Балкан и историја: Димитрије Туцовић - социјалиста који је бранио Албанце, пркосио империјализму и ратовао за Србију

Ретки су градови у Србији без улице са његовим именом, неко је можда ишао и у основну школу која се по њему зове, а вероватно има и оних који нису ни свесни да су до пре неколико година, возећи се градским превозом око београдског трга Славија, кружили око његове гробнице.

Али колико људи у Србији заиста знају о Димитрију Туцовићу, правнику, новинару и једном од првака српске социјалдемократије?

Туцовић се залагао за блиске и пријатељске односе Срба и Албанаца, противио се дечијем раду у фабрикама у Лесковцу, и упркос антиратном ставу партије, учествовао у Балканским, као и у Првом светском рату у којем је и погинуо.

„Када говоримо о историји социјализма Србије, његово име је међу најважнијима, нарочито код научног марксизма с почетка 20. века.

„Припадао је млађој генерацији која је била под утицајем западне социјалдемократије, посебно немачке, и којa је тада покушавала да je примени и обликује у контексту српског друштва и државе", каже за ББЦ на српском Петар Жарковић, истраживач сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију и докторант Филозофског факултета у Београду.

Ужички историчар Милорад Искрин каже да се његов суграђанин Туцовић „борио за правду и једнакост".

„Борио се да не постоји сиромашно друштво јер је Ужице било познато као сиротињски крај", каже.

Туцовић је за живота објавио више од 600 чланака у домаћим и страним часописима, написао је неколико брошура и превео више дела Карла Маркса, Августа Бабела, Карла Кауцког и других левичарских теоретирача.

Рођен је 13. маја, пре 140 година, у златиборском селу Гостиљу.

Ужице - Београд

Димитрије Туцовић се са социјалистичким идејама упознао у последњој деценији 19. века још као ђак у Ужичкој гимназији - Реалки, која је тада била расадник младих левичара.

Током гимназијских дана научио је немачки, који ће му касније послужити код превођења левичарских текстова и радова, па су га другови виђали како „без речника чита" марксистички часопис Нова ера (Die Neue Zeit).

Један од његових средњошколских бунтовничких потеза који је остао записан, догодио се када је, на основу одлуке Народне скупштине 1898, између осталих, укинута Ужичка реалка.

Млади Димитрије је у знак протеста са још неколико школских другова на крову гимназије окачио црну заставу на којој су били исписани симболични стихови.

Његов отац Јеврем, православни свештеник, испрва није био одушевљен сазнањем да му је син постао социјалиста, али се томе није ни противио, а касније чак то гледао и са симпатијама.

После шест година проведених у Ужицу, школовање је наставио у Београду 1899.

Историју му је предавао чувени писац Стеван Сремац са којим се сукобио око Француске револуције и Максимилијана Робеспјера - једног од њених виђенијих учесника.

После завршене гимназије 1901, уписује Правни факултет на Великој школи у Капетан Мишином здању, где се данас налази Ректорат Универзитета у Београду.

Краљевином Србијом је тада владао Александар Обреновић, чији су режим многи видели као аутократски.

Због тога су 1903. организоване велике мартовске демонстрације, на којима је Димитрије Туцовић одржао „велики ватрени говор" пред окупљеним студентима и радницима.

После овог протеста, када је неколико људи погинуло, за њим је расписана потерница, па је морао да се склони у иностранство.

Заједно са осталим оптуженима помилован је одмах после Мајског преврата - државног удара који се догодио у ноћи између 10. и 11. јуна 1903. године (по јулијанском календару 28. и 29. мај).

Тада је група незадовољних официра убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу.

Факултет је завршио 1906, последње испите спремајући на одслужењу војног рока у Ваљеву.

Српска социјалдемократска партија и Друга интернационала

Политичка сцена Краљевине Србије 1903. постаје богатија за још једну групацију - Српску социјалдемократску странку.

Ова странка је 1909. преименована у Српску социјалдемократску партију (ССДП).

Иако није присуствовао оснивању, Димитрије Туцовић је од почетка био један од њених најистакнутијих чланова уз Драгишу Лапћевића, Душана Поповића, Радована Драговића, Тришу Кацлеровића и остале.

„Немачка социјалдемократија им је била узор и тадашњи, како га називају, квалификовани ,научни марксизам' Друге интернационале, који је имао велики утицај на њихово политичко форматирање јер им је давао једну врсту отпора и бунта", објашњава историчар Жарковић.

