Трагедије у Београду: Кад адвокати заплачу - једна прича о суђењу за убиства у Рибникару

Двојица адвоката шакама прекривају погнуте главе, преко пута њих две заступнице одбране прстима притискају корен носа и очију да заклоне сузе, родитељи плачу и стежу руке једни другима, а из публике се чују јецаји и тихи плач.

Суткиња уздише и уз велики напор се труди да остане прибрана.

Овако је изгледао само један од потресних тренутака на суђењу током којег сам први пут заплакала док сам на новинарском задатку.

Пред београдским Вишим судом су, током два децембарска дана, сведочили родитељи деце убијене 3. маја у Основној школи „Владислав Рибникар" у Београду.

Као да нико у судници, обично хладној и оптерећеној строгим правосудним процедурама, није био спреман за речи родитеља Ане Божовић, Андрије Чикића, Катарине Мартиновић, Ангелине Аћимовић, Еме Кобиљски, као и чувара Драгана Влаховића, док су говорили о безнађу тог сунчаног јутра 3. маја.

Седмацима је било заказано фотографисање за школски алманах, ђаци су се радовали, али је уместо блицева уследио рафал.

Убијено је деветоро деце и чувар, рањено још шесторо, а за ово дело је осумњичен 13-годишњи ученик ове школе.

Пошто је имао мање од 14 година и кривично не може да одговара, породице страдалих покренуле су парнични поступак против његове породице и школе.

Први и последњи пољубац на рођендан

Нинела Радичевић, мајка Ане Божовић, ученице петог разреда убијене док је била на дежурству, говори како је данас захвална другарици која ју је убедила да оде и лично идентификује ћерку.

На Анин рођендан, 6. маја, „обукли смо је онако како је она хтела: у неке панталонице, мајицу, џемпер, патике."

„Рекла сам мужу Ивану 'немој, молим те, хаљину да облачимо, љутиће се'", каже и осмехне се кроз сузе.

„Био је то последњи пут кад сам пољубила моје дете, први и последњи пут 6. маја, у размаку од 12 година", говори кроз јецаје.

Док је Анина мајка причала, први пут сам плакала током 11 година бављења новинарством.

Питам се да ли грешим, а онда испред себе видим мушкарце којима се рамена тресу од тихог плача, а поред полицајку из судске страже како скида наочаре и марамицом брише сузе.

Вишесатна рочишта са кратким паузама одржавана су у пространој трапезоидној судници Палате правде.

Леву страну сале са плафонима високим скоро шест метара испунили су тужиоци - петнаестак родитеља и двојица адвоката, испред којих су екрани и микрофони.

На десној, оптужене су заступале само две правнице окружене сабласно празним клупама.

Судија Бојана Чогурић, сама за великим столом попут катедре за којом има места за петоро њених колега, пажљиво слуша родитеље, повремено их подсећајући са пуно разумевања о чему све треба да се изјасне.

'Заглушујућа тишина'

И тишина може да буде заглушујућа, она која је последњих седам месеци сменила звуке клавира Андрије, јединца Сузане и Милоша Чикића.

Трудећи се свим силама да не бризне у плач, Милош говори у судници да данас све теже налази разлог да устане из кревета.

Нема више чему да се радује.

У тишини је посебно била гласна мала балерина Катарина Мартиновић.

Она је била дете мимике, описао ју је отац Зоран.

Њихова петочлана породица са три ћерке гајила је љубав и „непатворену нежност". говори Миљана, мајка Кате, како су јој тепали.

А то је заувек прекинуто, тихо говори док у првом реду Катине старије сестре плачу.

Када је, данима после трагедије, вадила одећу из ормана, испао јој је папирић са Катарином поруком.

„Написала је 'Волим те највише на свету, Ката' и нацртала срце, а такве поруке ми је и пре остављала по свескама са белешкама."

Слику најмлађе ћерке љуби сваки дан, некад јој се и осмехне, јер осећа благост и понос што је баш њој била мајка, завршава сведочење смирено.

Док се за судском говорницом смењују родитељи, преплављује ме утисак како су све породице живеле са пуно љубави.

Отац Ангелине, Анђелко Аћимовић, кроз сузе прича о ћерки која га је учила хип-хопу, а он њу народним колима.

Пред трагедију возио је у тржни центар, где и сад кад оде, гледа у плафон тражећи ћерку и плаче „да га нико не види", каже уз паузе.

