Југославија, социјализам: Милан Вукос - „највеће име за српску културу у другој половини 20. века"

Не зна се кад је Милан Вукос урадио више - да ли као најмлађи министар културе у Србији, заменик градоначелника Београда или као дугогодишњи директор Телевизије Београд, данашње Радио телевизије Србије, а ипак данас га се недовољно сећамо.

Човек који је рођен у кући без иједне књиге издејствовао је, док је био у Влади Слободана Пенезића Крцуна, да се донесе закон о изградњи Народне библиотеке на Светосавском платоу.

У време кад је био у градској скупштини настале су манифестације које већ пола века чине културни живот Београда богатијим - Међународни филмски фестивал - ФЕСТ, Београдске музичке свечаности - БЕМУС, Београдски интернационални театарски фестивал - Битеф и дечији сусрети Радост Европе.

А шлаг на каријерној торти су тринаест година проведених на челу Телевизије Београд које се назива златним добом РТС-а.

„Био је скроман, неоптерећен сујетом, уважавао свачије мишљење и пуштао људима око себе да се развијају и реализују идеје, а није наметао сопствене.

„То је кључ зашто је и направио тако много ствари", оцењује за ББЦ на српском Александар Ђорђевић, унук Милана Вукоса.

Скромни великан запуштен и заборављен

Недавно је, пет година после смрти, објављена књига „Милан Вукос споменар", уредника Александра Мандића, а овај политичар и културни радник добио је и улицу на београдској општини Звездара.

„Толико је урадио за српску културу, а он је запуштен и запостављен.

„Хтео сам колико толико да исправим ту неправду, јер он је највеће име за српску културу у другој половини 20. века", каже Мандић за ББЦ на српском.

Књигу је приредио да бар мало „одужи дуг" према Вукосу, скромном човеку, који ствари није гледао превише озбиљно, већ са истанчаним смислом за хумор.

„Људи су га волели и то се види у књизи, не знам да ли сам икад чуо ружну реч о Вукосу.

„То је тако ретко у Београду који о сваком има ружну реч, пре или после", додаје Мандић.

Када је једном приликом објављена лоша најава неке емисије лично је у недељу ујутро на кућни број звао уредника и замолио да напише нову, казује унук.

„Затим га је за сат времена поново позвао, а овај који је мислио да директор не зна ни да он постоји, спремио је две далеко боље и на крају их издиктирао у слушалицу Вукосу - што је данас незамисливо", додаје Ђорђевић.

Кад су сарађивали Телевизија Београд и британски ББЦ

Милан Вукос је на месту директора Телевизије Београд био је од 1972. до 1985. године.

Тих година доста су сарађивали и са ББЦ-јем.

Приликом једне од посета Великој Британији, када је у делегацији био заједно са кумом Велимиром Вељом Жугићем, техничким директором телевизије, упознали су једног човека који је желео да им покаже технолошка достигнућа.

„То је било на неком пријему и он их позове да буду његови гости.

„Оду у прелепу, велику кућу на обали Темзе и човек их одведе у лабораторију у оквиру куће и испостави се да је то Сер Реј Долби, који је измислио Долби систем", прича унук.

Реј Долби је амерички инжењер и творац Долби система за редукцију шума на аудио снимцима, чије је име било синоним за кућни и филмски звучни систем.

„Они су једни од првих који су чули тај систем", додаје.

Можда и највећа лекција коју је београдска телевизија научила од британских колега јесте - како да се ради уживо пренос сахране.

Крајем седамдесетих у Југославији се знало да доживотни председник Јосип Броз Тито некад мора умрети.

За тај дан су се спремали сви, па и државна телевизија.

Пошто се знало се да ће то бити огроман телевизијски догађај „полутајно са знањем неколико кључних људи испод Тита у том периоду" и пре смрти добијали су буџете и почели са набавком репортажних кола и свега остало што им је недостајало.

„У току тих припрема наместило им се да се десио атентат на лорда Маунтбатена у Британији, па су они од колега из Лондона учили како се ради пренос сахране", каже Ђорђевић.

Лорд Луис Маунтбатен, краљичин други рођак, убијен је у августу 1979. у бомбашком нападу за који је одговорност преузела Ирска републиканса армија (ИРА).

