Историја и комунизам: Ко је био Карл Маркс и зашто се и данас читају његова дела

Разбарушена коса срасла са дугом оседелом брадом на коју се наслањају густи, црни бркови и промућурни поглед који као да поручује „пролетерима свих земаља да се уједине", слика је и прилика Карла Маркса коју многи памте.

Овај немачки филозоф, економиста и револуционар, готово век и по од његове смрти, за једне представља највећег мислиоца свих времена који је цео живот посветио борби против капитализма.

Други га сматрају за главног кривца, одговорног за више сурових, диктаторских режима који су ницали током 20. века широм света.

„Све до седамдесетих година 20. века, а онда и деведесетих када је европски социјализам пропао, Марксова мисао је била у темељу борбе за већа права радника, за уљуђенији, цивилизованији живот", каже за ББЦ на српском Јово Бакић, професор Филозофског факултета у Београду.

„Тако да је Марксова мисао изузетно значајна, имала је велики политички утицај, а и научно је значајна јер је објаснио на који начин функционише капитализам 19. века у коме је живео", истиче социолог.

Карл Маркс се борио против неједнакости и искоришћавања радника, већи део живота провео је у немаштини, а због политичких ставова је неколико пута био протеран из родне Немачке, па и Париза, да би на крају завршио у Лондону.

Упркос томе успео је да напише неколико десетина књига, по многима најзначајнија Капитал, док су неке настале и заједничким радом са пријатељем и саборцем Фридрихом Енгелсом, попут Комунистичког манифеста.

Његов лик и дело баштиниле су готово све социјалистичке земље и власти, од чега није одступила ни Југославија где се марксизам деценијама изучавао у средњим школама и на факултетима.

Иако је пад Берлинског зида 1989. означио и крај комунистичких режима широм планете и овог предмета у школама више нема, данас је Марксова теорија, посебно од светске економске кризе крајем прве деценије 21. века, поново актуелна и релевантна.

Учење Маркса кроз рад у фабрици

Низ друштвених неправди са којима се сусрео када је почео да ступа у радне односе као матурант гимназије у Берану на североистоку Црне Горе, навеле су Немању Недовића да се у већој мери посвети проучавању Марксових идеја.

„Као клинца те много више занима Џим Морисон од тих чупавих и брадатих људи, што је и природно јер си млад.

„Али кад кренеш да радиш и видиш како некоме лупају чврге, па дођеш на други, трећи посао, сетиш се шта ти је причао професор и онда је почело да ми се слаже", говори Недовић, дипломирани филозоф и радник за ББЦ на српском.

За немачког филозофа је, каже, чуо још као дете, присуствујући „политичким разговорима" родитеља и породичних пријатеља, али се са његовим радом детаљније упознао у гимназији, а потом и на студијама у Новом Саду.

Сматра да је управо „стицајући академско образовање" потврдио да је најбољи начин да се „доврши изучавање Маркса" и „савлада суштина марксизма" - одлазак у фабрику.

„Када човек који има неко образовање о Марксовој филозофији дође у фабрику и искуси оно о чему је писао, тек тада увиђа како то стварно изгледа", наглашава тридесетогодишњи Недовић који тренутно ради у једном складишту у Београду.

Ипак, додаје да је Маркса „тешко разумети без читања", па је тако временом прочитао многа Марксова дела од којих посебно издваја књиге Надница, цена и профит, Критика Готског и Ерфуртског програма, Комунистички манифест, као и одломке Капитала.

Недовић сматра да „Марксову критику капитализма" још увек нико није успео „озбиљно да оспори" већ да се све своди на „оспоравање покушаја изградње социјализма, што није иста ствар".

Истиче да и данас свака „друштвена и државна заједница" која жели да изгради „једно здраво друштво" мора да се потруди да „макар елементарно уважи Марксов критички приговор" јер у противном, додаје, „можемо само да скренемо".

Социологија, политика, економија

Карл Маркс, по коме носи назив, и његов саборац Фридрих Енгелс развили су филозофски правац марксизам.

„Марксизам је постао начин тумачења света - једноставна идеја која у суштини говори да је историја борба између супротстављених друштвених класа која се може применити на све - од проучавања књижевности и филма, до образовног система", писао је Брајан Вилер, политички новинар ББЦ-ја.

Марксизам предвиђа настанак бездржавног и бескласног друштва у коме нема приватног власништва.

Претходило би му насилно преузимање полуга власти и средстава за производњу које би извео пролетеријат и тако завео привремену диктатуру.

Првобитно се састојао од три сродне идеје - филозофске антропологије, теорије историје и економског и политичког програма, пише у енциклопедији Британика.

