Други светски рат, партизани и четници: Како је британски официр покушао да помири Тита и Дражу

Британац Вилијем Хадсон, познат и као „Марко", сакрио је хиљаде фунти у злату и дијамантима послате за финансирање ратних активности против Немаца у Југославији у Другом светском рату.

Овај британски официр, наводно инспирација писцу Јану Флемингу за стварање лика једног од најпознатијих тајних агената на свету - Џејмса Бонда, послат је у Југославију са задатком да помири два покрета отпора против немачког окупатора.

„Он је био први британски официр за везу у Југославији из специјалне јединице за ратне операције широм Европе и једини који је одржавао контакт и са Јосипом Брозом Титом и са генералом Дражом Михаиловићем", каже за ББЦ на српском војни аташе британске амбасаде у Београду Ник Илић.

Хадсон је, међутим, врло брзо схватио да ће мисија мирења Титових партизана и Михаиловићевих четника бити врло тешка.

Британци у опанцима и шајкачама

Истовремено са активним отпором против Немаца у Европи, британска влада је још 1940. године формирала обавештајно-диверзантску групу - Специјалну јединицу за војне операције (СОЕ) у окупираним европским државама.

На изложби „Британци у Југославији у Другом светском рату" коју је Илић припремао, виде се фотографије официра и подофицира британске војске који су послати у Југославију.

Неки од њих су у опанцима или са шајкачама и у сељачким оделима, пред ратне операције.

„Први официри су већ 1940. године били у Београду, а база им је била британска амбасада.

„Тада су припремали планове за случај да Југославија потпише пакт са Немачком и како онемогућити снабдевање Немачке преко југословенске територије", каже Илић.

Британци су још тада унели велике количине оружја и експлозива, које су посакривали по Београду, прича Илић.

Било је спремно и 10 вагона са оружјем и експлозивом на граници Грчке и Југославије, као додатни арсенал.

Припадници специјалне јединице (СОЕ), које је предводио Џорџ Тејлор, обавештајац британског премијера Винстона Черчила, пронашли су сараднике у Србији, противнике пакта потписаног са Немцима.

У телеграму послатом из британске амбасаде у Београду, 27. марта 1941. године, када је извршен војни пуч и и свргнута влада под контролом кнеза Павла Карађорђевића, Тејлор је обавестио владу у Лондону да је СОЕ потрошио најмање 100.000 фунти од како је он преузео руковођење овом јединицом, пренео је лист „Недељник".

Новац је, додаје се, углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале облике подршке.

Ник Илић, међутим, каже да Британци нису били укључени у организовање демонстрација које су уследиле и пуча.

„Британски официри јесу овде били у контакту са снагама које нису биле за пакт, рецимо, са Српском земљорадничком странком и другим групама.

„Али, Британци нису имали везе са онима који су извршили пуч", каже Илић.

Сви планови, које су британски официри договорили са тим групама, међу којима је било и „уништавање мостова, све је то пропало."

„Није се очекивао тако брз напад Немачке и окупација".

Припреме за рат

Тејлор је у телеграму саветовао да се ради „на припремању пуча".

„Биће потребно још времена посебно јер наши пријатељи не могу тако брзо да опипају пулс код генерала како би обезбедили одређени степен војне подршке", написао је Тејлор, пренео је „Недељник".

Историчари су, међутим, утврдили да Британци нису били умешани у пуч, каже Дејан Ђокић, професор историје са Голдсмитс колеџа Универзитета у Лондону.

„Пред Други светски рат, а посебно након што рат почео у септембру 1939, 'Велике силе', пре свих Немачка и Италија, али и Британија, кроз разне канале, службене и неслужбене, форсирале су своје интересе у тада још увек неутралним државама, међу којима је била и Југославија", каже Ђокић за ББЦ на српском..

Он додаје да нису увек имали успеха, нити су то увек чинили вешто.

„Британци су, на пример, финансијски помагали две српске организације - Земљорадничку странку и четничке ветеране Илије Трифуновића Бирчанина.

„Али 'земљорадници' су били релативно мала странка без неког већег утицаја у земљи, док је Трифуновић Бирчанин такође био без неког већег утицаја", наглашава Ђокић.

Трифуновић је још пре Првог светског рата гајио антинемачке сентименте и сматрао је да Југославија не треба да буде у савезништву са државама које су крајем септембра 1940. године у Берлину потписале такозвани Тројни пакт - нацистичка Немачка, фашистичка Италија и империјални Јапан).

„Али је онда током окупације Југославије отворено сарађивао са Италијанима, иако је формално био део покрета Драже Михаиловића", каже Ђокић.

Пуч су, каже, организовали официри Југословенске војске, које су предводили ваздухопловни генерали Бора Мирковић и Душан Симовић.

