Југославија: Едвард Кардељ, отац самоуправног социјализма, изабрани Титов наследник и љубитељ класике

Озбиљан, помало уштогљен, али до краја лојалан и поштовалац прописа - тако би у најкраћем могао да се опише Едвард Кардељ, југословенски револуционар, идеолог, саборац и Титов одабрани наследник.

Кардељ је био главни архитекта теорије познате као социјалистичко самоуправљање, која је послужила као основа политичког и економског система Југославије и разликовала га од совјетског.

У спољној политици, био је пионир концепта несврстаности Југославије, између Запада и Совјетског Савеза.

Но, за разлику од многих Брозових сарадника, никада није био популаран.

„У говорима и списима је био врло опширан, сувише је говорио и писао, као прави учитељ.

„Није имао ширине, да привлачи публику, његове идеје су бриљантне, али нису имале таквог утицаја, јер није умео да их пренесе", каже Јоже Пирјевец, словеначки историчар за ББЦ на српском.

Кроз призму Јосипа Броза се често тумачи и биографија овог словеначког комунисте.

„Тито је био једна екстровертна личност, ако је желео, био је јако симпатичан, а Кардељ не - он је био затворен.

„Кардељ није био комуникативан, није имао харизме, био је увек други, и то се видело", каже историчар.

На његову личност је утицао и недостатак формалног образовања и факултет, додаје Пирјевец, који се деценијама бави истраживањем социјалистичке Југославије, а тренутно проучава Кардељеве дневнике.

Други човек Титове Југославије завршио је средњу учитељску школу и курс Коминтерне у Совјетском Савезу.

„То је био један од његових хендикепа.

„Али је био изванредно интелигентан и имао смисла за разумевање међународних проблема који су и даље актуелни", оцењује Пирјевец на основу анализе докумената и записа са састанака са страним дипломатама.

Најтрајнији члан велике четворке

Током каријере је Кардељ обављао различите функције, али је био увек у самом врху партијског и државног руководства.

„Сматрам га политичарем који је био један од четири најзначајнија југословенска револуционара у Другом светском рату, заједно са Титом, Милованом Ђиласом и Александром Ранковићем.

„За разлику од осталих, Ђилас и он су били значајни и теоријски, у контексту осмишљавања и дефинисања алтернативног, новог будућег света", каже Дејан Јовић са Факултета политичких наука у Загребу.

Кардељ је оставио доста књига и чланака које су важни за разумевање социјалистичке Југославије, додаје.

„С обзиром да је опстао дуже него Ђилас, у домаћој политици је од свих њих имао највећег утицаја на формирање политичког система, посебно у завршној раздобљу од 1967. до 1979.

„Он је обликовао идеологију, а идеологија је била екстремно важна јер је била путоказ - оцртавала је где друштво иде", каже Јовић за ББЦ на српском.

Међутим, „кад је реч о његовој стварној моћи, она је била значајна, али не апсолутна, постојали су значајни отпори његовој визији из самог система", каже Јовић.

Осим теоријског изучавања, Јовић је познавао Кардељеву супругу и са њом више пута разговарао.

„Његова жена ми је више пута рекла, 'Мој муж је увек знао ко води Југославију', да је то Тито и према њему се односио са апсолутним поштовањем и понекад су били на Ви, иако су ратовали заједно.

„Чак ми је рекла, 'Мислим да је то један од главних разлога што је тако дуго опстао у политици'", наводи Јовић.

Само је Кардељ до смрти остао на власти - друга двојица из велике четворке су смењени: Ђилас 1954. због оптужби за ревизионизам и Ранковић на Брионском пленуму 1966. после наводне афере прислушкивање.

Дистанци са првим човеком Југославије погодовала је и географска раздаљина - Кардељ је више времена проводио у Љубљани, подалеко од престонице Београда.

Љубитељ класичне музике посвећен породици

Игор Шолтес, некадашњи известилац Европског парламента и словеначки адвокат, Кардеља се сећа као и сваки унук - „памти само лепе ствари".

Имао је 15 година када је његов деда умро 1979, тако да је добро запамтио време проведено са њим, посебно у Београду - где је одлично научио српски.

„Доста смо се дружили, велики део детињства сам провео са њим и са бабом, јер су моји родитељи били јако млади и онда су ме некад као пакет слали авионом у Београд.

„Уживао сам, јер је он, док је радио, волео слушати класичну музику и имао је огромну фонотеку класичних композитора", сећа се Шолтес, син Кардељеве ћерке Вере.

„То је био као балзам за децу која су била мало живахнија, нека доза смирења и контемплације", додаје уз осмех.