Неизоставни део марксизма чине дијалектички и историјски материјализам.

Дијалектички материјализам је имао многе варијанте, каже професор Бакић, док је у стаљинизму „на неки начин вулгаризован".

„Маркс је првенствено творац историјског материјализма - на који начин борбе у материјалној сфери друштвеног живота условљавају друштвени развој и на који начин се заправо путем борбе класа мења друштво и историја", додаје социолог.

На марксизам су се позивали бројни политички покрети, партије и идеолози током 20. века и различито га интерпретирали.

Био је основа марксизма-лењинизма и маоизма, револуционарних доктрина Владимира Иљича Лењина и Мао Цедунга, а инспирисао је и социјалдемократе.

Професор Бакић такође сматра да је Маркс „веома значајан мислилац" који је „сјајно анализирао сопствено време и трудио се да унесе хуманистичку црту у друштвене науке".

„Не може друштвена наука да буде сасвим вредносно неутрална, нису исти они који раде у корист израбљивача и они који раде за ослобођење човека од власти другог човека.

„Маркс је био тај који је читав живот посветио ослобођењу читавог човечанство, односно ослобођењу човека од власти другог човека", објашњава.

Каже да је се његова важност на научном нивоу такође огледа и у томе што је, уз Макса Вебера и Емила Диркема, „утемељио социлогију као науку", те да на „њиховој мисли израстају различити теоријски правци у савременој социологији".

Проблеми, грешке и сукоби

Критике на рачун Марксовог учења стизале су са обе стране политичког спектра.

Међу првим политичим противницима које је стекао били су анархисти окупљени око Михаила Бакуњина током постојања Прве интернционале - међународног удружења радника оформљеног у Лондону 1864. године.

После пропасти Париске комуне 1871. године, коју је Карл Маркс безрезервно подржао, дошло је до размирица међу овим струјама унутар организације.

Бакуњинисти су сматрали да је Париска комуна модел револуционарне директне акције и побијање онога што су сматрали Марксовим „ауторитарним комунизмом".

Идеолошке разлике су постојале и у односу према држави где су марксисти после револуције заговарали социјализам - прелазни период ка комунизму.

У том прелазном периоду ће држава постепено одумирати до коначног нестанка, док су анархисти тражили њено моментално укидање.

Бакуњин је почео да организује секције унутар Интернационале за напад на наводну диктатуру Маркса и Генералног савета, чији је Немац био члан.

Прибојавајући се да ће да изгуби контролу над организацијом, Маркс је успео да порази анархисте на конгресу у Хагу 1872, једином на коме је учестовао.

Тако су Бакуњин и његови следбеници избачени из Интернационале, која је 1876. престала да постоји.

Неколико деценија раније, Маркс је постао мета критике другим потезом.

Иако су му родитељи били Јевреји, због ставова које је изнео у делу Прилог јеврејском питању из 1843. године, многи су га оптужили за антисемитизам.

Он у том делу каже да је „световна основа јеврејства" - себичност, „световни култ" - трговина, а „световни бог" - новац.

Професор Бакић каже да постоје проблеми у његовој доктрини, што је „логично и нормално" за друштвену теорију.

По њему је „веома проблематична" и идеја о радничкој класи као „субјекту историје".

„Он је то поставио на основу врло проблематичне тезе да су се робови супротстављали робовласницима, кметови феудалцима..."

Наводи да су револуције у 19. веку, као и Француска револуција из 1789. године биле „суштински буржоаске револуције".

„У Француској револуцији учествују масе народа али од ње профитирају буржуји, док се кметови ослобађају али само зато да би постали радна снага која ће моћи да продаје њихов рад капиталистима", истиче професор.

Зато је, каже, „најпроблематичније" што се унапред издваја „класа која ће еманциповати себе", а затим „еманципацијом себе, ће еманциповати цело човечанство".

„То је поприлично поједностављен приступ."

„Библије радничке класе"

Библиографија Карла Маркса броји више десетина књига међу којима су Немачка идеологија, Беда филозофије, Најамни рад и капитал, Прилог критици политичке економије и други.

Велики број дела је написао у сарадњи са Фридрихом Енгелсом, међу којима се посебно издваја Манифест Комунистички партије.

Једна од главних идеја водиља овог политичког памфлета је да је „историја свих досадашњих друштава - историја класних борби", као и да је пролетеријат једина права „револуционарна класа".

Аутори у овом делу позивају на „насилно рушење читавог дотадашњег друштвеног поретка", што је послужило као оправдање за све комунистичке револуције широм света.

