Други светски рат и народни хероји: Иво Лола Рибар - југословенски Че Гевара који је волео Слободу

Упркос бројним променама назива и оштром раскиду са комунистичким наслеђем на Балкану, сећање на народног хероја Иву Лолу Рибара и данас чувају поједине школе и културно-уметничка друштва у Србији која носе његово име.

Ипак, питање је колико је оних који се сећају да му је отац Иван Рибар био председавајући не само историјског Другог заседања Авноја, већ и Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а да је у рату изгубио и брата и вереницу симболичног имена - Слободу.

„Иво Лола Рибар је мој херој.

„Историјска личност којој се дивим. Неко чију слику држим на радном столу, дакле - инспирација", каже за ББЦ на српском драматуршкиња и редитељка Милена Миња Богавац, која се његовом биографијом исцрпно бавила припремајући представу „Смрт фашизму: о Рибарима и Слободи".

Зашто је он данас важан?

„Иво Лола Рибар је данас важан онолико колико је важно да се негује етос борбе за праведније друштво и за праведнији свет, против фашизма и његових савремених идеолошких деривата, за прогресивне идеје", каже историчар Срђан Милошевић.

Али такве изванредне личности не треба посматрати као недостижне идеале, упозорава.

„Много више је реч о једном искуству које треба креативно промишљати и ослобађати у себи храброст за активан однос према животним изазовима", наводи Милошевић у писаном одговору за ББЦ.

Ко је био Иво Лола Рибар?

У представи Миње Богавац за њега се каже да је „народни херој народа кога нема - херој друштва које не постоји".

Лолина биографија се у више тачака подудара са Југославијом, не само због чињенице да му је отац и „отац Југославије".

Рођен је у Загребу у Хрватској, стасао у Београду, а погинуо на територији данашње Босне и Херцеговине - на Гламочком пољу са само 27 година.

Као школовани правник, истакнути лидер Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ-а) и борац, требало је да одлети у дипломатску мисију у Каиро као делегат нове Југославије.

„Да је ствар ишла другачије и да се није затекла та мала немачка летелица код Гламоча и да су партизани били нешто мало опрезнији и да је он био мало срећнији, Титова одлука да Иву Лолу Рибара пошаље (код савезника) - била је одлука да га сачува.

„Иво Лола Рибар је имао добре шансе да постане неко врло важан у Југославији, једног дана, кад се земља ослободи", каже Јаковина.

По чему се разликовао од осталих?

Полусестра Иве Лоле Рибара Мира Вучковић је 1981. године испричала да се на васпитање деце Ивана Рибара много полагало.

Лолина мајка Антонија је из првог брака имала сина Жарка и ћерке Божу и Миру, а у браку са Рибаром добила је Иву и две године млађег Јурицу.

Сви су говорили француски, немачки и енглески, а ишли су на часове клавира и певања, а браћа су студирала у иностранству, преноси интервју Мире Вучковић портал Југопапир.

Остале су сачуване фотографије које приказују Лолу како игра тенис и голф.

Надимак Лоло је добио у детињству, али је у Београду то прерасло у Лола.

Рођени Загрепчанин студирао је у Паризу и Женеви, а дипломирао на Правном факултету у Београду.

Ту се заинтересовао за оно што левичари називају прогресивним идејама, желећи да „сви живе добро као они", сведочила је његова сестра Мира.

Читао је не само Маркса и Енгелса и Лењина, већ и Ничеа и Хегела.

После демонстрација против споразума Цветковић-Мачек о државном уређењу Лола је био ухапшен 1939. године.

Тада је заједно са Мошом Пијаде, Иваном Милутиновићем, Бором Барухом и другима депортован у логор у Билећи.

Почетак рата и 1941. дочекује као секретар СКОЈ-а и близак Титов сарадник.

„Лола је дошао из породице оних који су били храњени златном кашичицом и то је било нешто посебно у тој генерацији, иако су (партизани) пречесто били изједначени с људима који су `дошли из шуме` и били необразовани", каже Јаковина.

