Косово и фолклор: Како се кроз ансамбле Шота и Венац осликавају бурна историја и политика

Политика је лош кореограф.

Уместо музике и такта, користи друге инструменте и постави раздор, поделе и нетрпељивост.

То се најбоље види на примеру ансамбла Шота из Приштине.

Били су део „велике четворке" професионалних ансамбала бивше Југославије, врло уважени и у земљи и у иностранству током златних осамдесетих, да би наредне деценије од једног друштва постали два који данас готово да не комуницирају.

Деле исте успомене, али нове већ скоро 30 година стварају одвојено.

Албанци у разговору истичу периоде у којима је њихов народ страдао с нагласком до деведесетих година, а Срби највише говоре о патњама које су проживели од конфликта 1999. наовамо.

Једино су им заједнички - гостопримство и љубазност према гостима из Београда.

„Живимо једни поред других"

Пре пандемије корона вируса ББЦ екипа их је посетила у Приштини и оближњој Грачаници.

Иако их дели свега десетак километара, колеге - играчи, певачи и руководиоци - припадници два народа међусобно се не виђају нити сарађују.

Мада и једни и други чувају традицију пре свега косовског подручја - Венац не игра албанске игре, нити Шота има српске песме и игре на репертоару.

„Живимо једни поред других.

„Јавимо се неколицини Албанаца, али се не посећујемо", каже о односу две заједнице Снежана Јовановић, директорка ансамбла Венац.

Она живи у оближњем мултиетничком месту Кишница.

Ситуација се, каже, променила набоље откад је Косово прогласило независност 2008, мада је и последњих година било случајева каменовања Срба и провокација.

„Морам да кажем да немам пријатеља Албанаца, имам само познанике и комшије", убацује се један од играча Венца Мирољуб Мишко Ађанчић.

Он је део професионалног ансамбла, чије је седиште деценијама било у Приштини, постао после аудиције 1993.

У то време су косовски Албанци одлучили да напусте институције Србије, као отпор републичким властима, те су у Шоти остали само припадници српске заједнице.

Тако настаје ансамбл Венац.

Више од пола века традиције

Професионални ансамбл Шота постоји од 1964.

„Ансамбл Шота је основан у време великог таласа, после Другог светског рата, кад су основани и остали национални ансамбли у бившој Југославији - Коло у Београду, Ладо у Загребу и Танец у Скопљу", каже за ББЦ Шефћет Ђоцај, директор Шоте.

Он подсећа да је ансамбл првобитно настао 1950, али да је престао да ради четири године касније.

„Косово је у то време било област у Србији и вероватно се сматрало да није потребно имати два ансамбла, кад већ у Београду постоји национални ансамбл Коло.

„То је осетљиво време Александра Ранковића пре Брионског пленума", наводи Ђоцај.

Ранковић и Удба на Косову

Неформални шеф југословенске тајне полиције Удбе Александар Ранковић смењен је са једне од најмоћнијих позиција у држави на Брионском пленуму 1966. године.

Како је сурово скоро две деценије пре тога руководио Удбом, која је у неким деловима државе постала паралелна власт, било је највидљивије на Косову, говорио је историчар Хрвоје Класић за ББЦ.

„Без обзира што албанско становништво чини већину тамо однос је пун неповерења што показује прикупљање оружја 1956. до Албанаца, прислушкивање њихових интелектуалаца, наставника, студије на албанском су у Приштини отворене тек 1969", каже Класић, цитирајући документа српског руководства.

У том периоду 400.000 Албанаца напушта Косово, према његовим наводима.

Пред крај Ранковићеве „владавине" марта 1964. године, ансамбл Шота опет почиње да ради.

Од тада је Шота прошла кроз три различите фазе, наводи Ђоцај.

„Пошто је изгубила континуитет у тих 10 година кад није постојао ансамбл, до 1968. је трајало поновно успостављање групе, требало је наћи играчице, што у то време није било лако, јер друштва нису била еманципована, посебно албанско.

„Прва Албанка, која се преко конкурса запослила, побегла је од породице да би играла у ансамблу", препричава он.

Први кореограф Шоте био је Вјаћеслав Славко Квасневски, који је дошао из Београда, а он је био и први уметнички директор друштва.

Шта значи шота?