Ангелина је желела да буде модна креаторка. Преминула је 12 дана после пуцњаве у школи.

Док слушају остале, Драган и Нина Кобиљски, родитељи убијене Еме се држе за руке, понекад ослањајући браду на флашицу воде.

Еми је први пут купила модерне патике после погибије, јер је ћерку увек учила да материјалне ствари не доносе задовољство и да жеља за џорданкама или новим ајфоном само показује незрелост, тихо говори Нина Кобиљски.

Ћерку је учила да „буде људина", и поносна је што је тако и отишла, покушавши да заустави нападача.

Одувек је била „борац", која је, иако превремено рођена, успела да превазиђе сваку препреку и постане здрава, висока тинејџерка, описала је Нина Кобиљски.

„Она је трчала у загрљај, као да је грлила љубав испред себе.

„За њених 13 година, Ема је научила све што је битно у животу, да воли, да зна да је вољена, да опрости, да се исправи кад погреши, да буде брижна", описала је поносно мајка.

Први пут се исфенирала вече пред трагедију, због сликања. Ставила је сјај за уста и маскару и загрљена са млађом сестром, отишла у школу.

Мајка их је испратила.

Било је то последњи пут да је видела Ему.

Уследили су бесконачни сати неизвесности и чекања испред школе да загрли ћерку „јер се сигурно много уплашила".

Од првобитне гужве, на крају су испред школе остали само родитељи убијене деце, схватила је касније.

Тек након четири сата, у полицијској станици је сазнала оно због чега се скоро онесвестила, говори кроз јецаје.

Суткиња нуди паузу, али Нина Кобиљски одбија.

„За мене је исто (да ли је) 29. децембар, фебруар или 2030. година".

'Сви су ту, само ње нема'

Време које пролази није савезник у борби са болом, напротив, говори Нинела Радичевић, све им је теже.

„Живот иде даље и ја то разумем, али пролазите поред зграде где је Ана висила са децом и сви су ту, само ње нема."

Исто осећа и Ангелинина мајка Наталија.

„Кад су ми родитељи убијене деце говорили 'живот иде даље', ја им погледам у очи, а њихове очи су мртве, ниједна мајка не може да настави.

„Не постоји начин да то разуме неко ко није доживео", изговора Аћимовић тихим гласом, који се и преко микрофона једва чуо.

Док родитељи говоре, нема жамора у публици, ни уобичајеног спорења адвоката и судије.

Тек понеко шушкање по торбама, само до марамица које су, чини се сви, стезали у рукама.

Кратко сведочење родитеља убијеног чувара Драгана Влаховића, који су упркос старости и нарушеном здрављу дошли са ћеркама, потресло је многе.

„Мој Драган је велики храбар човек, нисам сигурна да сам га ја тако васпитала, мислим да га је Бог таквог послао", говори мајка док њен супруг брише чело памучном марамицом.

На паузама се родитељи грле, пружајући једни другима подршку.

Иако све приче знају, многи поново плачу слушајући их.

Како су рекли, међусобно се и ћутећи разумеју.

„Нико није могао да суздржи емоције и сузе у судници.

„Ово су два најпотреснија рочишта која сам у животу заступао, а током 18 година каријере, било их је више хиљада", рекао је после суђења адвокат Огњен Божовић.

'Нису важне паре, већ одговорност'

Поред малолетника и његових родитеља, у овом поступку оптужена је и школа, коју заступа представница Државног правобранилаштва.

„Школа или не разуме разлику између одговорности и кривице, или се ипак осећа кривом, па зато не жели да призна одговорност", пита се Нинела Радичевић.

Њен супруг Иван Божовић каже да је од педагога, психолога и директора школе очекивао оставку као „најмањи морални чин".

Много тога изреченог у судници указује на одговорност школе и породице Kецмановић за оно што се догодило, али представља и вапај за читаво друштво, оцењује адвокат Божовић.

Двадесет седам родитеља и чланова породице убијених тужбом траже накнаду штете за претрпљени бол.

Међутим, од пара им је много важније да се утврди одговорност, макар грађанско-правна, када већ није могуће да првооптужени буде и кривично одговоран, објашњава адвокат.

„Родитељима је битна одговорност и његових родитеља и установе, јер је 'Рибникар' на известан начин парадигма свих осталих школа у Србији", каже Божовић.

Суђење се наставља 22. фебруара.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]