Код бабе и деде му је било допуштено више него код куће, али је бака била „шефица, она се бринула за целу логистику, за оно што сам рано научио, а то је протокол.

„Да све буде, како се то говорило, по ПС-у и то је било јако позитивна ствар, али јако ограничавајућа", каже Шолтес.

Синовљево самоубиство 1972. године оставило је трага на Кардеља.

„Он је био трагична личност", оцењује Пирјевец.

Средином 1970-тих је оболео од рака и преминуо 10. фебруара 1979.

У истој љубљанској болници преминуће годину дана касније и 18 година старији Тито.

Млади комуниста

Кардељ је рођен у Љубљани 27. јануара 1910. године, син кројача и раднице у текстилној фабрици.

Родитељи су му били синдикалци, те се рано упознао са идејама радничког покрета.

По завршетку основне, уписује учитељску школу и већ са 16 година постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије.

„Јако је био амбициозан и интелигентан.

„Као млад, био је идеалиста, а за младог човека 1920-тих година није било друге опције него да буде комуниста", наводи Пирјевец.

Кардељ се посветио партијском раду и брзо је напредовао у хијерархији.

Због тога је више пута хапшен, јер је Комунистичка партија за време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и касније Југославије, била илегална.

Седам месеци провео је и у београдском истражном затвору Главњача, где је био изложен стравичној тортури, каже Пирјевец.

Одлежао је две године и у затвору у Пожаревцу.

По изласку из затвора, враћа се комунистима и пише за бројне омладинске часописе под различитим псуедонимима Тоне Бродар, Иван Kовач, Ј. Бевц, Левц, Иван Укмар и Петар Ловрић.

Од 1935. до 1937. године похађа политичко-економске студије Коминтерне у Совјетском савезу.

По повратку се предано бави формирањем и организацијом Комунистичке партије.

Објава рата затекла га је у Београду и убрзо постаје члан Врховног штаба, све до ослобођења.

На Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, 26. новембра 1942. године у Бихаћу, изабран је за потпредседника Извршног одбора АВНОЈ-а.

„Иако је имао физичке потешкоће и слабо видео, у овом периоду се физички давао врло много.

„Био је увек на терену и исказао се, по мом мишљењу, врло радикално", каже Пирјевец.

За комунисте је борба током Другог светског била и рат против окупатора и фашизма, али и револуција - прелазак са капиталистичког у комунистичко друштво.

Са домаћим противницима револуције немилосрдно су се обрачунавали.

„Говорио је 'ми треба да убијамо наше противнике' и то је и указао да се ради", додаје Пирјевец.

У Архиву Словеније је 2005. године пронађена Кардељева депеша коју је послао сараднику Борису Кидричу и наредио убрзано „чишћење", иза ког су остале бројне масовне гробнице у овој бившој југословенској републици.

„Током рата, после 1943. имао је директан радијски контакт са Москвом и Коминитерном, као Тито.

„О томе мало знамо, али он је био посредник између Москве и Југославије, али и Италије, значи да су му Руси веровали и ценили га, иако су знали да није на линији", оцењује Пирјевец.

И после ослобођења, каријера му је наставила узлазном путањом.

Kардељ је био шеф југословенске делегације на многим међународним конференцијама и скуповима.

Предводио их је на заседањима Савета министара пет великих сила за припрему мировног уговора у Лондону и Паризу, 1945; на Kонференцији мира у Паризу, 1946, затим у Москви, 1947, као и на више заседања Генералне скупштине Уједињених нација, од 1946. до 1951, наводи се у биографији.

Током разлаза Тита са руским лидером Јосифом Стаљином 1948, лако је одабрао страну.

Од тада, па све до смрти, имаће негативан однос према Русима.

Погледајте видео о Покрету несврстаних и шта је он значио

Латинка Перовић: Кардељ о Русима није имао илузија

Историчарка Латинка Перовић, део либералне струје међу комунистима који су уз Кардељеву подршку смењени почетком седамдесетих, каже да он „о Русима није имао илузија" .

„Едвард Kардељ је био доктринаран - Пирјевец га је сматрао творцем последње утопије у Европи, али је пред крај живота, поводом неког новог совјетског притиска на СФРЈ, Титу написао писмо:

„Знаш", рекао је, „дуго сам веровао да ће само наша генерација имати посла с Русима. Сада ми је јасно да ће га имати и следеће", наводи Перовић у интервјуу за Њузвик, преноси Бука.

Иако је почео као стаљиниста и са Ђиласом 1947. био у Пољској на оснивању Информационог бироа комунистичких и радничких партија - Информбироа, после разлаза Тита и Стаљина све више се удаљавао од Москве.