Судећи по резултатима, Југословени су савладали градиво.

„То је највећи догађај у историји југословенске телевизије и тај рекорд можда никад неће бити надмашен.

„Тај пренос је преузело преко 40 држава", подсећа Ђорђевић, који се данас бави маркетингом.

Студио - најмодернији у Европи

Вукос је постигао две врсте резултата - техничке и програмске, оцењује Александар Мандић, телевизијски, филмски и позоришни редитељ.

„Подигао је телевизију технички и инфраструктурно као нико пре њега и нико после њега.

„У Кошутњаку је направио комплекс студија, међу којима је тај студио осам у то време био највећи и најмодернији студио у Европи", каже Мандић.

Студио у Кошутњаку изграђен је на иницијативу и уз умешност Милана Вукоса да пронађе новац.

„Деда је тад рекао: `Хоћу зграду са великим холовима, софама, да глумци могу да одмарају у паузама и са великим бифеом да их не јуре продуценти по кафанама околним, него да седе ту`.

„Тако је и било", каже унук.

„На отварању им је био и генерални директор ББЦ-а који је рекао: `Ми у Лондону немамо овако нешто`", додаје Ђорђевић.

Вукос је успео од Филмског града и „Авала филма" да добије земљиште и направи зграду, опремајући је најсавременијом техником.

„То је само круна, преуредио је и зграду у Таковској, нарочито технички, предајнике и остало.

„То су за то време биле велике ствари", наводи и Мандић.

Друга димензија је разноврсни програм, за којим се и данас често жали.

„Програм у то време је био изванредан и то је оно што чујете на све стране, да смо некад имали два канала и имали смо шта да гледамо, а сад имако стотину и немамо шта да гледамо.

„Део је тога илузија. Али програм јесте био промишљен, планиран, савесно урађен и пажљиво припреман, за разлику од данас", истиче Мандић.

Тих година су настале забавне емисије Образ уз образ, дечије Невен, Полетарац, серије Салаш у Малом Риту, Отписани, Врућ ветар, Вук Караџић, Позориште у кући и многе друге.

Ко је био Вукос?

Рођен је на Светог Саву, 27. јануара 1932. у Крагујевцу у сиромашној породици.

У хумористичким мемоарима „Успо(н)мене" Милан Вукос је записао бројне анегдоте из каријере и сусрете са различитим људима који су обележили послератну Југославију.

„Рођен сам у седмом месецу, био сам дакле недоношче. Колико ми је познато, исти случај био је и са Наполеоном и Черчилом.

„Свакако било је и много других случајева, али ја за њима нисам трагао - поменуто друштво ми је сасвим одговарало.

„Како у то време није било инкубатора, да би ме одржала у животу, мајка ме је држала између две флаше воде".

Ови записи су уводни део „Споменара" док остатак чине сећања 41 савременика, међу којима и Зорана Симјановића, Љубивоја Ршумовића, Мире Адање Полак, Ђорђа Кадијевића и многих других.

Кад је Вукос напунио осам година, почео је Други светски рат и многе школе су претворене у немачке касарне.

Школовао се повремено и то по кафанама.

Током дана је чувао козу, која је „извршила највећи утицај на њега", приметиће духовито много касније.

Да се не би досађивао док је чува, читао је сваког дана по књигу, коју је узимао из учитељеве библиотеке.

Већ у гимназији, тадашњој Другој мушкој гимназији у Крагујевцу која је трајала осам година, почео је да се бави политиком.

Био је на бројним радним акцијама - током изградње пруге Брчко-Бановићи, ауто-пута Београд Загреб, Студентског града у Загребу.

Скојевац и студент генерације

Тада постаје и члан Савеза комунистичке омладине Југославије СКОЈ-а.

Као гимназијалац почиње да пише за хумористички лист „Јеж", што ће наставити и касније током студија на Филолошком факултету кад је био главни и одговорни уредник листа „Студент".

Редакцијске дане делио је тада са касније познатим радијским водитељем и хумористом Боривојем Ољачићем.

„Вукос је био студентски руководилац, а ја сам био у редакцији.

„Рецимо ми у „Студенту" објавимо нешто преоштро за тадашњи режим или неког од редитеља, тада је Милан био тај који је то мирио - између жрвња и наковња", каже Ољачић за ББЦ.

