Тимочка буна: Кад се дигла кука и мотика против власти Милана Обреновића

Година је 1883. Свега пола деценије након међународног признања независности и годину дана од проглашења краљевине, Србија је спремна да прокључа.

Земља се још увек опорављала од устанака и ослободилачких ратова 19. века. Сељаци су живели у немаштини, срески начелници се сурово обрачунавали са мештанима, а власти нису хајале за ратом разорена села на истоку земље.

А онда је донета наредба да се од сељака, дојучерашњих припадника народне војске, одузме оружје.

То је била кап која је прелила чашу. Подно планине Ртањ, код изворишта Црног Тимока, избила је Тимочка буна - новембра 1883.

„Народ се осећао беспомоћно без оружја за које је био емотивно везан и на основу кога је добио слободу. Њима је то веома тешко пало, а онда је та наредба довела до кулминације народног беса", каже за ББЦ на српском Јелица Илић, историчарка Народног музеја у Зајечару.

Вође побуњеника биле су из Народне радикалне странке Николе Пашића, која је од оснивања била у сукобу са краљем Миланом, па су, сматра историчарка Сузана Рајић, наредбу власти из јула 1883, искористиле да „изазову отпор народа и буну".

„Циљ им је био да испробају колико власт има снаге да се брани, односно да процене колика је снага потребна за њено рушење", каже за ББЦ на српском Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду.

Тимочка буна је угушена после само десетак дана, када је краљева војска надјачала побуњенике.

Уследила су хапшења и затварања, а потом и извођење пред Преки суд у Зајечару где су побуњеници осуђивани на смрт, тешку робију у оковима и на затворску казну.

Стрељано је 20 радикалских вођа, док је већину осуђених краљ Милан Обреновић после извесног времена помиловао.

„Не дајте оружје!"

До буне би, сматрају историчари, свакако дошло, међутим њен окидач био је Обреновићев Закон о устројству војске донет јануара 1883. године, поводом кога је средином године наређено одузимање оружја од народа.

„Сам закон који је подразумевао формирање редовне војске није био споран, али је подразумевао и укидање народне војске, одузимање оружја од народних војника, а пре тога је сваки човек био народни војник", каже за ББЦ на српском Драгана Драготић, кустоскиња Музеја Тимочке буне у Бољевцу.

Међу сељацима, који су тада чинили близу 90 одсто становништва, владало је мишљење да оружје којим је извојевана слобода - озваничена признањем државне независности Србије Берлинским конгресом 1878. године, не треба предати.

Историчарка Илић сматра да је узрок побуне незадовољство народа које је тињало још од српско-турских ратова, између 1876. и 1878. године, који су претходили стицању међународног признања државе.

„Ти ратови су оставили катастрофалне последице - места су потпуно опустела, становништво се нашло у збеговима, а народ Зајечара и читавог овог, пограничног краја је после тога очекивао помоћ државе, међутим та помоћ је изостајала", сматра Јелица Илић.

Каже да је због одсуства помоћи државе народ решио да „преузме ствари у своје руке" и политички се организује кроз партију - Народну радикалну странку, где је главну реч водио Никола Пашић, рођени Зајечарац.

Народна радикална странка основана је јануара 1881. године и на почетку је заступала социјалистичке идеје јер су њени челни људи црпели политички утицај од Светозара Марковића и других, посебно руских, левих теоретичара и револуционара.

За годину дана постојања, две трећине сеоског становништва учланило се у ову партију.

Драготић каже да су радикали преко партијског листа Самоуправа утицали да народ не преда оружје.

Уредник листа био је Пера Тодоровић, један од оснивача Радикалне странке, који је неретко користио „убојито перо" за политичко разрачунавање са краљем и министрима на власти.

Радикали за народну, краљ за грађанску државу

Узаврелу атмосферу пред избијање буне, додатно су подгрејала очигледна политичка неслагања Милана Обреновића и радикала.

