Источна Немачка 1989. - марш који је нокаутирао комунизам

Нико 1989. године није имао мобилне телефоне нити друштвене мреже уз помоћ којих би могао да мобилише присталице.

Али Источни Немци којима је било доста комунизма, изашли су масовно на улице Лајпцига иако су живели у свету у ком су њихове слободе биле врло ограничене.

„Нисмо имали телефоне код куће - нисмо смели да их имамо, а ионако би нас прислушкивали", присећа се Катрин Хатенхауер, једна од организаторки демонстрација у тај понедељак у Лајпцигу, другом највећем граду Источне Немачке.

Протести од 9. октобра били су прекретница: маса од 70.000 људи запосела је центар града и по први пут се усудила да прошета поред озлоглашеног седишта тајне полиције Штази.

„Ми смо народ!", скандирали су.

Око 6.000 наоружаних полицајаца и припадника Штазија у цивилу посматрало је из бочних улица - али се нису усудили да реагују против бројчано изузетно надмоћније масе.

Гвоздени стисак комунистичке пропаганде који је примењиван на људима био је разбијен. Али и Источна и Западна Немачка биле су једнако запањене падом Берлинског зида само месец дана касније.

Шта је покренуло мирни устанак?

У Источној Немачкој (званично Немачка демократска република, НДР) већ су широко били распрострањени бес и незадовољство, а то расположење само је ескалирало током читаве 1989. године.

Милиони Источних Немаца у тајности су гледали живописну, капиталистичку западнонемачку телевизију, иако је то било противзаконито. Видели су луксуз Запада и колико ствари се тамо продавало, али су имали мало шансе да пређу границу. За то време, комунистичка НДР била је сива, погођена честим несташицама.

Противнике режима шпијунирали су и узнемиравали припадници Штазија који су често одлучивали о томе ко где може да студира или ради.

Болесни 77-годишњи комунистички лидер Ерих Хонекер опирао се реформама, док су суседне и Пољска и Мађарска пролазиле кроз демократску транзицију.

Њихов „велики брат" - Совјетски Савез - предводио је реформиста Михаил Горбачов. Његова политика „гласности" (отворености) коју је Запад охрабривао, омогућила је дисиденцију и навела совјетске грађане да се супротставе дуго прећуткиваним комунистичким злочинима.

„Горби! Горби!", постао је популаран слоган међу Источним Немцима гладним реформи какве је покренуо Горбачов.

Током лета 1989. године, Мађарска је уклонила бодљикаву жицу са границе са капиталистичком Аустријом, створивши тако маршруту за бег Источним Немцима који су очајнички желели да се докопају Запада. Многи Источни Немци традиционално су одлазили на одмор у Мађарску, лишени других могућности за путовање по иностранству.

Егзодус се претворио у поплаву људи; хиљаде њих је тражило уточиште и у амбасади Западне Немачке у Чехословачкој, а многе породице су раздвојене.

Горбачов је посетио Источни Берлин 7. октобра, за четрдесетогодишњицу постојања НДР-а и позвао Хонекера да покрене реформе, рекавши му да „живот кажњава оне који закасне".

Званичници НДР-а су тврдили да су ослободили „народ" од капиталистичке експлоатације: изградња комунизма значила је сигуран посао, јефтине станове и колективно социјално и здравствено осигурање.

Зашто је Лајпциг био кључан за пад НДР-а?

Неколико година је пастор Кристоф Вонебергер сваког понедељка држао „молитву за мир" у протестантској Цркви Светог Николе. Ова црква била је уточиште политичких дисидената.

Осамдесете су биле године протеста против држања нуклеарних пројектила у Европи. Највише људи протестовало је против америчких ракета у Западној Европи, али је Хонекер толерисао и мали источнонемачки мировни покрет који је протестовао због совјетских нуклеарних пројектила у НДР-у.

„Црква Светог Николе била је позната у Лајпцигу као слободно место. Знали смо да Штази има људе у цркви, али наше активности нису могле бити забрањене, зато што су се звале молитве за мир, а не протести", каже Хатенхауер која је у то време имала 20 година.

„Групна солидарност постајала је све јача, а помогло је и лето током ког су многи побегли. Многи људи су нам се придружили јер су били очајни, изгубивши чланове породица. И тако су људи тражили место на ком би могли да размењују приче, да доносе одлуке како да наставе животе", каже она за ББЦ.

Међународни сајам у Лајпцигу, одржан 4. септембра, пружио је ретку прилику борцима против комунизма: новинарима са запада је био дозвољен улазак у град.