„Они су били су против спољне политике владе Цветковић-Мачек и кнеза-намесника Павла, али то није био једини разлог њиховог незадовољства.

„Претежно српски официри нису били одушевљени стварањем бановине Хрватске у августу 1939. године, која је уживала висок степен аутономије, док је остатак државе био под централистичким уређењем у ком нису биле јасно одређене границе 'српских земаља'", наводи професор Ђокић.

У марту 1941, и Српска православна црква је отворено подржала демонстрације против савезништва са Тројним пактом, а затим, и пуч 27. марта.

„Британци, наравно, јесу имали интереса да се смени влада која је 25. марта потписала приступање Тројном пакту у бечком дворцу 'Белведере' - истим оним из ког је Фрањо Фердинанд кренуо у Сарајево крајем јуна 1914", пред атентат који је увео Европу и свет у Први светски рат.

„Они су стога подржали пуч којим је смењена влада и збачен кнез Павле, тако што је краљ Петар Други проглашен пунолетним 6 месеци пре 18. рођендана", каже Ђокић.

Подсетио је на чувену тадашњу изјаву Винстона Черчила да је „Југославија пронашла душу".

„Међутим, Лондон није организовао војни удар у Београду, нити су српски официри Југословенске војске који су извели пуч тражили савете из иностранства", истиче Ђокић.

Ник Илић каже да су британски оперативци потом учествовали у организовању бројних операција у Југославији до пада нацистичке Немачке - напади на виталне комуникације, блокаау Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, између осталих.

Да су се британски специјалци „сродили" са становништвом сведоче и фотографије на изложби на којима се се види како су заједно са четницима, али и са Титовим партизанима смишљали и спроводили акције.

Хадсонова мисија и шта су Тито и Дража рекли један о другом

Британци су желели да покрет отпора у Југославији онемогући снабдевање Немаца преко Балкана, каже Илић.

У почетку је помоћ Британаца била усмерена на покрет на чијем је челу био Дража Михаиловић.

Међутим, британска влада ускоро почиње да добија извештаје и о другом покрету отпора, који је предводио Тито.

Хадсон, који је је пре рата радио као инжењер у руднику код Крупња у западној Србији, добио је задатак да из Египта, где је боравио од почетка немачке окупације, врати у Југославију.

Ђокић указује да Хадсон није био послат да помири два покрета отпора, јер нити он, ни било ко у Лондону није знао шта се тачно дешава у окупираној земљи, односно нико није знао за постојање различитих покрета.

Током лета и ране јесени 1941, до Лондона - где су се од јула налазили и југословенска влада и краљ у избеглиштву - стижу вести о побуни групе официра и акцији против непријатеља у западној Србији.

Али детаљи нису познати, а свакако нико тамо за Тита у то време није ни чуо, каже Ђокић.

„Када се у септембру 1941. године сазнало да се око тадашњег пуковника Михаиловића окупила група која пружа отпор Немцима, Британци и југословенска влада су послали мисију, у којој су били и двојица југословенских официра, мајори Лалатовић и Остојић".

Они су се тајно искрцали у Црној Гори и тада је Хадсон сазнао и за други покрет отпора.

„Он се 23. октобра у Ужицу видео са Титом. Тада је заједнички устанак партизана и четника у западној Србији против Немаца већ јењавао, потом су они почели међусобно да се сукобљавају", прича Ђокић.

Два дана касније, Хадсон се нашао са Дражом Михаиловићем на Равној гори.

Био је једини официр који је одржавао контакт и са Титом и са Дражом, одмах схвативши да два покрета отпора не желе да сарађују међусобно, наводи Илић.

У пратећем каталогу изложбе наведено је да је Хадсонов задатак деловао немогуће - да покуша да их уједини у борби против заједничког непријатеља.

„Тито ме је питао шта сам дошао да радим. Одговорио сам му - да координирам покрете отпора. Питао ме је да ли имам контакте са Русијом. Рекао сам му да имам наређење да идем код Михаиловића".

„Упозорио ме је да ми неће бити лако да са њим изађем на крај и да он није на добром гласу", причао је Хадсон, пише у каталогу.

Михаиловић је био оштрији у разговору са Хадсоном.

„Капетане Хадсон, дуго смо вас чекали. Срби не воле комунизам, тако да мислим да не треба да дајете Титу на значају".

„Не желим да радим то што комунисти раде - овде запале ватру, тамо убију полицајца и онда побегну и оставе народ да им спале село и убијају 100 за једног за одмазду".

Однос Британаца према Дражи Михаиловићу

Југословенска влада у изгбеглиштву је децембра 1941. године пуковника Дражу Михаиловића унапредила у чин генерала, а 1942. је изабран и за министра војног у влади (јединог министра који је био у земљи).

„Та влада је била савезница Великој Британији и није нелогично што су Британци подржавали Михаиловића", објашњава Ђокић.

