Како смо преживели Макартијеве чистке у Америци

Скоро 70 година након што је влада САД у страху од ширења комунизма спровела злогласне чистке, неколико академика проговорило је о хајкама које су преживели, пише Ехсан Масуд.

„Да ли сте сада или сте некада били комуниста?"

Прошло је 70 година откако су Американци први пут чули то чувено питање.

У фебруару 1950. године, републички сенатор из Висконсина Џозеф Макарти саставио је списак на ком је било 205 имена. На списку су били осумњичени комунисти за које је Макарти тврдио да раде за амерички Стејт департмент.

Након Макартијевог говора о наводним комунистима у Америци, хиљаде људи је саслушавано због оптужби да су покушавали да оборе америчку владу „силом или насиљем".

Седам деценија касније, многи Американци вероватно знају само за Холивудску десеторку која се нашла на црној листи. Али нису само они били жртве политичког застрашивања.

Неке од жртава одлучиле су да проговоре први пут.

Макартијев одбор саслушавао је и Леона Камина, рабиновог сина из града Таутон у савезној држави Масачусетс. Камин ће касније постати угледни психолог.

Он је 1953. године добио судски позив да се појави пред једним од Макартијевих одбора за саслушања у старој судској згради у Бостону. Тамо су покушавали да га натерају да открије имена других комуниста из тог града.

Камин је радио у лабораторији за подводне звуке на Харварду и изучавао је технологију која се тада користила за откривање подморница, каже искусни амерички новинар Виктор Макелхени који је послат да покрива суђење као млади новинар студентског листа Харвард Кримсон.

„То је био прилично важан део научних истраживања за војску. И зато је звучало злокобно имати комунисту у тако важној или осетљивој лабораторији за одбрану", каже Макелхени.

Више од шест деценија након појављивања на суду, професор Камин се тога дана сећао као да је било јуче.

„Чим је суђење требало да почне, Макарти је ушао у судницу и сви до последњег мушкарца и жене, сви чланови пороте и све особе присутне у судници, сви су устали и аплаудирали."

Каминов адвокат тражио је да се суђење поништи тврдећи да је скандирање у судници утицало на став пороте.

„И тако сам се извукао", рекао је Камин уз кикот. „Зато што се мој бранилац обратио судији, судија се сложио с тим и распустио пороту."

Леон Камин који је преминуо свега неколико дана пре 90. рођендана, никад се није ни трудио да сакрије комунистичка уверења.

„Био сам поносан на њих", рекао је он.

Али у Макартијеву мрежу ухватили су се и „анти-комунисти", као што је био развојни економиста Густав Папанек, чија је породица, као и породица Леона Камина, побегла пред таласом фашизма који је захватао Европу почетком 20. века.

Професор Папанек који је такође студирао на Харварду, сада има 92 године. Он и даље саветује владе земаља као што су Индонезија.

Али 1950-тих година био је дипломац на почетку каријере и радио је за агенцију у Стејт департменту која је пружала технолошку помоћ сиромашним земљама.

„Сенатор Макарти је рекао да је Стејт департмент пун и комуниста и неспособњаковића, и да они морају да буду искорењени. То нас није нимало забринуло зато што сам ја, као и 95 одсто особља, имао заштиту цивилне службе и нисам могао да добијем отказ."

Радни однос професора Папанека није могао да буде раскинут и због тога што се борио у Другом светском рату - то му је пружало такозвану Ветеранску заштиту. То је значило да би једини начин да га се влада реши било укидање читаве агенцију за помоћ - што се и десило.

„Основали су нову агенцију и поново запослили 85 одсто старог особља, али нису поново ангажовали оне које су сматрали неспособнима или комунистима. И тако сам ја био међу онима који су добили обавештење да је са њима радни однос раскинут."

Не могавши да се поново запосли у САД, Папанек је одвео породицу у Пакистан, државу која је свега неколико година раније прогласила независност. Тамо је радио као економски саветник све до 1958. године, кад је Макартизам почео да јењава.

Професор Папанек је имао среће у једном погледу - није осетио моћ ФБИ-ја.

Агенти ФБИ-ја радили су прековремено како би земљу ослободили од „Црвене опасности" и нису се либили прљавих трикова, присећа се историчарка Елен Шрекер са Универзитета Јешива у Њујорку.

„Агент би дошао у канцеларију гувернера или декана колеџа и предао му је парче папира које је већ било заведено у досијеима ФБИ-ја и имало водени жиг на ком је стајало 'незаведени бланко допис'", каже Шрекер.

„На њему су била записана имена и све инкриминишуће везе које је та особа имала, са очекивањем да особа неће бити ангажована као професор; да јој се неће обновити намештење; или да ће бити отпуштена без много помпе. Није било писаног трага да је ФБИ био присутан."

Једна од жртава ФБИ-ја био је Марк Соломон, историчар колеџа Симонс у Масачусетсу.

Годинама касније, кад је професор Соломон тражио да види досије који је ФБИ о њему водио, открио је да су га прогањали са највишег нивоа.

„Кад сам добио ФБИ досије, био је некомплетан, садржао је белешке из бостонског одсека упућених директору бироа Едгару Хуверу лично са питањем да ли да се настави са некаквом кампањом дискредитације и избацивања са Харварда."

„А Хуверов одговор је био - 'Да, наставите и урадите то, али пазите које изворе користите да не бисте обелоданили улогу ФБИ у свему овоме. Управо тим речима."

Док се популизам шири Европом и Америком, Папанек каже да не одбацује могућност да ће се једног дана поново појавити неко попут Макартија.

Ако би се то десило, Папанек мисли да би било веома тешко супротставити му се. Каже да би у помоћ морали да се укључе Американци из свих сфера живота.

„Потребни су људи са петљом да би се супротставили људима као што је Макарти."