Сматрао је да Југославија треба да се врати европском марксизму, делима младих Маркса и Енгелса, као и Рози Луксембург, каже Пирјавец.

„Током самита у Ослу педесетих година говорио је о социјализму како треба да се реформише тако демократично, да су у Москви сматрали да он више није ни комуниста.

„За Москву је Кардељ увек био непријатељ број један у Југославији", каже Пијревец.

Тако настаје нови пут у социјализму - самоуправљање.

Иза ове идеје стајали су Кардељ, Ђилас, Борис Кидрич и Моша Пијаде, објашњава Пирјевец.

„Замислили су да треба остварити једно ново друштво у којем ће радник бити укључен у одлучивање, и политички и економски.

„У Москви је владала једна бирократска каста, они нису желели да се деси што и Југославији", каже он.

Тако ће настати једна од последњих европских утопија у 20. веку која је, због незрелости друштва и недовољне економске моћи, била неостварива, по оцени историчара.

„Југославија економски никада није била успешна и живела је од помоћи и кредита са Запада, све то скупа било је на крхким ногама.

„Кад су умрли Тито и Кардељ, Југославија је изгубила два човека који су је могли држати скупа", наводи Пирјевец.

После разлаза са Стаљином, Југославија се окреће Западу и склапа споразуме који су јој омогућавали финансијску помоћ и повољне кредите.

У тада дубоко подељеном хладноратовском свету, Тито ипак одлучује да се задржи по страни.

Тако поступно настаје и идеја Покрета несврстаних, који је окупио бројне бивше колонијалне земље у Азији и Африци.

У формирању тог покрета 1961, Кардељ је одиграо важну улогу.

„Први пут се десило да бели човек иде ка тамнопутом човеку као једнаком,

„То је имало велики утицај, а Југославија је била јако важна као једна од оснивача", оцењује Пирјевец.

Истовремено се у земљи тражио наследник „Старог", како су Тита од милоште звали.

Он је постао председник Југославије са 53 године.

На том месту ће остати још три и по деценије, до смрти 1980. године

Кардељ је важио за Титовог наследника, али он то и јесте и није био, сматрају историчари.

У светлу политичких превирања може се посматрати и несрећан случај током лова 1961, када је Кардеља погодио метак, само неколико милиметара од кичмене мождине.

Кардељ и његова супруга Пепца су веровали да иза тога стоји Ранковић, каже Пирјевец.

Ранковић је у то време био на челу тајних служби и важио је за Кардељевог такмаца у борби за „место број два".

Најближи Титови сарадници разилазили су се и по ставовима како Југославија треба да изгледа,

Ранковић је сматрао да држава треба да буде јача и централизована, а Кардељ је сматрао да републике треба постепено да јачају.

Сменом Ранковића 1966, јачала је Кардељева моћ.

Устав из 1974. и Косово

Кардељ је чврсто заступао нови Устав СФРЈ, усвојен 1974. године, којим је свака југословенска република добила шира овлашћења унутар федерације.

Уставом је утврђено право на самоопредељење и отцепљење народа који су чинили Југославију, што су многи тумачили као увод у стварање независних националних држава.

Због тога су му поједини функционери у Србији замерали да је имао антисрпски став.

„Кардељ јесте био против српског национализма, али је још више био против словеначког национализма.

„Гледао је даље - Југославија нам је сад потребна, али не заувек, посебно кад цео свет буде социјалистички", указује Пирјевец.

Дејан Јовић се слаже, наводећи српске политичке вође тог времена које су веома ценили Кардеља.

„Сматрали су да не ради против Србије, то су парадоксалне ствари гледано из данашње перспективе.

„Ако гледате мемоаре Драже Марковића, он тамо говори врло позитивно о Кардељу, каже 'он јако добро разуме наше захтеве'", наводи Јовић.

Кардељ никад није подржавао идеју да Косово буде република, каже Јовић.

„Томе се изразито противио, Албанце је сматрао мањином, односно да су народност, а не народ, и да је Косово покрајина, а не република и да нема право на самоопредељење.

„То показује да није деловао против српских интереса, чак и овако националистички дефинисаних", објашњава Јовић.

Он сматра да је Кардељев Устав „био прилична утопија" настала на оптимизму да је време да држава 'олабави', те да се изврши децентрализација кроз самоуправљање, где ће радни народ бити укључен и политички и економски.

Југославију је требало да штите или држе на окупу партија, војска и полиција, као и класна свест, што се није обистинило.

„Видели смо да касније да су управо заштитни механизми постали националистички, српска полиција, партија, исто тако хрватска и словеначка", истиче Јовић, аутор књиге Југославија држава која је одумрла.