„И даље је популарна шота као игра", каже уметнички директор Шоте Јилбер Асланај.

Он је трагао за пореклом имена ове игре која је популарна и у Србији.

„Тај глагол значи патка, односно пачији ход, али то нема никакве везе са игром, у којој су покрети брзи и глатки.

„У неким крајевима, Шота је властито име, можда је песма била посвећена једној од девојака, али то су све претпоставке, јер нигде нисам нашао шта је сигурно", каже Асланај, иначе гитариста.

Према неким тумачењима, назив је добила јер ход трудница личи на пачији.

Златно доба Шоте

Период после 1974. је донео многе промене у југословенском политичком животу, а донекле и у Шоти.

Тада је донет нови Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије који је давао републикама и покрајинама шира овлашћења у односу на федералну власт.

„То је било златно доба Шоте од неке 1972. до осамдесетих година.

„Кореограф је био Џемаљи Бериша, један од првих професионалних кореографа у Југославији, школовао су у Софији, који је и данас некад са нама", каже Ђоцај.

Иако су фолклорни ансамбли играли махом у бившим социјалистичким државама, тих година наступало се и у Северној Америци, Аустралији и на другим местима, јер је Југославија била отворенија од осталих комунистичких земаља.

„Тада су наступали и највећи уметници, на пример, Неџмије Пагаруша која се сматра најбољом албанском соло певачицом уопште, не само са Косова, као и српски певач Јордан Николић", додаје директор, на течном енглеском.

Српски језик ће проговорити тек касније у неформалном разговору.

У то време, каже, имали су два репертоара - за спољне и унутрашње потребе, али су оба подразумевала и албанске и српске игре.

„Кад је Шота представљала Југославију, ту су биле игре свих народа који су живели на Косову, отприлике 40 одсто албанских игара и песама и 60 одсто осталих.

„Другачије је било кад су концерти одржавани на Косову или на другим местима у Југославији, тад су се већински играле албанске кореографије, јер су били најбројнија популација на Косову", истиче Шефћет Ђоцај.

Студентске демонтрације 1981. донеле су им нови талас националних проблема и тензија.

Студентски протест против лоших услова у зиму те године прерастао је у масовне демонстрације на улицама косовских градова, изазвао снажну реакцију полиције, вишенедељно ванредно стање и полицијски час у јужној покрајини тадашње социјалистичке Југославије.

Ипак, Шота је одолевала.

„Играли су заједно и лепо представљали земљу у иностранству.

„Први велики успех је остварен у то време, 1986. на фестивалу фолклора у Дижону смо освојили сребрну огрлицу, што је друго место од 80 ансамбала из целог света", с поносом истиче Ђоцај.

Награђена је била кореографија албанског венчања, управо Џемаљија Берише.

Тешке деведесете

Почетак деведесетих на Косову су обележили бројни сукоби српске војске и полиције са Албанцима, а покрајина је одлуком власти у Београду изгубила аутономију у неким областимa.

Албанци су се тад повукли из српских институција прогласивши независност после референдума 1991. који није међународно признат.

„Током деведесетих више није било могуће смиривати тензије, због политичке ситуације.

„После штрајка кад су албански радници избачени, ансамбл је наставио да постоји, али је променио име у Венац и данас је у Грачаници", истиче Ђоцај.

Током 1998. и 1999. године трајали су жестоки сукоби албанских побуњеника и српске војске и полиције.

Окончани су НАТО бомбардовањем Југославије и Кумановским споразумом у јуну 1999.

„Албански чланови никад нису престали да играју, иако је било тешко, није било плата, али су преживљавали.

„Нису могли да напредују у уметничком смислу, али су наступали на неким фестивалима у Турској и Албанији и земљама које су их прихватале.

„То је период преживљавања, ништа друго", описује деведесете Ђоцај.

Он је већ седам година директор Шоте.

Претходно је радио као ратни извештач и новинар током деведесетих, затим у образовању, а завршио је драматургију, јер су му филм и позориште дугогодишње љубави.

Разговар се одвија у седишту Шоте у центру Приштине, наспрам фудбалског стадиона Фадиљ Вокри и некадашње спортске хале „Боро и Рамиз" која данас носи име Палата омладине и спорта.