Друга интернационала је била међународна организација социјалистичких и радничких партија која је наставила рад распуштене Прве интернационале и постојала од 1889. до 1916.

Једна од њених основних идеја, наводи Жарковић, била је да се „радничка класа организује у политичку странку" да би успела да „делује и мења услове у којима заснива лош положај у друштву".

Жарковић каже да су циљеви партије били пре свега „трансформација друштва", али и како да „организују радничку класу, пробуде свест у њој и увере је у њене интересе који су засновани на научном виђењу".

„Али оно што Туцовић види као озбиљан проблем је како да модел немачке социјалдемократије, која долази из индрустријализованог друштва, примените у аграрној, сељачкој средини која нема радничку класу и која нема развијену индустрију."

Каже да је ССДП, уз Самосталну радикалну странку, била једина права опозиција Пашићевиој Народној радикалној странци - „најдоминантнијој партији са политичким монополом".

Странка је на првим парламентарним изборима добила пар хиљада гласова, док је уочи Првог светског рата бројала око 5.200 чланова и скоро 25.000 гласова.

Иако нису имали превелики број чланова, Жарковић каже да су били „јасна, значајна и гласна алтернатива по економским и националним питањима".

Туцовићева генерација социјалдемократа заступала је другачији социјализам од оног који је Светозар Марковић заговарао.

Жарковић наводи да су Туцовић и социјалдемократе сматрали да Србија не може да „заобиђе капиталистички развој" и да мора да се „економски развије".

„Опасност по слободу балканских народа, по њихов културни и социјални развитак не лежи само у крви и ратним грозотама, већ и у свакодневном рату наше примитивности са европском развијеношћу, заната са индустријом, савремена саобраћаја са несавременим.

„Док се Балкан привредно не развије, он ни политички не може опстати", говорио је Туцовић.

У оквиру примарне политичке борбе унутар парламента, ССДП је организовала и разне зборове и демонстрације, попут оних из 1910. где је присуствовало неколико хиљада Београђана који су тражили „опште право гласа".

„Постојао је имовински цензус, па су се залагали да се то укине јер скоро пола милиона Срба није имало право гласа - мушкараца, женама није било дозвољено и у томе су видели неку базу за рад и остварање програма из 1903. и 1904", објашава Жарковић.

Поред партије, постојала је и синдикална организација - Раднички савез, која је „постала центар борбе радничке класе за економске интересе", писао је професор доктор Душко Радосављевић у раду „Српска социјалдемократска партија и уједињење Јужних Словена".

Управо ће се око синдикалистичке идеје унутар ССДП-а развити „унутарпартијска струја" која ће се поред теорије, посветити и синдикалистичкој пракси.

Због инсистирања на примерни директне акције, као методе револуционарне борбе, названи су директаши, међу којима су се посебно истакли њихови идеолози Недељко Дивац и Сима Марковић.

Они су долазили у сукоб са „ортодоксним марксистима" из руководства партије којима је припадао и Димитрије Туцовић.

На једном од конгреса директаши су га оптужили да „уводи сељачки елемент и заводи диктатуру у њој, да проглашава анархистима сваког ко мисли својом главом, да се партијски конгреси одржавају пре синдикалних".

Нису се слагали ни око приступа штрајку у фабрици шећера на Чукарици 1907. године, који неки сматрају „најзначајнијим радничким штрајком у Србији до Првог светског рата".

Балканска федерација, антиимперијализам и Албанија

Политички ангажман Димитрија Туцовића огледао се у организовању разних радничких зборова, у синдикалном и партијском раду, уређивању и писању за Радничке новине и Борбу, превођењу текстова и остало.

Секретар партије постао је 1908.

У том периоду је ишао у Беч и Берлин и учествовао на различитим теоретским расправама, те стекао значајан углед у социјалдемократским круговима тог времена.

Познавао је Карла Кауцког, Розу Луксембруг, Лава Троцког и друге виђеније европске левичаре.

Туцовић је заступао идеју о Балканској федерацији о којој се говорило на Првој балканској социјалистичкој конференцији у Београду 1910, иако је она била знатно старија.

Та идеја је присутна још код Светозара Марковића и има „спољнополитички план и одраз", а произашла је из размишљања да „о судбини Балкана морају да размишљају искључиво балкански народи", објашњава историчар Жарковић.

„Балканске државе ће моћи да остваре балканску федерацију само онда и тек онда кад у њима буду у пуној мери владале слобода и демократија, кад народи буду управљали сопственом судбином, а не њихови капиталисти", писао је Туцовић.

