Србија, протести и полиција: Кратак преглед прекомерне употребе силе

Да ли је и колико полиција прекршила овлашћења и је ли дошло до прекомерне употребе силе током протеста у Београду у уторак увече - одговор зависи од оног коме су постављена питања.

Док председник Србије Александар Вучић и директор полиције Владимир Ребић инсистирају да је полиција реаговала уздржано и тек када су им животи и државне институције били угрожени, телевизијски снимци и фотографије самих учесника протеста нуде другу слику.

Заштитник грађана Србије је по сопственој иницијативи покренуо поступак контроле законитости и правилности рада припадника полиције и проверу навода да ли је употребљена прекомерна сила, саопштено је из његове канцеларије.

Заједнички именитељ свих протеста, и овде, и у свету, јесте повремена прекомерна употреба силе - све полиције бију макар мало више него што је дозвољено, оцењује искусни новинар Александар Васовић.

Овај цитат у најкраћем описује и бројне случајеве полицијске бруталности, који су могли да се виде на демонстрацијама у Србији у протекле три деценије.

Насиље као константа

„Још од оних првих протеста у Београду почетком 1990-тих, кад су писци Борисав Пекић и Борислав Михајловић Михиз добили батине, силе је увек било", каже Васовић за ББЦ на српском.

Тридесет година касније, протест у ноћи 7. јула, личио је на „сукобе полиције и навијача", оцењује он.

Међутим, Никола Ковачевић из невладине организације Београдски центар за људска права, сматра да се „ништа у полицијској бруталности није променило."

„Само је приступ софистициранији. Пре је то било много евидентније и био је мањи страх од одговорности, сад постоји тај страх, али и даље постоји некажњивост", наводи Ковачевић.

Девети март 1991. године

Теа Николић, филолошкиња и еколошка активисткиња, први пут је отишла на антирежимске демонстрације - 9. марта 1991.

Биле су то прве велике демонстрације против власти Слободана Милошевића. На Тргу Републике у Београду, са балкона Народног позоришта, говор је држао лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић.

Демонстранти су намеравали да крену ка згради Радио-телевизије Србије, полиција је употребила водене топове и сузавац да их спречи и опозициони скуп прерастао је у нереде који ће трајати читав дан, све до изласка тенкова из београдске касарне на улице.

Теа је имала је 15 година и на протест је дошла са пријатељима. Међу њима је био и матурант Бранивоје Брана Милиновић, који ће тог дана изгубити живот од метка испаљеног из службеног пиштоља када је полиција отворила ватру на групу демонстраната.

Брана је био невина и случајна жртва - Теа каже да је на протест отишао из знатижеље и да јој је само двадесетак дана раније рекао: „Пусти политику, важна је музика".

„Тада смо прилично ентузијастично и младалачки изашли сви да мењамо власт, не знајући да ће полиција на нас изаћи са сузавцем и воденим топовима на Тргу Републике.

„Јако сам се уплашила и бежала сам, наравно", прича Николић за ББЦ.

Када је бачен сузавац, Теа, Брана и остали пријатељи су се разишли. Не желећи да трпи насиље, склонила се у очеву канцеларију у центру града.

„Тада сам чула пуцње. Када сам увече дошла кући, на ТВ-у су рекли да је Брана погинуо".

Касније се говорило да то није било намерно, да је он био висок, да је био рикошет и да га је метак случајно убио, објашњава она.

„Али ми друга више нисмо имали."

У сукобима је погинуо и 54-годишњи полицајац Недељко Kосовић бежећи од демонстраната после пада са висине од пет метара".

Центар града био је опустошен, а у сукобима демонстраната и полиције је повређено је 114 особа - 58 полицајаца и 86 грађана, а ухапшено је 158 људи, међу њима и Драшковић.

Тек почетак...

Прекомерна употреба силе и бруталност полиције обележиле су и протесте у јуну 1993. услед хапшења Вука и Данице Драшковић.

Пошто је увече објављена вест да су Драшковићи ухапшени и пребијени, и Теа је изашла на улицу.

„Моју маму су јурили пушком, јер се исплазила полицији, из беса није знала шта да уради", каже.

Додаје да су се тек касније демонстрације „умириле" и да, не рачунајући 5. октобар 2000. године, дуго није било оваквог насиља као 7. јула у Београду.

Каже да су за њу биле много страшније демонстрације у време Милошевића, као и његова полиција.

