебит, наводи се у књизу Мартовски преговори 1943, аутора Миша Лековића.

Немачки опуномоћени генерал у НДХ - Глез фон Хорстенау, са којим се тамо састао, рекао му је да зна да је он „загребачки адвокат, син генерала Љубомира Велебита", али су му и поред тога дозволили да посети родитељску кућу.

„Шта је навело Немце да према мени заузму тако коректан став - тешко је објаснити.

„Верујем да је генерал Глез као Аустријанац тако поступио из неког осећања другарства према мом покојном оцу.

„Они су обојица били официри у аустроугарској војсци, у којој је био јако развијен кастински осећај повезаности међу припадницима официрског кора", писао је Велебит.

Разговоре је водио и са италијанским представницима, са којима је такође причао о размени заробљеника.

По повратку Велебита у Сарајево, партизани су начинили први корак у ослобађању заробљеника пустивши на слободу двадесетак немачких војника, међу којима је био и мајор Штрекер.

Неколико дана касније - 20. или 21. марта, Ђилас и Велебит се поново враћају у Загреб, на „главне преговоре".

„Главни преговори", па крај

У возу за Загреб, Марковић и Петровић, како су им гласили псеудоними, разговарали су са инжењером Хансом Отом који је већ учествовао у ранијим преговорима о размени заробљеника у Ливну, новембра 1942.

„Разговарали су са њим ,прилично отворено', изражавајући уверење да ће Немачка изгубити рат.

„Стекли су утисак да је њихов саговорник био истог мишљења, мада то није директно рекао - што је било разумљиво", пише у књизи Мартовски преговори 1943.

Тада је немачком инжењеру стављено до знања да међу заробљеницима за размену треба да буде и Херта Хас, не наводећи да се ради о Титовој супрузи.

У Загребу су одржана два састанка, а на челу немачког преговарачког тима нашао се један пуковник, што је по Ђиласу умањивало значај преговора.

„Исправно је закључио да преговора, у правом смислу те речи, није ни било, јер супротна страна никад није формирала званичну, акредитовану делегацију.

„Све се свело на разговоре, које су Немци намерно организовали и водили у што неформалнијој атмосфери", каже историчар Трифковић.

Ђилас је писао да током разговора нису истицали „усташе као ,главне непријатеље'" јер су их Немци „сматрали својима", али да су говорили да на њих, као и на четнике „полажу право као на унутрашње непријатеље".

Тада су, као и у разговорима у Горњем Вакуфу, назначили и да „неће дозволити искрцавање савезничких трупа у Југославију".

„Немце је требало одобровољити, ,смекшати', па отуд и изјаве Ђиласа и осталих да су им четници главни непријатељи, те да би сваки покушај Британаца да се искрцају у Југославији био еквивалент објави рата НОП-у", каже Трифковић.

Додаје да су „дугорочно, монархисти били главна препрека стварању нове Југославије", док је према Великој Британији, „као главној империјалистичкој сили света", постојао „јак антагонизам".

„У званичном наративу је, пак, Трећи рајх био означен као главни непријатељ, што је такође било неоспорно тачно, али првенствено у контексту ослобођења земље."

Друга рунда преговора у Загребу довела је до ослобођења дванаесторице комуниста, али не и Титове супруге Херте Хас.

Велебит је по њу дошао у априлу, приликом трећег одласка у Загреб.

Он је тада имао задатак да партизане у Славонији обавести „да припреме немачке заробљенике за размену, ако их имају, и да обуставе акције против њихових јединица".

Крај преговора је коначно наступио 23. априла када су се Велебит и Хас вратили на партизанску територију.

Захтеви

Историчар Трифковић каже да је током мартовских преговора, поред размене заробљеника, „нагласак стављен" и на то да Немачка „призна НОВЈ као зараћену страну".

Партизани би тако „уживали сва права и обавезе" као и војници осталих земаља, осим Совјетског савеза, са којима је Трећи рајх ратовао, а Народноослободилачки покрет (НОП) би изашао из „међународне изолације".

„Били би им гарантовани живот, достојанство, стан и храна, и све оно што прописује Женевска конвенција", каже Трифковић.