Краљевина Југославија је била једна од неразвијенијих европских земаља, подсећа.

„Ми нисмо имали пуно људи који су припадали високој класи или образованом слоју.

„Али у делу предратних комуниста је био знатни број оних који су пригрлили такозване напредне идеје, где је Иво Лола Рибар био један од изузетно угледних појединаца - из крема ондашњег друштва", наводи Јаковина.

Трагична судбина Ивана Рибара

Отац Иве Лоле Рибара је Иван Рибар, искусни политичар и адвокат чија каријера је премошћавала и историјске и географске границе.

Он је био заступник још у загребачкој градској скупштини у време Аустроугарске, затим је био председник Уставотворне скупштине Краљевине СХС 1920. године.

Када је 29. новембра 1943. добио прилику да председава заседањем Антифашистичког већа народног ослобођења у Јајцу, већ је био изгубио оба сина.

За ту сцену, писац Мухарем Баздуљ у тексту у Времену каже да тога „нема ни код Шекспира, ни у античким трагедијама".

„Та трагична ситуација човека, који је касније у Војводини изгубио супругу, а остао без оба сина, заправо је трагична ситуација која се осећала на Другом заседању Авноја.

„Кад Иван Рибар улази у дворану у Јајцу и сви знају да је пре неколико сати сазнао да су му синови погинули, али он свеједно започиње заседање које је требало бити историјско", описује Јаковина.

Сам је, каже, тражио од уметника Божидара Јакца да га слика.

„Тад настаје тај портрет тог већ остарелог политичара, који се налази негде у босанским гудурама.

„Адвокат и аустроугарски и краљевски политичар који је сад негде у герили и који је сазнао да су му оба сина страдала, који су у другим околностима могли бити заштићенији", описује Јаковина.

Потоњи маршал и југословенски лидер Јосип Броз Тито добио је задатак да Ивану Рибару саопшти да су погинули и Иво и Јурица.

„Када је Тито пришао Ивану Рибару и рекао да је Лола погинуо, он је тражио да му пошаљу Јурицу, а Јурица је већ био мртав, али му то нису могли одмах рећи", додаје историчар.

Иво је знао да му је брат Јурица настрадао и три дана пред сопствену смрт 24. новембра 1943. оцу је о томе написао потресно писмо.

Дао га је Титу да му преда, пред пут у Каиро, али то није дочекао.

Јурица је погинуо месец дана пре Лоле, у близини Колашина.

По неким сведочењима, и Лолин коњ је после његове смрти скочио са литице.

Љубав према Слободи

Миња Богавац се заинтересовала за биографију породице Рибар још у тинејџерским данима, када је у породичној библиотеци пронашла љубавни роман о Лоли и Слободи Трајковић, испуњен, како каже, „невероватним синхроницитетима и симболима".

Две деценије касније, 2018. продуцент Влатко Секуловић предложио јој је да раде представу о њима, наводи у писаном одговору.

Док је спремала комад „Смрт фашизму: о Рибарима и Слободи", осећала је понајвише - одговорност.

„То је необичан осећај, када знаш да си се ухватио у коштац са великом, херојском, монументалном причом.

„А истовремено, имаш свест о томе да су старозаветне, такорећи, есхиловске, херојске фигуре Лоле, Слободе и Јурице Рибара - заправо били само клинци... препаметни и веома храбри, али тако млади и нежни!", наводи Богавац у писаном одговору.

Слобода је била Лолина „највећа љубав", с којом је требало да се венча.

Ни она није дочекала крај рата.

„У мом животу постоје само двије ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја", писао је Лола Слободи, али ово писмо никад до ње није стигло.

Управо је једно од претходних писама које јој је несуђени младожења послао, било разлог за Слободино хапшење.

Полицајци су покушавали да је наговоре да Рибару пошаље писмо које би било мамац да и њега ухвате, али она је то одбијала.