„Не знам да ли је то зато што сам била клинка, зато што је Брана погинуо, зато што сам била много политички острашћенија него сада - јер сам тада била за некога, а сада нисам ни за кога.", каже она.

Водени топови на демонстранте, 1997. година

Милена Марковић је 2. фебруара 1997. године имала 21 годину и студирала Филозофски факултет.

Ту ноћ ће памтити по првом ударцу полицијског пендрека.

„Два дана сам лежала у кревету, а од болова нисам била функционална", каже Марковић за ББЦ на српском.

Она је те вечери била на Бранковом мосту са два друга и родитељима, на једном у низу протеста који су се одржавали широм Србије.

Милошевићев режим није признао победу опозиционе коалиције „Заједно" на локалним изборима у великом броју градова, међу којима су били и Београд, Ниш, Нови Сад и Крагујевац. у новембру 1996. године.

У Нишу је одржан први протест 18. новембра 1996. године, да би се затим пренео у Београд. Присталицама коалиције предвођене Зораном Ђинђићем, Весном Пешић и Вуком Драшковићем, убрзо су се прикључили и студенти.

Милена је са друговима и колегама редовно ишла на студентске протесте.

Неки од њих се 2. фебруара нису појавили јер су „имали дојаву" да ће испасти нереди. То се и догодило.

Током вечери, полиција у обрачуну са демонстрантима је употребила водене топове на Бранковом мосту у Београду.

„Водени топ ме није попрскао јер је тата, кад је видео да се спуштају низ Поп Лукину рекао да се склонимо", наводи Милена.

Ипак, сукоб са полицијом их није заобишао.

Повлачили су се ка центру Београда где су наишли на нови полицијски кордон. Настао је општи метеж и бежање.

„Пали смо на степениште и лежали једни преко других. Иза нас се чула ломљава, ја сам рефлексно пошла да се окренем и друг ми је спустио главу уз речи 'јеси луда?'

„У том тренутку сам добила пендрек по бубрезима", присећа се Милена.

Полицајци су тада, сећа се, тукли и новинаре који су се ту задесили и поломили им камере.

Међу окупљенима се те вечери осећао страх и паника, присећа се данас.

Исти осећај је имала и током „контрамитинга" 24. децембра 1996. године када је на смрт претучен присталица опозиције Предраг Старчевић, а тешко рањен Ивица Лазовић.

Те вечери је Слободан Милошевић изговорио реченицу „волим и ја вас", на скандирање окупљених присталица „Слобо, ми те волимо".

И искусном новинару Васовићу се овај догађај урезао у сећање.

„Био сам цео дан на улици, било је непримерене силе, али када су увече на улицу излетели батинаши у цивилу, и почели без реда да бију кога стигну на Теразијама, то ми је тада било страшно.

Протести су окончани после 88 дана и великог међународног притиска доношењем специјалног закона којем је призната победа опозиције на локалним изборима. Студенти су наставили да протестују још месец дана.

Пети октобар 2000. године

Као дуга увертира у демонстрације 5. октобра, низ протеста и и кампања против Милошевићевог режима обележила је лето 2000. године.

На удару државних служби био је и студентски покрет Отпор, основан 1998. године, који је прерастао у масовни покрет политичких противника власти.

Стилизована песница била је заштитни знак Отпора, који се укључио у изборну кампању акцијом под слоганом „Готов је".

Активисти и симпатизери Отпора су најпре означени као државни непријатељи, а убрзо су уследила готово свакодневна хапшења, привођења на информативне разговоре, претреси, физичко малтретирање, оптужбе за тероризам и прекидање скупова.

После упада полиције 17. маја на тада опозициону телевизију Студио Б, да би касније тог и следећег дана избиле масовне демонстрације током којих је полиција батинала учеснике, али и случајне пролазнике.

Око 200 грађана затражило је лекарску помоћ због физичких повреда које су им нанели полицајци током ових демонстрација, наводи се у извештају Фонда за хуманитарно право.

Упозорење: снимак садржи сцене насиља

Полиција је од почетка маја до половине септембра 2000. године привела више од 2.000 активиста Отпора, око 400 чланова опозиционих политичких партија и 100 активиста невладиних организација, показују подаци Фонда.

Утврђено је и да су припадници полиције приликом испитивања вређали и физички злостављали приведене активисте Отпора и друге грађане.

Ипак, највеће демонстрације избиле су после избора 24. септембра одбијањем Милошевића да призна пораз на председничким изборима од опозиционог лидера Војислава Коштунице.

