Прашко пролеће 1968, Чехословачка и Совјетски Савез: Како је инвазија окончала социјализам са људским ликом

Била је то година током које се чинило да се читав свет мења у серији политичких и друштвених промена - од протеста против рата у Вијетнаму, буђења покрета за људска права, преокрета и мини-револуција у Европи, до растуће глади у Африци.

У Европи, драматично подељеној после Другог светског рата, у земљама такозваног Источног блока под утицајем Совјетског савеза, буде се тежње за слободнијим животом.

У тадашњој социјалистичкој Чехословачкој, доласком Александра Дубчека на чело комунистичке партије и државе у јануару 1968. године започете су реформе и покушај увођења „социјализма са људским ликом" - увод у период скоро па романтичног назива „Прашко пролеће".

„У једном смислу то су били покушаји либерализације самог режима, одозго, да пронађу посебан пут у социјализам, a са друге, то je био шири процес који се тицао културе, медија, интелектуалаца, стваралачког света - од средине шездесетих до краја деценије, који ће касније прерасти у дисидентски покрет", говори за ББЦ на српском историчар Вељко Станић.

Руководство Совјетског Савеза било је против реформи и Прашко пролеће је угушено у ноћи између 20. и 21. августа, уласком трупа Варшавског пакта у Праг.

Када су тенкови тутњали престоницом заједничке државе Чеха и Словака:

Социјализам са људским ликом

Прашком пролећу претходило је незадовољство због цензуре штампе, мањка личних слобода и лоших резултата чехословачке привреде.

Доласком Дубчека на власт, чинило се да ће се живот у Чехословачкој мењати.

Дубчек је био радничког порекла, живео је једно време у Совјетском Савезу, а његов отац је такође био комуниста.

„Имао је правоверно порекло, али је био популарна личност и у ширим слојевима због једноставности и приступачности", каже Станић.

У априлу 1968, Дубчекова влада усваја Aкциони програм који је подразумевао нови „социјализам са људским ликом".

Радило се о плану либералних реформи у партији и друштву, које су подразумевале мању државну контролу привреде и слободу говора.

„Смањивање улоге партије, укидaње цензуре и слобода штампе, омогућавање веће слободе дискусије затим слободе у култури, интелектуалном јавном животу, као и слобода вероисповести", наводи Станић промене које су планиране.

Прашко пролеће значило и смену конзервативних кадрова унутар Комунистичке партије Чехословачке.

Такви потези Владе омогућили су да интелектуалци и јавне личности годинама склоњени из јавности, поново ступе на сцену.

Југославија као узор

Чехословачко руководство гледало је на југословенски социјалистички систем као на „модел или узор који треба пратити", каже Станић.

Посебно су разматрали радничко самоуправљање и тако покушали да „радника ставе у центар" привреде, додаје.

Југословенски политички врх на челу са Јосипом Брзом Титом благонаклоно је гледао на Прашко пролеће.

Приликом посете Москви априла 1968. године, Тито је бранио Прашко пролеће од совјетских тврдњи да се ради о „платформи контрареволуције", говорећи да то није истина.

Тито је 9. и 10. августа, мање од две недеље пре инвазије, посетио Праг, где му је приређен величанствени дочек.

„Он се тамо упознао са тим вишемесечним пројектом реформи Дубчековог руководства и у југословенској јавности је то изразито поздрављено.

„Југославија је на неки начин пружила подршку Дубчековим намерама", каже Станић.

Када је дошло до инвазије на Чехословачку, стигле су осуде и из Југославије.

„[Југославија] ће то видети као окупацију, недозвољено мешање у суверена права друге државе и као претњу за саму себе", додаје Станић.

Од тихог пркоса Источном блоку, до краха Прашког пролећа

Дубчек је на челу Комунистичке партије Чехословачке заменио Антоњина Новотног - дугогодишњег председника партије и државе, који је под притиском напустио све фунције.

Нешто раније, Новотни је изгубио подршку тадашњег првог човека Совјетског Савеза, Леонида Брежњева, од кога је претходно тражио помоћ.

Ипак, Брежњев већ фебруара 1968. није био задовољан ни Александром Дубчеком.

Тадашњи комунистички лидери земаља Источног блока обично би одмах по доласку на власт отишли „на поклоњење" у Москву, каже Станић.

„Дубчек је тек крајем јануара отишао у Москву, а пре тога је био на некој хокејашкој утакмици, што се људима допало.

„Популарност му је нагло скочила, јер је то био гест малог пркоса и самосталности", објашњава он.

Али се овај потез није свидео руководствима већине чланица Источног блока, па су почела да стижу упозорења из Москве и земаља Варшавског пакта.

Након неколико месеци „социјализма са људским ликом", упозорења су прерасла у инвазију у ноћи између 20. и 21. августа,.