Као председник Савеза студената Београда Вукос је одговарао и онима „одозго" у партији и колегама „одздо".

„Ми смо користили ту његову доброту, али и он је знао шта ради.

„Пливао је врло успешно, али никад није допливао до члана Политбироа, ипак је и њега до коштало што је имао разумвања за све студентске немире", присећа се сатиричар.

Лист „Студент" је, као студентски лист, педесетих година док је Вукос био уредник добио и страницу „Студент наопачке" посвећену хумору.

На то се у тада владајућој Комунистичкој партији није гледало са одобравањем.

„Ако се бавиш хумором и сатиром од Твена и Чехова, до Нушића увек тражиш минусе у друштву у жељи да се то поправи, али се то богами често тумачи често да ти нападаш без разлога", описује Ољачић.

За мање од четири године завршио је студије југословенске књижевности - као први и студент генерације.

Хумор му је био хоби целога живота, па је много касније био сценариста једне од епизода култне серије „Позориште у кући".

Напредовао је кроз партију, али није био налик класичним апаратчцима.

„Он заправо никад није био идеологизиран.

„За њега је политика била начин да се живот унапреди, да се решавају проблеми људи", написала је његова партијска другарица још из родног Крагујевца, историчарка Латинка Перовић.

Селидба Народне библиотеке

Тако је као најмлађи министар културе, одредио да је време да књиге из народне библиотеке које су стајале у подрумима пуним влаге добију ново место становања.

Пре гласања на седници Владе, неколицину министара повео је у просторије надомак Калемегдана да се лично увере у пропадање драгоцености и захваљујући њиховим гласовима успео је да се донесе закон и библиотека добије зграду на Врачару поред Храма Светог Саве.

„Требало је и храбрости у то време и видовитости да се библиотека направи поред храма.

„Има ту неки патриотски гест, ту је неко духовно место и природно место библиотеке, да је само то урадио требало би да га се сећамо", истиче Александар Мандић.

Та храброст ће га пратити кроз цео животни пут - и вагање између политике и културе.

„Водио је рачуна шта ће рећи другови у комитету, наравно.

„Али си имао утисак да се, у крајњој линији и деси нешто, да га смене, да он неће много да мари, јер је урадио праву ствар", додаје Мандић.

Четири велике културне манифестације

Миладин Шакић и Милан Вукос су били потпредседници Скупштине града у време кад је председник био Бранко Пешић, по многима најуспешнији градоначелник Београда.

Вукос је био задужен за културу, образовање и здравство.

„Ту има занимљива анегдота, кад је Пешић један дан кренуо у канцеларију до Шакића, он тамо с неком балерином.

„Дође код Вукоса, он разговара са глумицом. Кад су се после нашли заједно, каже им `Лепо смо поделили дужности, ви балерине и глумице, а ја мајке палих бораца", са нескривеним поносом препричава Вукосов унук.

Бранко Пешић се више бавио инфраструктурним пројектима - током његовог мандата изграђени су Палата Београд, позната као „Београђанка", Мостарска петља, ауто-пут кроз град, мост „Газела", Теразијски тунел, као и бројни спортски објекти и базени - готово на свакој општини.

Зато је око себе имао тим људи с којима се добро слагао и којима је дао могућност да доносе одлуке, сведочи Вукосов унук.

„Конкретно за ФЕСТ деда је рекао (оснивачу фестивала ) Милутину Чолићу `желим да Београд има интернационални филмски фестивал, ево ти буџет, ево ти подршка, ево инфраструктура`.

„Слично су настали и остали фестивали", описује Ђорђевић.

Фестивали попут ФЕСТ-а, који је настао 1971. године, „отворили су очи" Југословенима и увели их у свет, оцењује данас, пола века касније, новинар и филмски критичар Милан Влајчић.

„Стизали су филмови, позоришта, муцички концерти и видели смо где смо.

„Шездесетих и седамдесетих година ми смо мимо политике самоуправљања и несврстаних били отворени према свету кроз културу, а данас смо тобож део тог света, па видите где смо стигли", критикује Влајчић.

Говорећи о Вукосу, наводи да је „све оно најбоље на телевизији Београд", направљено у његово време.

„Било је свега и добрих филмских програма, културних и серије рађене све је то у међувремену пало.

