Демонстрације на Косову 1981. године: „Косовско пролеће" или последња шанса за мирно решење

Лош оброк из мензе Приштинског универзитета ни четири деценије касније изгледа није до краја сварен.

Студентски протест против лоших услова с краја зиме 1981. године прерастао је у масовне демонстрације на улицама косовских градова, изазвао снажну реакцију полиције, вишенедељно ванредно стање и полицијски час у јужној покрајини тадашње социјалистичке Југославије.

„Ми смо те догађаје назвали Косовско пролеће, а и догађаји су никли на исти начин - ниједан цвет сам не доноси пролеће, већ пролеће доноси време.

„Искра су били студентски протести, а догађаји су показали да је стање било такво да је довољна само једна искра да би све букнуло", присећа се догађаја од пре четири деценије Хидајет Хисени, један од говорника на кулминирајућем протесту 1. априла 1981. године.

За загребачког политиколога Дејана Јовића дилеме нема - оно што се на Балкану дешава данас, има јаке корене у 1981. години.

„Ово је један од кључних догађаја у југословенској историји јер он заправо до краја Југославије није ни престао да траје, а важност му расте с годинама.

„Ванредна ситуација на Косову постоји од тада, па практично до данас, када се Косово и даље налази у недефинисаном стању."

Протести на Косову 1981. године, којима су косовски Албанци тражили формирање републике у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) трајали су током марта и почетком априла.

Заустављени су увођењем ванредног стања и полицијског часа, хапшењем бројних учесника и изменама у партијском руководству Савеза комуниста.

„Сваки Албанац имао свог Србина - и обрнуто"

Миливоје Михајловић описује родну Приштину почетком осамдесетих година прошлог века као град у коме су заједнички могли да живе и Срби, и Албанци.

„То је било братство и јединство: ја сам тренирао карате у клубу у коме је било неколико стотина Албанаца, факултети су били заједнички, средње школе су ишле у исту смену, није било подела, није било затегнутих ситуација.

„Нешто пред демонстрације, осетило се мало захлађење односа, мала нетрпељивост, понеки сукоб у аутобусу или возу, али ми спортисти нисмо се много петљали у то", каже Михајловић, који је неколико година после протеста 1981. године почео новинарску каријеру.

Од шеснаесте године, Фадиљ Љепаја био је део„ тајних групација које су се на различите начине у то време бориле за права косовских Албанаца.

Иако су та права повећана уставним реформама 1974. године, Албанци почели да улазе у институције, а Срби постајали све незадовољнији, Љепаја каже да је комуникација између заједница била непрекидна.

„Постојала је изрека да је сваки Албанац имао свог Србина, и обрнуто - кад му полиција дође на врата или му је нешто потребно у држави.

„У зависности од тога ко је владао, стварале су се везе да би онај други преживео."

Љепаја каже да су протести настали у промењеној клими после смрти Јосипа Броза Тита 1980. године.

„Сви су чекали Титову смрт да би њоме пукла равнотежа Истока и Запада у Југославији, па да свако крене својим путем.

„Пукло је на Косову и то је био обрачун те две струје - борбе за унитаризацију или федерализацију државе, за мање или више слободе за националне и верске заједнице."

У таквој атмосфери, Љепаја каже да су Албанци наставили рад на сопственим циљевима који су постојали и раније.

„Албанци су против своје воље од почетка 20. века ушли у састав Србије, па Југославије - нико није питао Албанце да ли желе да на тај начин буду ослобођени.

„Зато је одувек било покрета отпора, индивидуалних, групних и организованих - увек кад је било прилике, исказивана је жеља за самосталношћу", каже он.

Од лошег оброка до жртава на улицама

Када су студенти 11. марта 1981. почели протест због лоше хране у мензи, није се чинило да ће непуних месец дана касније покрајина бити паралисана.

„Све је започело као студентски протест и мислим да су лоши услови за студенте у Приштини били примарна мотивација.

„По мом суду, дошло је до претеране, паничне и сувише насилне реакције политичког врха Косова које је сматрало да се ту ради о политичкој побуни годину дана после Титове смрти.

„Повучени супотези који су изиритирали студенте и протесте претворили у политичке, против неједнакости, указивање на неиспуњене претпоставке о једнакости положаја косовских Албанаца у Југославији", сматра политиколог са Факултета политичких наука у Загребу Дејан Јовић.

Новинар Радомир Диклић тада је извештавао за агенцију Танјуг, све док га мобилизација у полицијску јединицу није послала у центар догађања - Приштину.

„Није било вести о протестима у медијима, осим сасвим кратких и штурих информација које смо давали преко Танјуга, а временом је то све чак и испало из дневне продукције вести.

„Такав је систем онда био, спроводила се контрола осетљиве теме - кад је проблем, на тај начин се покушавало смиривање."