Ђокић наводи да су се Британци рано разочарали у Михаиловића схвативши, између осталог и из Хадсонових извештаја, да је пасиван, спреман на привремену сарадњу са непријатељем како би се концентрисао на борбу против комунистичког покрета.

Било је и извештаја да не контролише све своје команданте од којих су неки отворено сарађивали са Немцима и Италијанима".

Партизани, иако „неретко дају приоритет борби против Михаиловића и других четничких команданата, па чак у марту 1943. године нуде Немцима примирје како би се усредсредили на грађански рат, несумњиво се много активније боре против страних окупатора и њихових домаћих помагача", каже Ђокић.

Професор Ђокић каже да је Михаиловић, изгледа, погрешно протумачио мисије из Лондона као охрабрење да нападне партизане.

„Када је примио двојицу југословенских официра, Михаиловић је то схватио као давање легитимитета његовом покрету отпора", наводи Ђокић.

Додаје да је такође тачно да је и британској влади било стало да они буду легитимни покрет отпора због њихове подршке савезничкој југословенској влади и краљу у избеглиштву.

Британци, објашњава Ђокић, тада нису много знали о комунистичком отпору.

Са друге стране, партизани си у почетку били сумњичави према британским обавештајним мисијама, али им је било стало да имају подршку споља.

Историчарка Елизабет Баркер у књизи „Британска политика према југоисточној Европи у Другом светском рату" пише да су Британци у прво време били одушевљени што уопште постоји било какав вид отпора и пажњу потпуно усмерили на Михаиловића.

Међутим, убрзо стижу вести о неуспелим преговорима између партизана и Михаиловића у јесен 1941, као и тајни извештаји у којима се помиње Михаиловићева сарадња са квислиншком владом Милана Недића и са Италијанима.

Од Хадсона је затражено мишљење о Михаиловићу, а он је увијено одговарао да верује да је Михаиловић пристао на сарадњу с Италијанима и да је „кадар да се споразуме" са Немцима, пише Баркер.

Иако су сматрали да је народ у Србији више наклоњен Михаиловићевом покрету, Британци су ипак подржали Тита.

„Партизани су били ефикаснији покрет отпора у окупираној Европи. Једноставно, наносили су више губитака Немцима и Италијанима од било које друге групе у Југославији", каже Ђокић.

Такође, Британци су увидели да је Тито једини у позицији не само да ослободи, него и да уједини земљу после рата".

Ђокић истиче да ни југословенска влада у Лондону није била од велике помоћи Михаиловићу, на крају га је и сменила.

Краљ Петар је, под притиском Британаца, у септембру 1944. преко радио Лондона позвао Југословене да подрже Народно-ослободилачки покрет маршала Тита".

„Михаиловић тада није имао само губио подршку ни од Британаца, него је практично није имао ни од Југословенске своје владе и младог краља", каже.

Ко је рушио мостове?

На изложби, која је представљена у неколико градова у Србији, приказане су и фотографије на којима се види како британски инжењери, заједно са Михаиловићевим четницима, припремају рушење мостова.

Једна од њих приказује тренутак када је у ваздух дигнут железнички мост на Лиму - највећи уништени мост у Југославији после немачке инвазије.

„Мостови на Мокрој гори и близу Вишеграда - то су све акције које су Британци организовали са припадницима Југословенске војске у отаџбини да спрече снабдевање Немаца на Јадрану.

„Али данас кад читате извештаје о томе - заслуге за то су приписане партизанима, иако су то урадили Дражини војници", примећује Ник Илић.

Контроверзе око Хадсона

Хадсон је после рата признао да је сакрио хиљаде фунти у злату и дијамантима намењене финансирању ратних активности против Немаца у Југославији, објавио је лондонски „Сандеј тајмс".".

Преко Хадсона је у Југославију послато око 80.000 фунти у дукатима и драгом камењу, што би сада вредело више од 1,75 милиона фунти, пише дневник.

Обавештајац је, додаје се, благо закопао испод сељачких колиба и у шумским скровиштима.

Касније је, наводно, покушао да га прокријумчари из Југославије, користећи дипломатске канале.

Међутим, Ник Илић наводи да је сваки британски официр који је у то време долазио у Југославију носио новац - једини начин да се финансира куповина оружја.

„Кад је Ужичка република пала, Хадсон је био са Титом. Партизани су кренули ка Босни и Црној Гори. Хадсон се изгубио, био је негде у Србији, и тамо му је помогло локално становништво и морао је негде да сакрије злато", додаје Илић.

Улога британских официра-комуниста из Каира

Све више акција партизана против Немаца пробудило је интересовање Лондона за партизане, захваљујући, између осталог, и бројним извештајима британских официра о партизанима, слатих преко Каира.