Настрадала је у гасној комори логора на Бањици, а заједно са њом животе су окончали њен отац, мајка, брат и сестра.

Слобода Трајковић није била само „Лолина вереница", истицала је Богавац у више наврата, она је СКОЈ-евка, студенткиња хемије, талентована пијанисткиња, а уз то и велика познаватељка филозофије и литературе.

СКОЈ је била организација комунистичке омладине у Југославији.

Ипак, историја је не памти тако.

„Поред тога што је била левичарка и антифашистикиња, била је и женско, а патријархална култура упорно и упорно, брише жене и њихове заслуге из званичних историја.

„Наш је задатак да их тамо вратимо и представа „Смрт фашизму" мали је допринос том циљу", наводи Богавац.

Свечани ручак и договор породица Трајковић и Рибар о свадби требало је да се деси у недељу 6. априла 1941, али је планове заувек пореметило немачко бомбардовање Београда и окупација која је убрзо уследила.

То није једини датум који је симболички везан за њихове судбине.

Слобода Трајковић је угушена 9. маја 1942. године.

Три године касније, тај датум постаће Дан победе над фашизмом.

Комуниста из буржоаске породице

Није било никакво чудо тридесетих година 20. века да се омладина из добростојећих грађанских породица опредељује за комунизам, каже Срђан Милошевић из Института за новију историју Србије.

„Друштво Kраљевине Југославије било је веома нездрава средина и млади, интелигентни људи, сви они који су осећали неправду, препознавали су у прогресивном комунистичком покрету снажну алтернативу", наводи он у писаном одговору.

„Забележено је да је претресу једног стана Марка Никезића (тада омладинског комунистичког активисте) присуствовао и сам злогласни Драги Јовановић.

„Тада је, разгледајући уметничке радове младог Никезића, Јовановић упитао његову мајку `зашто најталентованија омладина прилази комунистима`", цитира Милошевић.

Драги Јовановић је био шеф београдске полиције и управник града Београда за време окупације, а осуђен је заједно са командантом четничког покрета Дражом Михаиловићем, после чега је стрељан.

Иако се писало да је Лола био „буржуј ког је Тито волео", историчар Срђан Милошевић сматра да нека идеолошка питања добијају другачије обрисе на „индивидуалном нивоу, у међуљудским односима".

„Нема сумње да је тај однос био присан, онолико колико је то уопште било могуће када су у питању личности на тако различитом положају и са том генерацијском разликом (Тито је био 24 године старији).

„Уосталом, Лола није био једини `буржуј` којег је Тито другарски прихватио и имао близак однос. Узмите само Kочу Поповића, којег је веома поштовао", подсећа Милошевић.

Коча Поповић био је дете из богате трговачке породице, школовани официр, филозоф, надреалиста и послератни шеф југословенске дипломатије, који се биографијом разликовао од већине партизанских хероја.

На тај списак, треба додати истакнуте појединце Светозара Вукмановића Темпа, Владу Поповића и Милована Ђилас, који су такође тридесетих били студенти, напомиње историчар Твртко Јаковина.

„У Загребу је била читава екипа богаташа и младих образованих жена које су студирале углавном на Економском факултету - Олга Струјић, Реда Загорец, Херта Хас, Ванда Новосел које би у сваком друштву представљале елиту.

„ У том кругу Иво Лола Рибар је искакао, он је био неко ко се боље облачио, зрачио неким оптимизмом и у себи носио ту лакоћу младог човека који одраста у породици и кругу који нема егзистенцијалних проблема и може се концентрисати на учење или идеје и визију бољег света", истиче он.

Како се данас сећамо антифашизма и Лоле?

Миња Богавац је последња генерација Титових пионира.

Данас је она има 12 година више него што је имао Иво Лола Рибар у време смрти.

„Фасцинантне су младости те генерације, у поређењу с мојом, или генерацијом младих људи данас.