Краљ и владајући напредњаци су будућност земље видели у „либералној грађанској држави, са слободном, тржишном економијом и залагању на привлачењу страног капитала у земљу и изграђивању инфраструктуре".

Са друге стране, радикали су били против „'европеизације' српске државе и друштва, уплива страног капитала", а за „'народну' државу у којој ће се очувати друштвена 'самобитност'", наводи професорка Рајић.

Каже да су неке од важних државних одлука из тог периода, попут уговора о градњи железнице, закона о банци, стајаћој војсци, ветеринарској конвенцији и жигосању стоке радикали представљали као „највеће издаје народних интереса".

Последњи покушај да се оствари политичка сарадња између Милана Обреновића, односно владајуће Српске напредне странке и радикала, пропао је марта 1883. године када је краљ позвао Перу Тодоровића на разговор.

Обреновић је тада покушао да „приволи радикале на учешће у власти са напредњацима", али је Тодоровић то одбио уз образложење да је „касно за напредњачко-радикалску сарадњу".

Радикали су тражили опште изборе и Велику народну скупштину која ће изгласати нови устав, али и да се краљ не меша и остане „посматрач оштре и бескрупулозне партијске борбе".

„Радикали су још 'зелени' и могу добити владу у руке само онда када он, краљ, процени да им се та власт може дати, био је јасан Милан Обреновић", наводи Рајић.

Уследили су избори септембра 1883. године, на којима су радикали убедљиво победили, освојивши 85 од 134 изборна мандата.

Ипак, на место председника владе краљ доводи „способног аминистратора" и полицајца Николу Христића.

Он се у Скупштини међу посланике појавио 4. октобра, указом отворио скупштину, а после десетак минута, другим указом је распустио.

„Скупштина је, међутим, била само привремено затворена, а не дефинитивно распуштена. То није било случајно. Намерно се давало време радикалима да покажу на шта су спремни и желе ли борбу прса у прса", тврди Рајић.

На дан распуштања скупштине радикали су одржали састанак у кући Косте Таушановића, на коме је одлучено да се буна подигне једино ако дође до укидања устава.

Међутим, у Тимочкој крајини је пописна комисија увелико прикупљала оружје, што је, месец дана после Христићевог распуштања скупштине, довело до побуне.

Све је почело у Кривом Виру

Да ће доћи до буне наговесио је догађај од 18. октобра (6. октобра по јулијанском календару који се тада користио), када је у кафани, у селу Лукову, државна комисија требало да изврши попис и предају оружја народних војника из три околна места.

Први су се такавом намету успротивили Кривовирци, којима су се потом придружили мештани села Лукова и Јабланице, одбијајући да предају оружје.

Власти су, незадовољне протестима локалног становништва, на исток земље послале ескадрон коњице, батаљон пешадије и тадашњу полицију - „сејмене", како их је првобитно у листу Самоуправа назвао Пера Тодоровић, а народ прихватио.

Они су били смештени у кафани Димитрија Николића Цинцарина, на месту где се данас налази Дом културе у Кривом Виру.

Испред зграде општине, од које су данас остали само делови оронулих зидова, 1. новембра (20. октобра), у осам ујутру, свиран је збор и окупила се народна војска.

Око 500 побуњеника из Кривог Вира, Јабланице и Лукова потом су опколили кафану у којој је била смештена полиција и војска, и уз повике „доле сејмени" од њих тражили да напусте село.

Крвопролиће је спречио потпуковник Михајло Срећковић, који је видевши разјарени народ, наредио команданту „сејмена" да каже његовим људима да предају оружје.

„Сејмени", послати да обезбеде предају оружја и да сузбије могућу побуну, оставили су оружје у ходник кафане, које су побуњеници потом преузели.

На тај начин су успели у намери да разоружају и протерају из села „сејмене", са пописном комисијом и војском.

