Тито и 25. мај: Шта је пoседовао Јосип Броз Тито

На пролеће на Бледу, лети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.

Овако су, барем према старим фотографијама и бројним извештајима, изгледала путовања Јосипа Броза Тита у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био председник Југославије.

Једном је, ипак, свратио на ручак у своју вилу на Златибору.

На том месту данас се гради истоимени комлекс - „Титова вила Златибор", који вреди око 15 милиона евра и који је 2014. реституцијом враћен старом власнику и продат.

Ипак, то није случај са свом и бројном имовином Јосипа Броза Тита или барем оном коју је користио, па је питање наслеђивања и даље под правним спором.

„Као најјачи симбол и вођа Тито је, подразумева се, био и неприкосновени пример савршеног социјалистичког човека", објашњава за ББЦ на српском Ивана Пантелић, историчарка Института за савремену историју.

„Он није поседовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим наследницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао".

Не мисле ипак сви наследници тако, па зашто је „све било Брозово и ништа није било његово", за ББЦ на српском објашњавају историчари.

„Један прилично другачији поредак"

Питање Титове имовине, као и његове заоставштине изнова се поставља већ 40 година.

Од његове смрти до данас свака вест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.

Одговор даје историчарка Ивана Пантелић објашњавајући да су „сећања грађана на период социјалистичке Југославије и данас веома жива и динамична".

„Сусрешћемо се са једним прилично другачијим друштвеним поретком и системом него што је овај у коме данас сви живимо наше пост југословенске животе", каже Пантелић.

„Јосип Броз Тито био је, доживотни и једини председник СФР Југославије, земље у којој је, читав систем и друштво концентрисано на опште, заједничке вредности и постојање друштвене својине.

„То је био систем у коме је приватна својина била тек ретка појава".

Слаже се и историчар Чедомир Антић, који каже да је то и за време Тита, а и данас „била политичка одлука".

„То је био систем - све је било Брозово и ништа није било његово", каже Антић.

Шта је све Тито „користио"

Брозове виле су биле толико велике да је 2.060 људи било запослено у њима, говори Антић.

Пантелић каже да се „Тито као председник државе, користио државним добрима након 1945. године".

„У питању је био велики број вила и поседа по читавој земљи у којима је он повремено боравио, некада их користећи за примање страних делегација, а некада у приватне сврхе", каже историчарка.

„Једна од најпознатијих Титових резиденција налазила се у националном парку Бриони, на јадранском острву Ванга у Хрватској".

До данас су неке виле изнајмљене, а поједине, попут оне на Златибору, продате или враћене првобитним власницима.

Прва Титова кућа након што је дошао на власт јесте била на Дедињу, у Ужичкој 15, коју су од Немаца преузели партизани.

У њој је Тито живео од 1946. до 1979 године, пише Балкан инсајт.

Добро познат је и Бели двор, који је изграђен 1937. године, а пре тога је припадао краљевској породици Карађорђевић. Данас је у власништву државе, али га ова породица користи.

Након Титове смрти, вила у Ужичкој, али и још једна кућа, као и Кућа цвећа где су Тито и Јованка Броз сахрањени, постали су Меморијални центар „Јосип Броз Тито". Они су део Музеја Југославије.

У НАТО бомбардовању погођена је друга вила у Ужичкој 15, где је у тада живео Слободан Милошевић, као председник Југославије. Данас се популарно названа Вила Мир користи за пријем највиших државних званичника.

Тито са Еленор Рузвелт на Брионима, Тито са Фиделом Кастром на Брионима, Тито са Софијом Лорен и енглеском краљицом Елизабетом Другом - овакви наслови су пунили странице новина током Титове владавине.

Тито је на Брионе први пут отишао 1947. године, а Бела вила је постала његов морски дом неколико година касније.

На мору је проводио неколико месеци сваке године.

Неке од вила су претворене у луксузне апартмане, а неке су још у државном власништву.