До смиривања никако није долазило, а најмасовније демонстрације одржане су 1. и 2. априла, када су се студентима и средњошколцима прикључили радници из фабрика и грађани на улицама бројних косовских градова.

Хидајет Хисени каже да је окупљенима у Приштини говорио о мирној борби за права народа који је у Југославији живео у три федералне јединице, и у све три био национална мањина.

„Демонстрације су нудиле тадашње компромисно решење - да Косово постане једна од југословенских република.

„То би било болно решење за Албанце јер би подразумевало одустајање од борбе за уједињење, али сматрало се да је одрживо решење у равноправности у сваком погледу."

На питање како су студентски протести прерасли у масовне демонстрације грађана, сукобе са полицијом, повређене и мртве на улицама, Хисени каже да је такво било стање у друштву.

„Било је различитих извора и повода догађаја, не може се корен персонификовати нити ограничити на групу или организацију.

„Сви су били део догађаја, а нико није био организатор."

Готово десет жртава, више од по сто повређених полицајаца и демонстраната - и то само по званичним подацима које наводи новинар Михајловић - били су сигнал за оштру реакцију југословенских власти.

„Тада је посејано семе зла"

Када је полиција коначно успела да растера демонстранте, а из ваздуха ишчили сузавац, у Приштини је завладала тишина - уведен је полицијски час и ванредно стање.

„На улици нико није смео да буде од увече до ујутру, полицијске патроле биле су свуда.

„До девојака смо одлазили кроз баште, у страху да нас не ухвате, а онда смо почели да правимо кућне журке које су трајале до јутра", каже Миливоје Михајловић.

Радомир Диклић дошао је у Приштину са јединицом Савезне полиције из Београда, са задатком да успостави ред у узнемиреном граду.

„Ми смо тамо послати и нисмо се сви исто понашали, било је ту и прекорачења овлашћења, што би се рекло модерним речником.

„Ако пребијете неког младића или старијег човека, тај не може да има велику љубав према вама - без обзира да ли сте Србин, Македонац, Словенац, а сви смо били тамо, цела Југославија.

„И нису увек јединице из Србије биле најбруталније, мада је било ексцеса, па и непримерених одговора на неке провокације - тада је посејано семе зла."

Масовни претреси, полицијске акције, хапшења и суђења постала су део косовске свакодневице, а за Хидајета Хисенија почела је деценија иза решетака.

„Било је ужасно, неочекивано је донета тако снажна мера против сасвим мирних демонстрација у којима није било инцидената, излива мржње према неком народу, све је било у оквиру демократских процеса и могло се превазићи без насиља и репресије."

„Није било тешко само мени, било је тешко целој мојој породици - сестре су биле истеране са факултета и из школа, рођаци су били кажњавани, политички затвореници су били пребачени ван Косова, остали затвореници су хушкани на нас, на хиљаде младића ишли су у затвор само зато што су написали КР - Косово Република.

„Била је то репресија према целом народу, а посебно према омладини."

Истовремено, новинар Миливоје Михајловић каже да је живот српске заједнице постао далеко тежи.

„Односи су се променили јер су Срби осетили страшан страх од немира, почели су притисци да се села празне, а Албанци су куповали српска имања.

„Скупо су плаћали највећем газди у селу за имање, средњем слоју плате реалну цену, а на сиротињу врше притисак сачекивањем деце, паљењем сена и куповином будзашто."

У затвору је као политички затвореник и члан Народног покрета за Републику Косово завршио и Фадиљ Љепаја.

„Од 1981. године почиње процес доминације српских кадрова у партији, полицији, осталим структурама, што 1989. године доводи до тоталног разлаза и формирања паралелних институција."

Коме је одговарао сукоб

Политиколог Дејан Јовић сагласан је да су протести почели спонтано, да их је разбуктала неоправдано снажна реакција власти, али да су се онда појавили и „страни елементи".

„Политички врх је протесте прогласио контрареволуцијом, демонстранте оптужио да су задојени идеологијом који се везује за конзервативни марксизам, лењинизам - а и већина организација Албанаца у иностранству је сама себе називала сличним именима.

„Југословенски врх је сматрао да то иде на руку СССР-у, у време када постоји реалан страх да би СССР могао да интервенише", сматра Јовић.

Он додаје и да су протести релативно брзо привукли пажњу Сједињених Држава, те да се од тада Косово налази високо на листи приоритета Вашингтона.

Косовски публициста Фадиљ Љепаја каже да су у протестима многи покушали да стекну корист.

„То су били стварно студентски протести, мада постоје идеје да су касније демонстрације организовале тајне политичке организације, а то признају и тадашње вође мада нико не преузима одговорност за прву искру студентског бунта.

„Касније је то искоришћено са свих страна, не само од тајних организација, већ протесте користи и Србија, која је увела рестриктивне мере јер су српски стратези знали да ће доћи до сукоба са западним републикама Југославије, па је било важно да се Србија изнутра повеже."