Сутрадан, 2. новембра (21. октобра), радикали су преузели власт у Бољевцу, а након запаљивог говора свештеника и радикалског посланика Маринка Ивковића, побуњеници су се упутили на превој Честобродица, недалеко од Кривог Вира, где их је већ чекала стајаћа, краљева војска.

Краљ Милан Обреновић је истог дана прогласио ванредно стање у Црноречком округу, које је четири дана после - 6. новембра (25. октобра), проширено и на Бањски, Крајински и Алексиначки срез, а потом и на Моравски, као и на сам Алексинац.

Суспендовани су чланови осам и десет у Закону о штампи из 1881. годне, због чега „ниједан лист није могао излазити док не добије дозволу полицијских власти", каже Рајић.

Додаје да су издати и укази да се „део војске ставља у ванредно стање" и да јој се даје „дупла плата" чије ће трошкове подмирити општине које „у немиру и непослушности посредно или непосредно учествују".

Такође је обустављен и Закон о зборовима и удруживањима у целости, што је значило да партије прекидају сваки даљи рад.

Историја динара у 90 секунди:

Честобродица, Бањска клисура, Вратарница и Краљевица

Главно бојиште Тимочке буне било је на Честобродици, где се стационирала стајаћа војска након повлачења из Кривог Вира.

Побуњеници су формирали такозвану „летећу коњицу" којом је командовао Добросав Петровић, један од вођа Тимочке буне и син свештеника Милије Петровића, такође учесника побуне и радикалског посланика.

„То је био најбоље организовани одред народне војске који је ишао од места до места и позивао народ на побуну", каже кустоскиња Драгана Драготић.

Буна се брзо ширила по Тимочкој крајини, па се из Бољевачког среза прелила и на Сокобању, а онда и Књажевац.

„Побуњеници су били доста агресивни - неке људе су на силу терали да се прикључе, а онима који су били за краља су, према изворима са суђења, говорили да њихова странка ради против њега, па су поједини кретали и са том идејом да заштите краља", додаје Драготић.

Вођа побуњеника у Сокобањи био је Љубомир Љуба Дидић, трговац, власник кафане и радикалски одборник, док је у Књажевцу буну предводио радикалски посланик Александар Аца Станојевић, који је касније осуђен на смрт, али је казну избегао пребегавши у Бугарску.

Краљева власт у Књажевцу је збачена 7. новембра када је формиран „револуционарни Извршни одбор", на чијем челу се налазио председник месног одбора радикала - Гавра Аничић.

Побуњеници из Књажевачког округа сукобили су се са стајаћом војском на још једном бојишту - у Бањској клисури, где су их краљеви војници потукли.

Затим је 8. новембра уследио и преломни пораз на Честобродици, који ће утицати на даљи ток буне.

Један од побуњеника, учитељ Тихомир Маринковић, окривио је за пораз главнокомандујућег, попа Маринка Ивковића, због оклевања да нападне.

Веровао је све време, каже Драготић, да ће војска у неком тренутку прећи на страну народа.

На том примеру се видела разједињеност између радикала учитеља и свештеника, где су први били борбенији и заступали радикалније методе.

Драготић додаје да су након претрпљеног пораза, вође покрета отишле у Књажевац који је још увек био под управом побуњеника.

До краја буне одиграла се још једна битка у селу Вратарница, између Зајечара и Књажевца, где је краљева војска извојевала још једну победу.

Ипак, Добросав Петровић и део побуњеника освојили су 10. новембра Краљевицу, брдо над Зајечаром, али је напад на град био безуспешан јер им се нико од локалних радикала није придружио.

Историчарка Јелица Илић сматра да локални радикали нису пришли побуњеницима јер се нису слагали са одлуком о подизању буне донетом у главном одбору у Београду.

„Зајечарци јесу на неки начин издали буну и то зато што је Зајечар већ био варошица и имао је јак чиновнички сталеж, државне службенике који су добијали плату од те државе, зависили су од Београда и њима није било у интересу да свој друштвени положај угрозе и изађу из зоне комфора", објашњава Илић.