Хатенхауер и њене колеге дисиденти за тај дан су осмислили другачију стратегију. „Морали смо да изведемо људе из цркве, да постану видљиви, да покрету наденемо лице."

Развили су транспаренте са слоганима „слобода окупљања" и „за отворену земљу слободних људи". Штази их је одмах одузео - али, много важније, западнонемачка телевизија снимила је бруталност државног апарата.

Гледајући те слике, Источни Немци су „могли да виде да лажи власти о нама нису истините - нисмо изгледали као контрареволуционарни криминалци", каже она.

Бивши дисидент Уве Швабе каже за ББЦ да је „људима било преко главе НДР-а, константног живота у лажима и пропаганди." „Реалност је била да је Лајпциг био у страшно загађеном стању, ваздух је био грозан, смрдео је."

Он се одавно залагао за чишћење животне средине у НДР-у. Лајпцигов главни проблем са загађењем потицао је од оближњег рудника лигнита.

Зашто је 9. октобар био прекретницама на протестима?

У октобру 1989. године у Источној Немачкој је било различитих опозиционих група, а бивша дисиденткиња Катрин Малер Валтер каже да је пастор Вонебергер био њихов кључни координатор.

„Многи људи су схватили да не могу да буду слободни новинари или адвокати у НДР-у, па су студирали теологију како би били слободни од државе и међу њима је било много критичара", каже Швабе.

А опет су активисти међу свештеним лицима били у мањини у лајпцишкој Протестантској цркви - свега шест од 50, каже Швабе. Католичка црква држала се подаље од активиста.

Пад Источне Немачке 1989. године

Август-септембар: Хиљаде Источних Немаца бежи на Запад преко мађарске границе са Аустријом; други беже преко Чехословачке

9. октобар: Неприкосновена маса од 70.000 људи демонстрира у центру Лајпцига захтевајући слободу

18. октобар: Комунистички лидер Ерих Хонекер подноси оставку, а замењује га Егон Кренц

7. новембар: Влада и Политбиро подносе оставку

9. новембар: Пад Берлинског зида

3. октобар 1990: Поновно уједињење Немачке

Пастор Вонебергер, Валтер и други активисти створили су мрежу у Лајпцигу, омогућивши да 9. октобар има огроман утицај.

Публицитет који су створиле демонстрације одржане у понедељак показао је да је време „сазрело", каже Валтер. „Сви су схватили: 'Ау, па нешто се овде стварно мења.'"

Али многи демонстранти су се плашили да ће полиција отворити ватру јер је сурова реакција комунистичке Кине на тргу Тјенанмен још била свежа у њиховом сећању. Виши члан Политбироа НДР-а Егон Кренц хвалио је ту реакцију.

И зато је маса у Лајпцигу скандирала: „Без насиља!", а активисти су упозоравали учеснике да избегавају да дају повода полицији да отвори ватру.

„На улицама је било људи свих година, мада су многи старији људи покушавали да спрече да њихова деца изађу", каже Швабе.

Касније се испоставило да су власти наредиле болницама у Лајпцигу да спреме додатни број кревета и залихе крви.

Те ноћи је Валтер позвала пастора Вонебергера из скровишта у градској Протестантско-реформистичкој цркви и испричала му за демонстрације.

Он се налазио у другој цркви. Звали су га и многи други активисти. Онда је дао интервју уживо преко телефона за западнонемачку телевизију.

„Преко западнонемачке телевизије могли смо да се обратимо народу НДР-а", објашњава Валтер.

Двојица активиста - Арам Радомски и Сигберт Шефке - имали су ТВ камеру, али им је било потребно безбедно место са ког би могли да снимају демонстрације. Валтер их је повезала са пастором који им је дозволио да се попну у торањ Реформистичке цркве.

„Нисам се усудио да снимам са улице", каже за ББЦ Шефке.

„Касније сам у хотелу упознао новинара Шпигла из Западне Немачке Улриха Шварца и дао му снимак који је он исте вечери понео назад."

Мирни устанак 70.000 људи емитован је наредног дана на Западнонемачкој телевизији.

Протестни покрет био је незаустављив: недељу дана касније више од 100.000 људи окупило се у центру Лајпцига, а протести су се проширили на читаву Источну Немачку.

„Ја сад имам 60 година. Раније сам живео иза бодљикаве жице, али сада живим више у слободи него без ње. Био сам окружен зидовима 30 година", каже Шефке.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]