У то време, у Египту је била група официра која је била наклоњена партизанима-комунистима и желела је да по окончању рата они дођу на власт, наводи Ник Илић.

У мају 1943. године Винстон Черчил даје „зелено светло" да двојица британских официра буду у Титовом штабу на Сутјесци.

Један од њих је погинуо, а други је рањен је заједно са Титом.

„Сви извештаји који су послати у Лондон говорили су о херојској борби партизана да пробију обруч Немаца", наводи Илић.

У септембру 1944, Черчил шаље код Тита високог изасланика - бригадира Фицроја Меклејна.

Крајем 1944. године, британска влада мења политику према дешавањима у Југославији.

Британци су припремали операцију „Сад ће бити" за рушење мостова на Ибру и наредили су Михаиловићу да је изведе.

Он је пристао, али је операција је изненада прекинута по налогу друге британске „струје" из Каира, наклоњене Титовим партизанима, каже Илић.

Неизвршење је схваћено као да Михаиловић није испунио задатак - што је био један од преломних тренутака у односу британске политике према Југославији у Другом светском рату, додаје.

„Све информације које је Черчил добијао са терена, али и од пресретнутих немачких извештаја, говорили су о томе да су се партизани борили против Немаца, а Југословенска војска (Дражини четници) не", каже Илић.

Данас је лако анализирати зашто је Черчил толико дуго чекао да направи заокрет и окрене се Титу, објашњава.

„Требало је бити у његовим ципелама у то време".

„Черчил је доносио одлуке на основу информација које је добијао. Официри са обе стране су приказивали информације које нису биле потпуно истините."

И сам Меклејн је у једном интервјуу 1996. године „признао да је користио податке партизана да би направио извештај, што значи да није ишао сам на терен и извиђао.

„Официри који су били са Михаиловићем стално су ишли на терен".

Међутим, многи извештаји нису стизали на време, док су неки из Каира били „прекрајани како би партизане приказали у бољем светлу", каже Илић.

И Хадсон је био незадовољан извештајима који су у Лондон стизали из Каира, јер су наводно неки били измењени, потврђује Дејан Ђокић.

„Он је после рата видео исте оне извештаје које је добијао и Лондон и схватио је да нису били нужно онакви какве их је првобитно слао", додаје Ђокић.

Међутим, каже да не треба претеривати у вези са „значајем манипулације извештаја о догађајима на терену."

„Михаиловићеви успеси 1941. су били помало преувеличавани - британској јавности су биле потребне добре вести из макар било код дела окупиране Европе - и приписиване су му и партизанске победе", примећује Ђокић.

После 1943, „вероватно се преувеличавају успеси партизана и приписују им се и неке акције које су извели Михаиловићеви људи", каже.

„Међутим, партизани су победили, пре свега, јер су били много боље организовани и ефикаснији као покрет отпора".

Савезничко бомбардовање Београда 1944. године - договор са партизанима

Три године пошто су Немци сравнили Београд са земљом, уследило је савезничко бомбардовање на Ускрс 1944. године.

„Да, људи увек то гледају као да су савезници тукли Југославију, Београд и српски народ, а нико не гледа како је, рецимо, било у Француској", одговара Илић на примедбе да су савезници урадили исто што и Немци.

„Увек авијација иде испред војске да нападне све непријатељске циљеве, да онемогући отпор и одступницу".

Док није ослобођена Италија, савезници нису имали могућност да нападну Немце из ваздуха.

Владимир Велебит је био главни официр за везу испред партизана у Италији и он је „говорио које локације у Београду треба гађати и тако ослабити Немце.

„Он је рекао: 'Ту и ту, овде и овде. Ту треба гађати бомбама'."

„Јесу, савезници јесу бомбардовали. Али је све било по плану и у договору са партизанима", каже Илић.

Британци, југословенска авијација и операција "Ваздушни мост"

Британци су помогли оснивању балканског ратног ваздухопловства средином 1944. године, које је снабдевало партизанске јединице оружјем, храном и одећом.

Учествовали су и у евакуацији рањеника и болесника у базе у Италији.

Британци су помогли и формирање Партизанске ескадриле.

Током Другог светског рата на подручју Југославије организована је и операција „Ваздушни мост".

Савезници су у сарадњи са четницима и партизанима укупно евакуисали 2.400 пилота.

„Захваљујући авионима, спасили смо 19.000 рањених партизана и цивила. Пребачени су у јужну Италију авионима РАФ-а.

„Преко Виса, где је била ваздухопловна база британске авијације, спасено је око 30.000 Далматинаца, који су потом били у кампу у Уједињених нација у Ел Шату у Египту", каже Илић.

На Ратном гробљу Комонвелта у Београду су и гробови 471 морнара, војника и пилота Велике Британије. Међу њима је и 16 припадника британске Јединице за специјалне операције.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]