Жарковић каже да се Туцовић противио „експанзионистичким и империјалистичким тенденцијама" Беча и Петрограда и да је критиковао и руску и аустријску политику на Балкану.

„Да би се ослободили од вековног мешања великих сила у разрешење њихове судбине, морају да узму ствари у своје руке и створе, како је видео кроз идеолошки оквир - слободну социјалистичку федерацију што је једини гарант будућности тих народа."

Ова замисао је почела да се развија пред Балканске ратове, али је убрзо пропала због међусобног сукоба око територија.

Туцовић се такође противио и „територијалној експанзији Србије" током Првог балканског рата у северној Албанији.

Живковић истиче да је Туцовић увидео какве ће последице оставити ратови на Балкану и да ће то „пореметити односе са народом који је био близак и делио различите историјске тренутке са Србима на том простору".

„Још веће жртве нас чекају у будућности.

„Завојевачком политиком српске владе према арбанаском народу створени су на западној граници Србије такви односи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати", пише Туцовић у предговору књиге.

Балкански и Први светски рат

Империјалистичку политику Аустроугарске Туцовић је критиковао и на конгресу Друге интернационале лета 1910. у главном граду Данске - Копенхагену, две године после њихове анексије Босне и Херцеговине.

Критиковао је став „аустромарксиста" према националном питању јер су „сматрали да то треба да се решава у оквиру државе" и нису се „залагали да дође до остварења националних права".

Овакви ставови су га навели да учествује у Балканским и у Првом светском рату, иако је његова партија, као и већина левице, заступала антинационалистичке и антимилитаристичке ставове.

Туцовић jе говорио да је рат „наметнут Србији са стране империјалистичких сила Аустро-Угарске и Немачке".

„Бранећи Србију, ми бранимо нашу народну самосталност и све наше политичке слободе и демократске тековине у њој.

„Од исхода овога рата зависи и будућност социјализма у Србији.

„И зато ја као и сви угледни чланови покрета, способни за борбу, морамо бити у борачким јединицама.

„Због тога нити желим, нити бих примио ма какво склоњено место", рекао је.

Шест пута сахрањиван

Димитрије Туцовић је погинуо током Колубарске битке 20. новембра 1914.

Жал за изгубљеним саборцем изразили су Карл Кауцки, Лав Троцки, бугарске социјалдемократе и многи други.

„Сви су 1914. кад је погинуо говорили хвалоспеве јер су сматрали да је то велики губитак за читав раднички покрет", наводи Жарковић.

Први пут је сахрањен на месту где је погинуо, недалеко од лајковачког села Ћелије, потом су му посмртни остаци пренети у село Шушњар, затим на војничко гробље у Лазаревцу, па у крипту цркве Светог Димитрија.

Комунистичке власти су убрзо после раскола Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина, 1949. преместиле његов гроб на трг Славија у Београду.

„То се посматра као жеља југословенских комуниста да покажу међународном радничком покрету који се окренуо против Југославије да су традиције шире и да не креће све од Октобарске револуције већ да постоје људи који су писали о социјализму и размишљали о интересима радничке класе знатно пре", говори Жарковић.

Новине тог периода су, каже, пренеле да је на церемонију дошло 80.000 Београђана, а уприличена је и академија на Коларцу којој је присуствовао Тито, док је Моша Пијаде држао говор.

Последње сахрањивање социјалистичког пионира догодило се 2016. године када су његови посмртни остаци пренети у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

После Првог светског рата, априла 1919. организован је конгрес на коме су се сви предратни југословенски социјалистички покрети ујединили у Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста), касније Комунистичку партију Југославије.

Тако је Српска социјалдемократска партија званично престала да постоји.

Није заборављен

Наслеђе Димитрија Туцовића данас живи углавном у именима улица, понеким називима основних школа и по којој бисти.

Она највећа, која је красила његов гроб на тргу Славија у Београду, премештена је неколико десетина метара даље на плато код зграде Народне банке Србије.

Један је од ретких неалбанаца који и даље има улицу у Приштини.

Током Другог светског рата партизански одред из Ужица носио је његово име.

У селима Шушњар и Ћелије, где је неко време почивао, од седамседетих година прошлог века два нижеразредна фудбалска клуба носе његово име.

У истој деценији, тачно 60 година од његове смрти - 1974, приказана је серија Димитрије Туцовић по сценарију Милована Витезовића, а у режији Едуарда Галића.

Улогу првака српске социјалдемократије играо је Љубиша Самарџић.

Погледајте видео о Титовој историјској посети Лондону

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]