Вила у Кумровцу, где је Тито рођен, данас је у власништву Министарства државне имовине Хрватске. Вилу Далмација у Сплиту држи град Сплит, а може да се изнајми по високој цени.

Рекламира се као место на којем је Винстон Черчил седео поред Индире Ганди.

На листи вила које су смештене у Хрватској су још и дворац Тиквеш, који је био Титова ловачка резиденција - оштећен је у рату током деведесетих, а у власништву је државе.

Међу местима за лов, Тито је ишао и у вилу у Бугојну у Босни и Херцеговини. Данас је напуштена. Ово је, наводно, било место које је Тито, поред Београда и Бриона, највише волео и где је проводио највише времена, писала је Слободна Европа.

Ту га је посетио и председник Либије Муамер ел Гадафи.

У Словенији је Тито користио вилу на Бледу, а у Македонији у Охриду. Оба објекта су добиле државе у којима се налази, а потомци Карађорђевића и даље потражују вилу на Бледу која је била њихово предратно власништво.

Тито је од 1950. до краја 70-их година прошлог века градио и бункер у Коњицу, у којем је 350 људи могло да живи шест месеци у случају нуклеарног напада. Он је данас у власништву министарства одбране БиХ.

Туристичка атракција од 2006. постала је и пећина у Дрвару у западној БиХ, која је била база током Другог светског рата када су немачке снаге покушале да га убију. Због одрона је током 2019. године затворена.

У Црној Гори Тито је имао вилу Галеб у Игалу и вилу Ловћен у Бококоторском. Црна Гора је обе дала у закуп.

Јованка Броз - „Југо-осмех" и њена пензија

„Југо-икона" или „Југо-осмех" - овако су колоквијално називали Јованку Броз, објашњава историчарка Ивана Пантелић, која је докторирала на теми симболичког значаја Титове супруге за постсоцијалистичка сећања.

„Тешко да би социјалистичка Југославија могла да буде замислива без Јованке Броз", каже Пантелић.

„Она је један од незаобилазних симбола државе која је свој идентитет и постојање базирала управо на мноштву симбола.

„Јованка је својом естетиком, појавом, читавим јавним наступом персонификовала управо оно што је Југославија требало да представља у свету. Једну другачију, особену, јединствену верзију социјализма, оно што се у историографији назива софт социалијзам (меки социјализам)".

Јованка, објашњава историчарка, „својом раскошном и гламурозном појавом није личила на супруге суседних комунистичких земаља какве су на пример биле Неџмија Хоџа или Елена Чаушеску, као што ни Југославија и југословенски самоуправни социјализам нису имали велике сличности са албанским и румунским друштвеним поретком, на чему се након 1948. године веома инсистирало".

Јованка Броз савршено се уклапала у Титов југославенски пројекат, каже Пантелић, по томе што је „своју улогу, прве даме или прве другарице, веома озбиљно схватала и веома срчано, здушно, и с поносом праве партизанке, обављала".

„Значај и место Јованке Броз у друштву изгубио се и нестао када је нестала и држава које је она симбол била", додаје историчарка.

Тако се завршила и прича о пензији Титове супруге.

Након Титове смрти Јованка Броз је покренула судски процес о питању његове заоставштине и наравно њеног дела наследства. Једно од првих питања и проблема, на који су адвокати и представници државе наишли било је питање пензије Титове удовице.

Проблем је настао између осталог због чињенице да Тито, као председник државе, није имао јасно дефинисану висину месечних примања, па се стога и на тај начин није могла одредити ни висина пензије Јованки Броз.

„Нуђен јој је највиши износ пензије, што су у том тренутку биле генералске пензије, међутим она је одбијала сваку понуду тадашњих власти", каже Пантелић.