За ту зграду Мишка Ађанчића вежу бројне успомене.

У ансамблу је 1996. упознао и супругу.

„И дан данас смо заједно на послу.

„До 1999. смо били у Приштини у нашој сали, такву салу није имао нико у Србији, а можда ни у Југославији."

Сала је била, каже, реновирана годину дана раније.

„Тад смо протерани из Приштине, покушали смо да је задржимо, али нисмо успели.

„Ситуација је таква била да су се људи трудили да сачувају живу главу", каже он.

Једни одлазе, други се враћају

Комплетан фундус ношњи и инструмената је остао.

Кад су српска војска и полиција после Кумановског споразума у јуну 1999. напустили Косово, Срби су очекивали заштиту од странаца, али кажу да је нису добили.

„Живео сам у селу Милошеву и безбедност је била никаква, то су били свакодневни напади, паљевине, протеривања, претње, псовке."

Зато су масовно, каже, отишли „куд који мили моји".

Његова породица отишла је већ у јулу 1999.

„Ко је где имао - отишао је, неко код фамилије у ужу Србију, нико није помислио да заштити имовину", каже Ађанчић.

Уточиште су нашли у Нишу, где се већи део ансамбла нашао у наредним годинама.

У то време, у приштинско седиште ансамбла враћају се Албанци.

„После конфликта 1998. и 1999. Шота се враћа у живот, чланови се враћају у ову зграду.

„У првом периоду то је поново био период обнове, проналажења људи, неки су отишли у Америку или европске земље, неки су погинули у рату и група је оформљена негде 2003. године", наводи Ђоцај.

„Пошто је тад Косово било под контролом Уједињених нација (УНМИК-а) био је проблематичан статус ансамбла, из УНМИК-а нису прихватали да буде национални ансамбл, али јесу као невладину организацију", додаје.

Дозвољено је да се преко пројеката финансира у прво време, а после проглашења независности 2008, Шота постаје државна културна институција.

Повратак српског ансамбла на Косово

Ансамбл Венац колективно се вратио на Косово у јесен 2003. и у Чаглавици, близу Приштине, радили су до 2007.

„Са врло лошим условима, тамо нисмо имали ни канцеларије, ни средстава, девет година смо играли без грејања", каже Ађанчић.

Чаглавица се налази пет километара од Приштине. Прво су живели и радили у мотелу „Мимоза", а тек касније у Дому културе.

„Сами смо плаћали кирију за салу, ми који смо становали у мотелу, плаћали смо и за нас и за салу", каже Ађанчић.

Насиље над српским становништвом и православним верским објектима 17. марта 2004. затекло их је управо у Чаглавици.

Тамо је, каже, без било какве заштите међународних мировних снага Кфора или полиције, живео са супругом и два сина.

„Ми смо само седели и чекали шта ће да се деси.

„Срећом та напетост је после два дана спласнула, нико није повређен, не поновило се не повратило се", истиче Ађанчић.

„Не бих волео да се то било коме деси, ни нама ни другом народу."

Изазов је био после 17. марта отићи у Велику Хочу, једну од енклава у којој живи већинско српско становништво окружено албанским селима.

„Имали смо аутобус УН са неким решеткама.

„Отишли смо и видели два реда бодљикаве жице, војска нам је комплетно претресала аутобус.

„Онда уђете и ту изводите програм, то су велике трауме и за играче."

Први пут је 2010. ансамбл под јаким обезбеђењем и пратњом наступио у приштинском Народном позоришту, где данас Шота редовно наступа.

„Осећај је нелагодан, никакав.

„Дођете у позориште где сте раније наступали неколико пута годишње и ту организовали све најсвечаније концерте.

„И ту сте, али сећам се да је пријем био јако лош, осећате се непожељно", каже Ађанчић.

Од 2013. ситуација се променила и у Дому културе Грачаница вежбају у пристојним условима, са опремљеном салом, наводи он.

Косово - простор где се чува изворна традиција

Док разговарамо, траје проба ансамбла и ори се песма из суседне сале.

Милош Циле Митић је на место уметничког директора у град надомак Приштине дошао 2018. из Београда.

„Кренете овде са неком озбиљном резервом и дозом страха шта ће да вас задеси.