„Вукос је историја за нас и лепи сан", истиче Влајчић.

Политичар као преграда од политике

У време разних цензура Вукос је успевао да балансира и заштити новинаре и уреднике.

„Вукос је умео да цени и волео је талентоване људе.

„Свакога кога је мислио да може нешто да уради, он је звао, доводио и запошљавао, без обзира на политику и то је велика ствар", оцењује Александар Мандић, телевизијски, филмски и позоришни редитељ.

„Дигао је ту преграду и не може се рећи за његово време да је неко страдао или био ускраћен због тога што га власти нису волеле.

„Енергично је бранио своје људе", додаје Мандић.

На личном примеру је то искусио 1981. године када су, годину дана после смрти председника Јосипа Броза Тита, избиле демонстрације на Косову.

Није желео да се телевизијски извештаји заврше на речима „информатора из Информативне редакције који у кратким прилозима јављају да ће сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана", како је писао у књизи.

Затражио је од Вукоса да оде на Косово и на терену направи истиниту, документарну емисију.

Вукос му је дао сниматеља, ауто и седам дана снимања.

Све се дешавало у строгој тајности, монтирало се ноћу кад сви оду, али је на крају емитовано у ударном термину.

Тако је настао документарни филм „Сто минута о Косову", ког се и данас многи сећају.

„Таквих примера је много.

„Матија Бећковић је у то време био `четнички син` и могао да очекује да спава на улици, а он му је дао стан", истиче Мандић.

Додела станова и подобним и неподобним уметницима

Породица песника Матије Бећковића добила је од државе стан у време кад је Вукос био министар и то баш кад му се жена породила и добили близанкиње.

Вукос ми се увек указивао као неко ко у свету у којем је живео и радио није припадао својом душом него својом судбином, написаће Бећковић у књизи оно што Вукосу - није рекао за живота.

Додела станова успешним уметницима била је током шезедесетих и седамдесетих година један од задатака државне управе и градских челника.

Многи од „срећних добитника" и данас су захвални Вукосу, о чему се на више места говори у „Споменару".

Један од занимљивијих је случај Бранке Петрић која се после успеха филма Скупљачи перја у Кану, где је њен супруг Беким Фехмиу играо главну улогу, заједно са мужем обрела у канцеларији Милана Вукоса.

Причамо о Кану - честита Бекиму, обећава двособан стан и каже у шали: „Молим вас немојте да се разведете. Десило се пар пута ожењени добију стан, а онда се разведу па поново неко од њих тражи стан".

Беким и ја, као ђаци одговарамо. „Не, не брините, то се нама неће десити", написала је глумица у тексту који је објављен у књизи.

Александар је једини Миланов унук и каже да га је деда размазио.

Зато до зрелог доба није размишљао о деди као истакнутом појединцу.

„Ја сам био Миланова слабост, тако да ја доскоро нисам гледао на тај начин.

„На сахрани сам рекао да то јесте бреме и да се увек осећам недостојно што сам унук једног великог Милана Вукоса, а он јесте био велики, пре свега као човек", каже Ђорђевић.

Деда који је разговарао са Титом и британском краљицом

Као истакнути члан партије Вукос се састајао са Титом, као и са свим осталим водећим функционерима.

На списак његових успеха, међутим, треба уписати и разговор са британском краљицом Елизабетом, током њене посете Југославији 1972. иако „с оскудним знањем енглеског", записао је у мемоарима.

Пришла му је у шпалиру од 200 људи, али се брзо завршило.

Језик ће усавршити касније, као и шпански, посебно док је био амбасадор Југославије у Венецуели од 1986. до 1990.

По повратку га дочекују ратови и санкције, а Вукос се повлачи из јавног живота.

Преминуо је 15. фебруара, на празник Сретење 2016. године.

Говорећи о дединој скромности Александар Ђорђевић нам је испричао како је својевремено Вукос, као директор телевизије, увео правило да је за улазак у зграду неопходна пропусница.

Међутим, првог дана он ју је заборавио.

Неко из обезбеђења му је на улазу рекао, у шали, „Директоре, где је пропусница", он је застао и није желео да уђе без ње, већ је послао возача да је донесе и тако ушао у зграду.

„То вам је био он", кроз осмех закључује Ђорђевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]