Дан рудара, али и рударки: Како је бити жена у јами

„Она ради у руднику и живот јој није лак.

„Зато не воли, не воли музику. Она воли ритам јак."

Ове легендарне стихове Владе Дивљана, Јасмини Симић често помињу када први пут чују где ради.

Она је рударска инжењерка у руднику Водна у Ресавици, а у јаму се готово сваки дан спушта на дубину до три километра.

„Добра је песма. Заправо, веома истинита", каже Јасмина за ББЦ на српском о томе како изгледа бити жена у руднику на 6. август, Дан рудара, али и рударки, Србије.

„Жена у руднику - некада се веровало да је то баксуз. Више није тако."

Рударски посао само у Ресавици ради око 20 жена.

Рудник и његов мрак

„Ишао сам синоћ у Доњи Град. Тамо где је рудник, у коме је мрак."

Као наставак Дивљанове песме, изгледало је и Јасминино прво спуштање у рудник.

Једино што је био дан, а она је још била на факултету. То је било пре око 15 година.

„Сви ме то питају, да ли ме је страх и како могу да се спуштам у уском простору сат времена у јаму.

„Заправо, када се једном то преброди - после знаш - можеш да радиш у руднику или не."

Сада јој, каже, силажење не представља проблем, а ни мрак.

„Прво што урадим након што обучем одело јесте да узмем лампу. Немам осећај да сам у мраку, како многи мисле."

И црне руке и понекад запрљана одећа за Јасмину су једноставно део посла. Она у томе не види ништа чудно.

Жена у јами - управник или управница

Јасмина је управник рудника Водна, али то не значи да ради из канцеларије. У јаму се спушта најмање једном у три дана и то на четири-пет сати.

За себе каже управо то, да је „управник".

„То је тако. Тако ме сви зову, други шефови и остали рудари.

„Нема некако женског рода у томе, па сам се и ја на то навикла."

Жена у јами, каже Јасмина, мора да „ради много више него мушкарац".

„Није у питању физички рад, ја сам инжењер. Већ да сам морала много више да се трудим. Нема привилегија или приче о томе да нешто не можеш.

„Или помињања да си жена и да зато треба да добијеш нешто другачије. То једноставно није опција."

Када Јасмина, на слави на пример, помене да ради у руднику, људи које је не познају се обично зачуде. Често им није јасно шта конкретно ради - рударски посао или је само запослена у руднику.

Чим чују да је руководилац „то им је ипак лакше да разумеју".

Ипак, Јасмина је прва жена која руководи овим рудником.

Када је тек дошла на позицију, признаје да су је неки мештани гледали чудно.

„То су људи са села, домаћини.

„Нису они имали ништа против мене, само нису знали како да реагују."

Онда је почела да ради и све је постало „нормално".

„Рудари су као породица"

Најтежи тренуци у послу за Јасмину нису били повезани са полом, већ са повредама колега.

„Све је део посла, и пожари и рушевине. Повреде и несреће су оно што нам свима најтеже пада."

Рударски посао је, каже, специфичан јер су „рудари као породица".

„Сви смо јако солидарни и држимо се заједно. Свако јутро се пресвучете и сиђете у ту јаму. Морате да верујете једни другима."

У руднику су додаје „заправо најбитнији људи", а не природа или механизација.

„Јако је битно да се разумете са колегама, а терен је такав да често морате да будете и психолог. Јер, рудари све деле."

Која су три највећа проблема рудара и рударки у Србији

Јасмина Симић,

управник рудника Водна у систему Ресавица

Шале које одзвањају рудником

Рудари често имају своје шале - које одзвањају јамом. Некада баш и нису најумесније.

„Труде се да не причају непристојне вицеве када сам ја ту.

„А онда, опет, некада се забораве или их ја чујем. Онда се окрену и силно им буде непријатно, извињавају се.

„Мени то не смета. Некада и јесте смешно."

Фотографије су настале током израде документарца Рударке фотографкиње Марије Ђоковић. Све фотографије су заштићене ауторским правима.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]