„Неочекивано је било да добијете овакве услове на овом простору, жеља ми је да се не позивамо само на традицију већ да будемо још бољи у складу са 21. веком", каже Митић.

Због специфичне ситуације, и међу људима постоји потреба да се очува и практикује традиција, додаје.

„Ретко где у Србији, и на Балкану уопште, имате простор где можете да се сретнете са изворном игром и песмом, као код Срба на Косову и Метохији.

„На славама или на селу на свадбама можете да видите део тих обичаја, па се после оде у кафану и настави као свуда", каже Митић.

За професионални ансамбл је то извор инспирације и сваке године етномузиколошки истражују по део Косова.

Како је данас?

Данас Шота ради под покровитељством Министарства културе Косова, а Венац под покровитељством Министарства културе Србије.

„Све генерације имају носталгију за оним златним периодом Шоте, али данас је он на највећем нивоу у историји због статуса националног ансамбла и могућности које се нуде.

„Можемо равноправно да се такмичимо са осталим професионалним ансамблима", директор Ђоцај поносно истиче.

Више награда које су добијали током протеклих година на међународним фестивалима показатељ су му тога, као и све већи број младих који желе да им се придруже.

Поноса не мањка ни у Грачаници.

Директорка Венца Снежана Јовановић, иначе економисткиња, истиче да су издвајања за културу до 2019. повећана 18 пута.

„Венац није сад видљив само у Србији, него и ван граница.

„Колектив подучава децу фолклору у српским срединама, то нико од нас није тражио, али смо ми желели као професионални ансамбл да приђемо деци и народу", каже Јовановић.

Ансамбл није само 40 играча и певача, то је 40 породица који живе од тог посла, додаје Ађанчић који ради и као асистент кореограф.

Судбина фолклора у 21. веку

И даље има много тога да се уради.

„Ми смо врло реални, у односу на остале модерне уметности, фолклор није у повлашћеној позицији, али ипак је врло важан за очување нематеријалне и културне баштине, јер показује душу народа.

„Зато морамо дати све од себе да га заштитимо и будемо што бољи у тој дивљој конкуренцији", истиче Ђоцај.

Наводи пример фестивала уличне уметности у Јужној Кореји, где „фолклор не може да се надмеће".

„Ми смо ограничени традицијом, ношњом и правилима.

„А улични уметници или забављачи могу да раде било шта и да то буде улична уметност, а то ће свакако млађој публици бити пријемчивије".

Још једно место где фолклор не може да се такмичи је и тржиште, додаје Ђоцај.

„Публика је увек заинтересована, ако им нудите квалитет.

„Ипак, имамо више публике кад наступамо ван Косова, него овде", признаје.

Шота и Венац?

Заједно - још тешко.

Спорт и култура треба да иду испред политике, уверен је Ђоцај, али уз резерву.

„Култура треба да буде амбасадор и политика никад неће предузети први корак, али ако колеге нису коректни према мени, не могу ни ја да будем према њима", каже он.

„Ако су сви Албанци избачени с посла и ви као уметници то не осудите, онда сте на страни сегрегације.

„Ако за то кажете да то није било ништа, то није у реду - можете да кажете да нисте као појединци могли ништа да учините јер је то била политика, али није у реду да се то прихвати", истиче Ђоцај.

Да сарадње нема и питање да ли ће је и када бити, потврђује и његов колега Јилбер Асланај.

„Мислим да публика још није спремна да прихвати заједнички концерт", закључује.

На питање да ли зна да игра шоту, Ађанчић у Дому културе у Грачаници одговара кратко: „Да".

На потпитање да ли би је играо, у истом маниру одговара: „Не".

За то има шире образложење.

„На улазу у моје село Милошево је гробље, можете видети да (Албанци) иду дотле да ни мртве не остављају на миру.

„С леве стране је зарасло у жбуње и коров, а готово да нема споменика који није оштећен", каже Ађанчић.

Истиче да су „руку сарадње" ансамблу Шота пружили и 2003. и 2015. кад је посетио некада њихову зграду, где је данас све мање оних који се сећају „имају у ногама" и српска кола.

„Тад су рекли да није време за сарадњу, а кад неколико пута наиђете на зид, илузорно је поново покушавати", закључује Ађанчић.

Какви су политички планове нове председнице Косова Вјосе Османи?

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]