„У сличним историјским околностима, они су осећали апсолутну, личну одговорност за друштво. Нажалост, то није случај и међу младима данас, и не само међу младима!", каже Богавац.

Лично се уверила да различите генерације различито памте исте народне хероје.

„Старије генерације наших сарадника, знале су причу о браћи Рибар, до најситнијих детаља.

„Моја генерација, зна ко су, али не зна детаље, а млађе генерације волонтера из Рефлектор театра, први пут су чуле за Лолу Рибара, када смо почели рад на представи", каже Богавац.

Јасно јој је, додаје, зашто би се школе и KУД-ови и данас звали по Лоли Рибару, али јој је нејасно зашто би било шта названо по њему - променило име.

А то се десило са многим улицама на простору бивше Југославије, чак и у центру Београда, где је улица Иве Лоле Рибара добила назив Светогорска.

„Лола је у Југославији грађен као икона, можда и југословенски Че Гевара, чији су портрети на мајицама рађени као симбол младима.

„Тога више нема јер нема идеологије која га је у такав симбол претварала", каже хрватски историчар Твртко Јаковина.

Томе је допринела и његова погибија пре краја рата.

„Рана смрт тако истакнутог борца, који је био омиљен међу друговима, способног, са снажним личним магнетизмом, сигуран је је пут ка легенди", каже Срђан Милошевић.

Писмо које је Лола писао Слободи било је инспирација Корнелију Ковачу да пре готово пола века, 1973. године, сними песму „Иво Лола није сам", писао је портал Нови.ба.

Када је реч о савременом присуству Иве Лоле Рибара у култури памћења, то присуство је амбивалентно, оцењује.

Чињеница је, каже овај историчар, да Рибар, за разлику од Тита и неких других комунистичких лидера, није био изложен „будаластим измишљотинама и заверолошким тлапњама о некаквом деструктивном деловању и скривеним мотивима".

„Стиче се утисак да му је јавност `опростила` што је био комуниста.

„Ипак је, не заборавимо то, улицу у Београду изгубио под крајње нечасним околностима, у складу са одлуком из 1991. градских власти предвођених СПС-ом која носи назив Препорука за уклањање из назива градова, тргова, улица, просветних и културних установа - имена личности, које су одговорне за пљачку Србије, пресељењем њених фабрика и вишедеценијском економском политиком на штету Србије, као и враћање имена знаменитих личности у историји српског народа", цитира Милошевић.

Његов колега из Загреба истиче да је по питању „колективног памћења народних хероја" најлошија ситуација у Хрватској.

„Лола се не помиње по злу, јер је погинуо прерано, па се онда не помиње никако", каже Јаковина.

Ипак, хрватска престоница од 2017. поново у ширем центру има бисту Иве Лоле Рибара, која је била уклоњена деведесетих.

Спорадично су је померали и бојили у плаво, али је и данас тамо.

„Музеј града Загреба брине о стану Ивана Рибара, а гробно место је у близини гробова Владимира Назора, Владимира Бакарића и гробнице народних хероја.

„У том смислу је видљив", додаје хрватски историчар.

Велике љубави и велики идеали вечна инспирација

Да данас постоји „снажан антилевичарски сентимент", уверена је и Миња Богавац.

„Али је и чињеница да Лола и Јурица немају никакве везе са тим.

„Били су антифашисти и млади људи који су се борили за оно у шта верују; за то су дали своје животе", истиче она.

То што нису имали прилике да дочекају победу, у потпуности их, каже, ослобађа од историјске одговорности за оно што је уследило после рата.

„Њихове биографије су беспрекорне, па друштво које их се одриче или релативизује њихове заслуге, заправо релативизује антифашизам.

„А то значи само једно. И то је веома опасно!", упозорава драматуршкиња.

Зато велике љубави и велики идеали за њу остају инспирација.

„Једино то ме интересује - у позоришту, у друштву и животу!".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]