Истовремено је, оцењује, пропуштена прилика да се југословенски народи идентитетски додатно повежу - стварањем савезног министарства за образовање или културу - ђаци у Југославији нису учили језике мањих народа, попут словеначког и македонског.

Смрт Југославије - све у своје време

Kардељ је говорио о Југославији као „транзицијској творевини", цитирао је у колумни Јовић поводом 30 година од смрти.

„Једног дана, вјеровао је, живјет ћемо у свијету без државе.

„Тито је на то цинично 'одговорио', једном приликом, рекавши да је то, додуше, точно, али да и сваки човјек неизбјежно једног дана умре, но да то не значи да се то мора догодити већ сутра, или да га треба убити прије него кад му је вријеме. Све у своје вријеме", навео је Јовић у блогу на Б92.

Марљив и скроман

За разлику од Тита, али и многих комунистичких функционера који су живели у вилама на Дедињу, Кардељ је био скромнији, сведочи Јовић на основу посета његовој удовици.

„Кардељ је био полуаскетски човек, повучен, не сувише ауторитаран, што је доста парадоксално, јер је цео систем био такав", оцењује Јовић.

Стекао је утисак и да је Кардељ био прилично студиозан, марљив и поуздан.

„За њега (словеначки академик) Јосип Видмар каже да је на самрти жени рекао да, што се тиче његове деце, битно му је да они остану одани, што је вероватно значило одани Југославији и социјализму", каже Јовић, професор међународних односа из Загреба.

Кардељева супруга Пепца је још 1986. упозоравала на долазак Милошевића и његову националистичку политику.

„Сматрала је да је то потпуно супротна линија и нешто на шта је 'мој Едо', како га је звала, стално упозоравао.

„Видела је тенденције које су јој деловале као наставак стаљинизма - чистке у партији, а и монархизма", каже Јовић, који је са њом разговарао као војник у Љубљани.

Негативна перцепција

Са модерним интерпретацијама историје њихов потомак Игор Шолтес се и лично суочио.

Познато му је да Кардељ представља синоним за распарчавање Југославије, посебно у делу српске јавности.

„Најприкладније је да се изабере једно име и презиме које је криво за неке ствари, тако се пребацује одговорност на неке друге", истиче Шолтес.

Да би се објективно тумачио период социјалистичке Југославије на простору Балкана потребно је да прође још времена, али и да се разуме контекст те епохе.

„Наравно, све је то ствар историје и будућих времена.

„Што већи временски период буде одмакао, то ће бити објективнији тумачења, сад ту има пуно емоција", каже он.

Талас реваншизма и ревизије историје, последњих деценија запљускује и Словенију.

„Мучно је понекад гледати и слушати како се покушавају оправдати нека дела која сигурно нису била понос народа у то време и изједначити партизане са другом страном и сарадницима окупатора.

„То је и даље једна рана у Словенији", наводи он.

Унук у Европском парламенту

То што је Кардељев унук није много утицало на каријеру Игора Шолтеса, једно време известиоца Европског парламента за Косово.

„Нисам имао ни привилегије ни одбацивање због тога, да би неко рекао да не могу имати позицију јер сам унук неког ко се њему не свиђа баш.

„У том смислу смо професионални део могли да радимо несметано, само у зависности од диплома, квалификација које је човек постигао", каже Шолтес.

Шолтес сматра да замисао његовог деде о демократскијем начину управљања није била утопија и да то доказују и данашњи лево настројени мислиоци, попут филозофа Славоја Жижека.

„Ту и тамо се појављују идеје које показују да овај систем у ком живимо сада, тај турбо или неолиберализам, нуди пуно могућности горе и доле - и успеха и тоталног пада.

„С друге стране, изгледа да је онај пређашњи систем за један средњи слој био социјално стабилнији, што се тиче школовања, здравства и неких јавних услуга.", оцењује Шолтес.

Последњих деценија постоји мали проценат ултрабогаташа, док се стално повећава број сиромашних, те да највише страда средњи слој, додаје.

„Тако се долази до ревитализације идеја и промишљања друштвеног система који би био праведнији и укључивао појединца.

„Добро би било да се врате солидарност, другарство и помоћ, који су данас због различитих ствари нестали", наводи он.

Кардељеве идеје о Покрету несврстаних данас су поново актуелне, каже Пирјевац.

„И даље можемо да се поносимо тиме, то су идеје које су још живе.

„Свет је на ивици рата са Русијом и опет имамо проблем богатог севера и сиромашног југа, а Кардељ и остали су први рекли да се то мора решити", закључује Пирјевец.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]