Каже да су се Зајечарци понашали гостољубиво према судијама Преког суда које су по гушењу буне дошли у град, а Драготић додаје да постоје извори који говоре и да су се поједини смејали побуњеницима које су у букагијама водили по улицама.

Тимочка буна је до 12. новембра била угушена, док су последњи побуњенички трзаји сломљени два дана после, када је војска код Алексинца пресрела преостале побуњенике који су се упутили у Ниш по ново оружје.

У борби је погинуло шесторо побуњеника и неколико их је рањено, а војска је „повратила ред у Алексинац", каже професорка Рајић.

„То је био други најкритичнији тренутак, када се буна за длаку проширила преко Алексинца до Крушевца и Крагујевца" додаје.

У извештајима министра војног и ванредног командата војске Тихомиља Николића пише да је у сукобима у Тимочкој буни страдало укупно 27 побуњеника, а 33 су рањена, док је један краљев војник погинуо и двојица рањена.

„Не морате се придржавати прописа у законику"

Уследио је крвави новембар или „месец смрти", како су га поједини називали, односно суђење побуњеницима и изрицање казни Преког суда, формираног искључиво за ову прилику.

Закон о преком суду Милан Обреновић је донео истог дана када је и објавио ванредно стање - 2. новембра.

„У делима, која по овом закону подлежу суђењу прекога суда, истражне и исљедне власти не морају се придржавати прописа у законику о поступку судском у кривичним делима...", написао је Обреновић у указу о Преком суду што је, сматра Драгана Драготић, судијама дало „потпуну слободу да се крајње сурово обрачунају са побуњеницима".

Суђење је почело 16. новембра и трајало је 33 дана.

Одржано је у Зајечару, а правду су делили тројица београдских судија на челу са Драгомиром Рајовићем.

На смртне казне стрељањем осуђено је 20 учесника побуне - народних посланика, учитеља и свештеника, међу којима су били попови Маринко Ивковић и Милија Петровић из Бољевца, Миленко Првуловић учитељ из Кривог Вира, Гавра Аничић из Књажевца, Љуба Дидић из Сокобање и други.

Не дочекавши помиловање за њега и двојицу сабораца учитеља, које је сутрадан уследило, Владимир Зебић је у затворској ћелији извршио самоубиство, како званични извори говоре.

„У његовом џепу је пронађен папирић на коме је писало: 'Рајовићу, звери, одузимам живот себи да ми га ти не би одузео тим поганим рукама'", каже Драготић.

Око 600 побуњеника је осуђено, али је краљ Милан скоро све помиловао у наредних неколико година, заслугом, како поједини историчари сматрају, страних званичника и домаћих интелектуалаца.

На смрт је осуђено укупно 94 учесника Тимочке буне, али је већини та казна замењена тешком робијом или затвором.

На смртну казну били су осуђени, између осталих, и радикалски прваци Никола Пашић и Аца Станојевић, који су се спасили пребегавши у суседну Бугарску.

После суђења краљ Милан је повећао плате војсци, али је за остале уследио нови талас репресивних мера због којих су испаштали и они који нису били директно укључени у Тимочку буну, каже Драгана Драготић.

„Због повећања пореза су људи били бесни на учеснике зашто су им то проузроковали, зашто су морали још више пара да дају. На крају су 'сејмени' бранили гробове стрељаних да их изиритирани народ не би скрнавио", додаје.

Од споменика и музеја, до филма и имена улица

Наслеђе Тимочке буне данас се огледа у споменику и музеју, именима улица, те по којем муралу и зидном графиту.

Први конкретан корак ка очувању сећања на овај историјски догађај начињен је 10. новембра 1940. године у Краљевини Југославији, откривањем споменика погинулим радикалима на месту стрељања, на Краљевици у Зајечару.

Откривању споменика присуствовао је велики број државних званичника, министара, угледних личности, грађана, па и сам председник Владе - Драгиша Цветковић, на чију је иницијативу подигнут споменик, писала је тадашња штампа.