„Дуго је трајао тај спор око њених принадлежности, а водио се паралелно са преговорима око места становања Јованке Броз. Питање њене пензије није до краја никада јасно дефинисано нити решено али Јованка Броз свакако је добијала новчане принадлежности и у СФРЈ, а и касније након распада земље од власти у Србији".

Највећи проблем који је избио јесте био што су Јованки, каже Антић, „нудили пензију генерала или председника председништва, а она је тражила да се пензија одређује према плати председника републике".

„Иако смо у медијима имали приче о томе како Тито није имао плату, питање његових примања ипак остаје", каже Антић.

Случај Титове „Јадранке", али и „Приморке"

Јахта бившег председника СФРЈ под називом „Јадранка" продата је у марту 2020. године предузетнику у Аустрије за 51.000 евра, наведено је у годишњем извештају Министарства одбране Црне Горе.

„Јадранка", која је изграђена 1976. у бродоградилишту у хрватској Краљевици, била је најпре процењена на 80.000 евра. Била је део флоте морнарице Југословенске народне армије (ЈНА), чијих је неколико бродова стајало на располагању доживотном председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

„Тито је био велики хедониста и отуда и његова љубав према бродовима.

Ипак, морнарицу је гледао само као једну од три гране тадашње ЈНА, па је често у то време ваздухопловство имало примат у развоју у односу на морнарицу", рекао је за ББЦ пре коначне продаје професор Факултета политичких наука у Загребу Роберт Барић.

Брод „Јадранка" је дуг 34 метра, имао је три салона за дневни боравак гостију, два апартмана и две помоћне кабине за госте.

Хрватски „Нови лист" описује је као брод у чију су изградњу уграђивани најквалитетнији материјали - од махагонија до тиковине, док су преграде изграђене од специјалних челичних легура.

Тито је јахту добио три године пре смрти, али су медији избројали 24 боравка на овом броду.

Јосип Броз Тито имао је „репрезентативну јахту" и пре него што је за његове потребе изграђена „Јадранка".

Само три године млађа, јахта „Приморка", саграђена је у Италији 1974. године.

Њен живот био је веома буран, обележен хаваријама - највећа се догодила 2003. године када се насукала на хрид Крш од Ђерана, код Улциња у Црној Гори.

Трећи брод „Галеб" Црна Гора је продала за 750.000 евра грчком бизнисмену 2000. Године. Од њега га је купио град Ријека, а 2006. године је проглашен хрватском културном баштином.

„Галеб" је Титу био резиденција, а дугачак је 117 метара. Тито је на овом броду гостио бројне лидере света и звезде из Холивуда.

Тајна Титовог сефа

У трезору Народне банке Србије је 2013. године отворен Титов сеф, након 31 године.

„Испоставило се да је у сефу била и имовина и ордени Карађорђевића, као и велика свота новца", каже Антић.

Сеф је отворен на захтев суда у Београду као део оставинске расправе, коју су покренули Титови наследници.

Према писању листа Данас, у сефу је било 30 килограма злата и бриљанти за које се не зна како су се нашли у Титовој резиденцији, као и драгоцености и одликовања из заоставштине краљевске породице Карађорђевић.

Испоставило се да је тада одлучено да се део имовине која има посебну уметничку или историјску вредност преда одговарајућим музејским институцијама у СФРЈ.

Такође, Народној банци Југославије је тада предато и готово 30 килограма злата и 2,6 килограма златника, као и 149 брилијаната и дијаманата који су припадали породици Карађорђевић и 13 њихових одликовања.

Пронађено је и 26.000 долара, 36.000 немачких марака и 2.200 данских круна, као и два милиона динара.

Мишљење о Титу - „црно" или „бело"

„Сигурна сам да готово сваки грађанин и грађанка бивше СФРЈ имају и данас одређен став према питању Титове имовине", каже Пантелић.

Она мисли да су ти ставови временом губили нијансе и позиционирали се као јасни опоненти.

„С тога мишљење о Титу, и свему што он симболизује, данас је црно или бело", каже историчарка.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]