После неколико дана протеста широм Србије, демонстранти су 5. октобра стигли у Београд из читаве Србије у колонама аутомобила, аутобуса и камиона, пробијајући булдожерима полицијске блокаде на путевима.

Већ у преподневним сатима полиција је употребила сузавац како би спречила демонстранте да уђу у Скупштину, али безуспешно.

Зграда Скупштине је демолирана и запаљена, као и зграда РТС у Таковској улици.

У демонстрацијама је животе изгубило двоје људи, а повређено је 65.

Полиција је убрзо престала да пружа отпор и махом се придружила грађанима, а ове демонстрације довеле до свргавања Милошевићевог режима.

Хапшење Радована Караџића и проглашење независности Косова, 2008. година

Ова година почела је врло бурно - у фебруару је Скупштина Косова једнострано прогласила независност, због чега су у Београду организовани митинг и молебан, на позив Владе Србије.

Митинг се претворио у низ инцидената, паљење бакљи, бацање петарди, ломљење семафора и контејнера, да би кулминирао упадом у џамију на Дорћолу, крађом патика из продавница и паљењем амбасада Америке и Немачке, а оштећене су и зграде бројних других амбасада.

Министарство унутрашњих послова Србије саопштило је да је у нередима повређено 130 особа - 78 грађана и 52 полицајца - и да су приведене 192 особе.

Један демонстрант је изгубила је живот.

Дванаесет година касније, почело је суђење петорици полицијских службеника за случај паљења амбасада.

У јулу 2008, у Београду је ухапшен Радован Караџић, бивши председник Републике Српске по оптужници Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију за ратне злочине, после више од десет година скривања.

Убрзо је Српска радикална странка коју су тада предводили бивши и садашњи председник Србије Томислав Николић и Александар Вучић, позвали на протест у Београду.

У сукобима полиције и демонстраната повређено је више десетина људи.

Ранка Панића, учесника демонстрација, претукла је полиција и он је у августу преминуо од последица пребијања.

Иако је за ово дело 2014. ухапшен један жандарм из Ниша, суд је у првостепеном поступку 2019. одлучио да није крив за убиство.

Појединачни случајеви - 2014. и 2019. година

Током одржавања Параде поноса у Београду 28. септембра 2014, на ободима полицијских кордона седморица припадника нишког одреда Жандармерије напала су Андреја Вучића, брата председника Србије, и Предрага Малог, брата министра финансија, као и два војна полицајца која су била у њиховом друштву.

За овај догађај, који су снимиле камере ТВ Н1, жандарми су правоснажно осуђени.

Виши суд у Београду им је одредио условне казне затвора од осам месеци, условно на три године.

Током протеста „1од5 милиона" у марту 2019. приликом упада демонстраната у зграду Радио-телевизије Србије, на једном снимку забележено је да полицајци шамарају човека који стоји спуштених руку, али није познато да ли је тај догађај имао правни епилог.

7. јул 2020. године

Само на основу онога што су у ноћи између 7. и 8. јула снимиле телевизијске камере, забележено је више десетина чистих случајева злостављања и мучења, оцењују из невладине организације Београдски центар за људска права.

„Од оних који су били на клупама, до сваког ударца палицом према особи која је савладана и која је пала на земљу, свако шутирање полицијском чизмом, сваки од тих случајева представља кривично дело", каже за ББЦ Никола Ковачевић.

Тужилаштво би морало, каже, да покрене без одлагања истражни поступак у коме ће утврдити идентитет униформисаних и полицијских службеника „у цивилу", који се на снимцима виде како злостављају демонстранте.

Ковачевић апелује на надлежне полицијске старешине да суспендују и покрену дисциплинске поступке против осумњичених полицајаца.

Сматра и да би требало омогућити медицинска вештачења повређенима како би се утврдило како су повреде задобијене.

„Правили су проблеме и демонстранти и полиција, али полиција као обучени професионалци у таквим ситуацијама морају остати при слову закона", додаје Ковачевић.

Новинар Васовић наводи случајеве у којима је очита претерана употреба силе - од шутирања људи који су већ онеспособљени, на земљи, јер се тада већ могу привести, до ударања оних који седе на клупи „апсолутно без потребе", каже Васовић.

Милена Марковић ни данас нема поверења у полицију.

„То су људи који када добију наређење, раде шта им је наређено. Нема ту неке емпатије, да постоји код њих.

„Нисам наишла на тог неког кога је та емпатија стрефила у главу", закључује Милена.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]