„Осећало се да је рат на помолу, народ је био апатичан и незаинтересован, те да би подигли национално самопоуздање и националну свест, у циљу пропаганде, подигли су споменик", сматра Илић.

Споменик је, наводно, имао прилику да види преживели учесник буне и сенатор у Краљевини Југославији, Добросав Петровић, који се спасио побегавши у Бугарску.

Бронзана статуа сељака у букагијама који открива груди симболично пркосећи мецима, испред мермерног зида на коме су исписана имена двадесет и једног страдалог радикала, дело је хрватског вајара Антуна Аугустинчића.

На стогодишњицу од избијања Тимочке буне, у Бољевцу је реконструисана некадашња „апсана", где су били заточени и неки побуњеници, чиме је добила нову намену - постала је Музеј Тимочке буне.

Објекат је под заштитом државе, а у њему налази се стална поставка посвећена Тимочкој буни и виђенијим побуњеницима из Бољевачког среза.

Одлуком музеја, годишњица Тимочке буне се обележава по старом, јулијанском календару - 20. октобра.

Последњих десетак година, према речима председника месне заједнице - Славољуба Цанкића, годишњицу обележавају и у Кривом Виру, такође у октобру.

„Обележавамо тај дан уз културно-уметнички програм, фолклор, рецитовање песама и подсећање шта је тај датум био и шта нам данас значи", каже Цанкић за ББЦ на српском.

У центру села се налази плоча са именима двојице страдалих и 28 осуђених Кривовираца, док је на главном путу Параћин - Зајечар постављена табла где се „путници намерници" подсећају да је у овом селу почела Тимочка буна.

Јелица Илић каже да је Тимочка буна у социјалистичкој Југославији одолела партијској цензури, „вероватно због социјалистичких идеја које су тада заступали радикали и које су провејавале међу побуњеницима".

Додаје да је највише пажње овом историјском догађају посвећено управо у периоду од 1955. до 1985. године, када су и једине две поставке историјског одељења Народног музеја у Зајечару биле посвећене Народноослободилачкој борби и Тимочкој буни.

Филм „Тимочка буна" Жике Митровића, чији су поједини делови снимани у Тимочкој крајини, такође је изашао у години јубилеја - 1983.

Распадом Југославије Тимочка буна тонула је у заборав, док су њени споменици потпуно запостављени.

Споменик борцима Тимочке буне на Краљевици, познатији као „споменик Љуби Дидићу", годинама је био ушкрабан графитима и порукама мржње, да би тек пре десетак година био рестауриран.

Сећање на Тимочку буну и њене учеснике у Зајечару данас негује по који мурал, натпис на мајици и улични графит.

Раскрсница Тимочка буна

Професорка Рајић сматра да је Тимочка буна допринела „паду угледа целе земље" и да је „успорила њен развитак и напредак".

„Суспендовање напредних политичких закона о штампи, зборовима и удружењима, обустављање делатности политичких странака, вратило је Србију две деценије уназад.

„Династија је такође била ослабљена и после буне суочена са сталним заверама, атентатима, антидинастичким покретом који је све више снажио", додаје.

На краља Милана је неколико пута покушан атентат, док је владавина његове династије завршена 1903. године државним ударом и убиством његовог сина Александра Обреновића и снаје Драге Машин, у Мајском преврату.

Слабољуб Цанкић каже да за њега Тимочка буна представља оличење слоге и слободе међу људима тог периода, када је његово село Криви Вир, које данас броји око 300 људи, било општина са преко 2.000 становника.

„Људи су били сложни, удружили су се и решили да то тако ураде", каже он.

Кустоскиња бољевачког музеја Драгана Драготић сматра да је Тимочка буна, иако угушена у крви, ипак започела нешто.

„А то је улазак обичног човека у институције власти, што ће у 20. веку имати још већег одјека", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]