Званични повод било је писмо конзервативних противника реформи из редова Комунистичке партије Чехословачке, које је Брежњев прочитао на састанку у Братислави 3. августа 1968. године.

„Тако је под формалним изговором позива за помоћ 'братским социјалистичким земљама' дошло до те здружене интервенције огромних размера", наводи Станић.

У акцији је учестовало више од 500.000 војника, хиљаде тенкова и топова и неколико стотина авиона из „петорке Варшавског пакта" - СССР-а, Мађарске, Источне Немачке, Пољске и Бугарске.

Румунија под вођством Николаја Чаушескуa није учестовала у инвазији.

Страдало је око стотину грађана Чехословачке.

После совјетске интервенције, око 150.000 људи је напустило Комунистичку партију Чехословачке, каже Станић.

Миран отпор и протести

Становници Чехословачке се већином нису борили против војне интервенције, већ су узвратили мирним отпором.

Неки су стaјали испред тенкова или нудили цвеће војницима, али било је и оних који су постављали барикаде и бацали бензинске бомбе.

Један од трагичних симбола отпора постао је студент Јан Палах.

„Петнаестог јануара (1969), негде око подне, младић, за кога се накнадно утврдило да се зове Јан Палах, дошао је на најпрометније место - Вацлавскe намјести, узео у руке канту бензина, полио се њим од главе до пете и запалио се.

„Протестовао је због издавања идеала једне епохе. Запалио је себе из етичких разлога", написао је редитељ Горан Марковић у књизи „Чешка школа не постоји".

Марковић, редитељ Рајко Грлић и сниматељ Предраг Поповић студирали су у Чехословачкој током Прашког пролећа и посматрали окупацију и тенкове на улицама.

Споменик Палаху данас је централно место окупљања различитих протеста у Прагу.

Четири дана после инвазије, 25. августа, осморо људи је на Црвеном тргу у Москви развило транспаренте који осуђују војну интервенцију.

Пошто су претучени, осуђени су на затворске казне или послати у психијатријске установе.

У знак сећања на тај догађај, на Црвеном тргу се 2018. окупило десетак активиста, међу којима је била и учесница протеста 1968. Наталија Горбаневскаја.

Ухапшени су неколико минута након што су развили транспарент са слоганом - „За вашу и нашу слободу".

Последице Прашког пролећа

Дубчек и још неколико реформиста су ухапшени и одведени у Москву.

Након пуштања на слободу, Дубчек се вратио у Праг сломљеног духа, 27. августа.

Остао је на положају до априла 1969. године, након чега је кратко време био амбасадор у Турској, а потом службеник у словачкој шумарској служби.

Први човек партије и државе постаје Густав Хусак, човек од поверења Москве, који ће у наредне две године поништити готово све резултате Прашког пролећа.

Ипак, оно је оставило велики траг на светску политику, а једна од последица било је и формулисање такозване Брежњевљеве доктрине, представљене крајем 1968. године.

У случају покушаја да се развој неке социјалистичке земље преокрене ка капитализму, то није само њен проблем, него брига свих социјалистичких држава, гласила је доктрина.

Станић тврди да је то била „идеолошка формулација", која је у пракси заправо бранила „империјалне, великодржавне амбиције источног лагера" којим се управљало из Москве.

Брежњев је почетком седамдесетих окренуо нови политички лист и приступио политици попуштања тензија и побољшања односа између завађених страна у Хладном рату.

То је довело до атомског разоружања и Хелсиншког договора 1975. године, чији потписници су се обавезали да ће поштовати људска права и основне слободе.

Емигранти Прашког пролећа

Окупација је натерала 300.000 људи да мигрира из Чехословачке, од којих су многи нови дом пронашли у Аустрији.

Међу избеглицама је било и будућих дисидената, који су били под утицајем тековина Прашког пролећа.

Емитовали су радио програме и објављивали књижевне радове и часописе, који су тајним каналима стизали у домовину.

Међу њима су били писци Милан Кундера, Јозеф Шкорецки и редитељ Милош Форман.

Пропаст Прашког пролећа угасила је наде Запада да унутар земаља Источног блока постпеном либрализацијом може настати реформисано друштво, које ће напустити „ригидне стаљинистичке облике" и вратити се „напредним идејама и демократији", сматра Станић.

Претходно је револуција против совјетске власти у Мађарској брутално угушена 1956. године.

Ипак, Станић каже да су идеје Прашког пролећа и касније дисидентског покрета, још увек живе у Чешкој и Словачкој.

„Ови догађаји су показали да су то тенденције које ће дочекати свој историјски тренутак и дочекале су га у такозваним плишаним револуцијама крајем осамдесетих, када се комунизам урушио и завршио историјску улогу, барем у тој епохи", каже он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на[email protected]