Политиколог Јовић каже да је распламсавању сукоба допринело и елементарно неразумевање.

„Постојао је велики страх сигурносних служби да не разумеју шта се заправо дешава - и због језика, а и због чврстих породичних веза.

„Тајна служба је посебно била на удару и због суровог понашања на Косову, у доба Александра Ранковића", наводи Јовић улогу потпредседника СФРЈ који је био међу најутицајнијим људима у држави док 1966. године није разрешен са свих функција.

Да ли је пропуштена шанса за мирно решење косовског питања

Иако су саговорници ББЦ-ја различитих профила, личних улога и ставова у догађајима из 1981. године, у једном су готово сагласни - шансе за дијалог који би уредио односе Срба и Албанаца тада су биле веће него у било ком тренутку касније.

„То је био последњи тренутак да се реше односи Срба и Албанаца на Косову, а постојали су и основни предуслови за тако нешто", сматра један од говорника на протесту Хидајет Хисени.

Новинар Миливоје Михајловић каже да изостанак разговора има и јасан узрок.

„Тад је могло да се разговара и људи су разговарали.

„Комунисти су направили сукоб између самих Албанаца - екстремиста и оних за Југославију, а Срби су били са стране, мада истовремено и колатерална штета."

Са изостанком улоге Савеза комуниста сагласан је и Радомир Диклић.

„Мислим да је то био последњи тренутак за разговор Срба и Албанаца на Косову јер су постојале снажне елите које су биле пројугословенске, могло је да се разговара јер многи сегменти друштва нису били за сепаратизам, али су били за пуно испуњавање одредби Устава из 1974. године.

„Једна, моћна и, чини се, свемоћна партија - она је имала највећу одговорност, а владајућа гарнитура из чисто личних, прагматичних интереса није покретала дијалог у друштву."

Политиколог Дејан Јовић, ипак, сматра да је прави тренутак за разговоре био нешто касније.

„То није био добар моменат за разговор и компромис, посебно што су власти остале у потпуности одлучне и јединствене у одговорима.

„Словенци учествују у свему што је био одговор на Косову, словеначки батаљон је на терену и они немају други поглед."

Шта се десило после

На улицама Приштине и других градова на Косову наредних неколико година владао је привидан мир, протести су поново ескалирали тек у другој половини осамдесетих година 20. века.

„Комунисти су кренули у идејно-политичку диференцијацију, искључивали су професоре који су подржали демонстрације.

„Деца су осуђивана на петнаест година затвора само због пароле КР на асфалту, што је скраћеница за Косово-Република, а онда су та деца постала официри такозване Ослободилачке војске Косова", каже новинар Миливоје Михајловић.

Хидајет Хисени је неко време успевао да се сакрије од југословенских власти, али је на крају због активности завршио у затвору.

Тешко говори о изузетно суровом третману и малтретирању чувара, али и других затвореника - радије ће истаћи да је било светлих примера и у годинама иза решетака.

„Након мог хапшења, када је мој отац желео да плати комшији Србину за пољопривредне радове, он му је рекао Чика Рамизе, ти ћеш платити тек кад твој син изађе из затвора.

„Мени је то веома значило, традиција узајамног поштовања надживела је дивљу пропаганду са измишљотинама, дезинформацијама."

Слично је било и иза решетака.

„Били смо део протеста и штрајкова и у затвору, мада ми нисмо тражили амнестију, већ пуно ослобађање јер смо били невини, и пребацивање на Косово.

„Ми смо се солидарисали са захтевима осталих затвореника за амнестију, а добар део њих се онда прикључио штрајку као солидарност са нашим захтевима."

Хисени каже да жали што се на таквим примерима није више инсистирало, али указује и да је било немогуће да до такве сарадње дође и на слободи.

„Док је у затвору могла да се разјасни истина, ми нажалост на Косову то нисмо могли.

„Нисмо имали простор за комуникацију међу народима, да разјаснимо разлике и проблеме - отуда пуно предрасуда, неистина, и то је велики јаз међу заједницама на Косову."

Загребачки политиколог Дејан Јовић указује да су догађаји из 1981. године показали трајно неразумевање односа у Југославији.

„Мислим да у Југославији никад није било потпуног разумевања за права Албанаца, увек се свима чинило да траже превише.

„Они су, с друге стране, били охрабрени напредовањем, ушли су у Југославију без икакве организације, па најпре постали област, онда покрајина, па онда добили елементе сличне статусу република - па су очекивали даљи наставак напредовања."

Јовић каже да су косовске демонстрације јасну последицу имале и у формирању српске политичке сцене која ће пресудно обликовати догађаје у бившој Југославији на крају претходног века.

„Милошевићева превласт у Србији је директан одговор на косовску кризу 1981. године.

„Он је сматрао да југословенски политички врх није томе посветио пажњу, а да истовремено не дозвољава Србији да разреши то питање."

Какви су политички планове нове председнице Косова Вјосе Османи?

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]