У њему се по први пут излажу и циљеви покрета међу којима су пролетерска револуција, рушење буржоаске владавине, укидање приватне својине, прогресивни порез и увођење општег образовања.

Такође, постављају се и остали захтеви који би довели до постепеног одумирања државе и стварања бескласног друштва - комунизма.

Манифест је временом постао један од најважнијих политичких докумената, који је преведен на скоро све светске језике.

Ипак, већина сматра да је Марксово „животно дело" Капитал, који је писао више деценија и за живота није стигао да га у потпуности заврши.

Капитал представља историјско, економско и социолошко дело којим је Маркс покушао да његовим идејама да „основ у проверљивим чињеницама и научним анализама".

Марксов биограф Франсис Вин својевремено је рекао да се дело чита као готски роман „у коме главни ликови робују монструму којег су сами створили и који их гута."

Маркс у њему тврди да је економски систем који се заснива на профиту појединца никако не може да буде стабилан.

Он не указује када ће се то тачно догодити, само тврди да је слом неизбежан.

Такође, нигде јасно не пише како ће тачно изгледати комунистичко друштво које ће заменити капитализам, већ само каже да ће оно ослободити раднике од ропства.

Први том Капитала објављен је 1867, док је други и трећи уредио Енгелс и објавио 1885. и 1894. године, после Марксове смрти.

Заједно са Комунистичким манифестом 2013. године регистрован је у УНЕСКО Програму сећања.

Маркс 2021.

Марксово учење је и даље актуелно, сматра Недовић, зато што се „суштински ништа није промелило" од времена када је писао Капитал до данас.

„Ми и даље живимо у истој цивилизацијској тековини која и даље преживљава кризе на које је Маркс упозорио."

Наглашава и да се Марксова филозофија „враћа као једна поновљена коректура постојећег стања", пре свега кроз све већи „академски интерес", како код нас, тако и у свету.

Са друге стране, Професор Бакић сматра да су Марксове идеје актуелне „под условом да се не схватају на догматски начин".

То је, по његовом искуству, чест случај у Србији где левичари понекад „дословце схватају неке ствари и мисле да се ништа није променило у последњих 200 година".

„Не може се егзегезом Марксовог вела мислити о савременом друштву, то је немогуће", закључује Бакић.

Ко је био Карл Маркс?

Карл Хајнрих Маркс рођен је 5. маја 1818. године у Триру у Немачкој, у јеврејској породици као најстарији син од осморо деце.

Отац Хершел, по примању хришћанства - Хајнрих, био је успешни адвокат, док је мајка Хенријета Персбург дошла у Немачку из Холандије.

Маркс је после завршене средње школе у родном граду уписао је права на Универзитету у Бону 1835, да би се после годину дана пребацио у Берлин.

Тамо се упознао са Хегеловом филозофијом и младохегелијанцима.

Убрзо се придружио њима блиском друштву „Докторски клуб" чији су чланови били укључени у нови књижевни и филозофски покрет.

Током 1842. са стеченим звањем доктора наука почео је да ради за новоосноване Рајнске новине у Келну, сматравши тада да је цензура „морално зло" и да од ње могу настати само „зле последице".

Крајем следеће године сели се у Париз, тадашњи центар социјалистичке и комунистичке мисли, где је постао револуционар.

Тамо се први пут званично срео са Фридрихом Енгелсом, иако су се накратко раније упознали док је био уредник Рајнских новина и пише Критику Хегелове филозофије државног права.

У том делу је написао често цитирану реченицу да је „религија опијум за масе".

Пошто је протеран из Француске, 1845. године се сели у Брисел где му се придружује и Енгелс.

Пар година касније, обојица постају чланови тајне револуционарне организације Савез праведних, који убрзо постаје Савез комуниста, по некима прва међународна марксистичка организација.

Од ове организације добијају задатак да саставе „за јавност опширан теоретски и практичан програм партије".

Тако је Манифест Комунистичке партије први пут објављен у Лондону 21. фебруара 1848. године.

Те године широм Европе избијају револуције, па се Маркс и Енгелс враћају у Немачку.

Маркс је поново прогнан из Немачке маја 1849, а преко Париза се враћа у Лондон са супругом Џени фон Вестфален.

Имали су седморо деце од којих је четворо преминуло у раном детињству.

Од 1850. до 1864. Маркс је живео у материјалној беди, а током ових година Енгелс га је финансијски помагао.

Те 1864. поново се политички активирао оснивањем Прве интернационале.

Преминуо је двадесет година касније - 14. марта 1883, услед болести плућа и сахрањен је на лондонском гробљу Хајгејт.

Погледајте видео о Титовој историјској посети Лондону

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]