Овим признањем би такође рањеници Централне болнице били поштеђени у случају заробљавања „што је представљало главу бригу Врховног штаба".

Ипак, Немачка никада неће формално признати НОВЈ као зараћену страну, па чак ни 1945. године, када су за то постојали сви услови, објашњава Трифковић.

Историчар каже и да је Тито понудио примирје и повлачење у „италијанску окупациону зону - Санџак", где НОВЈ више не би представљала „опасност по немачке интересе".

„Све ово је требало некако навести Немце да обуставе гоњење и тако омогуће НОВЈ да се ,одлепи' у правцу Источне Херцеговине и Црне Горе."

Партизани су такође до средине маја обуставили нападе на пругу Београд - Загреб, што је био један од немачких услова за размену заробљеника.

Ни званична Москва којој је руководство КПЈ полагало рачуне није одобравала ове потезе.

У једном телеграму који је Коминтерна послала Титу, између осталог је писало да их „збуњује околности размене ратних заробљеника са Немцима", и да „моле за објашњење по том питању".

Шта су партизани добили преговорима?

Резултати преговора су по југословенску страну били скромни.

Трифковић каже да је 17 партизана размењено за 27 немачких војника.

„Немачке јединице су добиле наређење да привремено прекину са стрељањем заробљеника, што је до тада била уобичајена пракса, а један немачки напад јужно од Kоњица је одложен за један дан док не прође размена", додаје историчар.

Међутим, све је то било кратког даха, а до примирја, заправо, није ни дошло.

„Већина немачких војних руководилаца у окупираној Југославији, као ни њихови претпостављени у Берлину, није веровала у искреност Титове понуде о разграничењу.

„Такође, нису жељели ни да НОП признају као зараћену страну, па се то одразило на начин комуницирања са партизанским представницима", каже Трифковић.

Наводи и да је Адолф Хитлер такође негодовао по овом питању уз коментар „да се са бандитима не разговара, већ се стрељају".

Тако је и било јер су нацисти већ средином маја покретнули операцију Шварц, односно Пету непријатељску офанзиву у оквиру које се одиграла и чувена битка на Сутјесци.

На тај начин је срушена Титова заблуда да је мартовским преговорима постигнута „неутрализација" Немаца и да их неће „гонити према источној Херцеговини".

„Немци јесу застали на Неретви, али не због мартовских преговора, већ због затегнутих односа са Италијанима, велике изморености трупа, и других стратешких приоритета, на пример - заштита мостарске бокситне зоне", објашњава Трифковић.

Ипак, неки нацисти који су се после рата и победе партизана нашли у југословенском заробљеништву, покушавали су да искористе ангажман у мартовским преговорима као олакшавајућу околност.

Тако је, каже Трифковић, немачки посланик у Загребу - Зигфрид Каше позвао Kочу Поповића и Владимира Велебита као сведоке на суђењу, што му није одобрено.

Мартовски преговори у социјалистичкој Југославији и данас

О мартовским предговорима се није много говорило после Другог светског рата у Југославији.

Триковић каже да се до Титовог „јавног признања" на митингу у босанској Јабланици 1978. године о њима вероватно само „шушкало у уским круговима".

„За овакву врсту дипломатије нема места у било којем глорификованом наративу рата, па тако ни у саги о Народноослободилачком рату и револуцији.

„Мартовски преговори су били израз слабости, изнуђени тешком ситуацијом на бојном пољу", каже Трикфовић.

Додаје да све те ствари „нису могле да се штампају у контексту епопеје Неретве и Сутјеске", па се на монографију Миша Лековића - Мартовски преговори 1943, чекало све до 1985. године.

„Један од разлога који су кумовали овом кашњењу је сигурно и Титова смрт.

„Хтело се по сваку цену избећи било шта што би могло нанети штету његовом угледу", каже историчар.

Трифковић сматра да су мартовски преговори данас спорни још само код „аутора десног политичког спектра, претежно у Србији".

„По њима, примирје јесте постигнуто, а Вермахт се зауставио на Неретви, што је омогућило Титу да разбије четнике у Источној Херцеговини, и то на задовољство и корист свих преговарачких партнера.

„Проблем са оваквим тврдњама је што за њих нема никаквих материјалних доказа", закључује Трифковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]