Зајечар и историја: Како су војни бастиони из 19. века постали пашњаци за стоку

Уколико питате Зајечарце који историјски споменик је симбол њиховог града, ретко ко ће одмах поменути неки од бастиона из 19. века који га окружују.

У време када је Србија стрепела од моћи Османског царства, по брдима око Зајечара подигнута је мрежа од осам камених утврђења за заштиту земље од могућег напада.

„После се испоставило да је на ту границу дошла Бугарска као нови непријатељ", каже за ББЦ на српском Никола Милутиновић, историчар сарадник у историјском архиву „Тимочка крајина" у Зајечару.

Али временом су утврђења испунила сврху и остала напуштена - зарасла су у траву и постала место за испашу стоке мештана оближњих села.

Да не падну у потпуни заборав, обрасли грмљем и растињем, побринули су се чланови омладинског планинарско-смучарског друштва „Драган Радосављевић".

„Зашто не бисмо могли да их извадимо из таме заборава на светлост историје и да људе упознамо са догађајима изнад Зајечара?

„Нисам могао да дозволим да тако нешто пропада", каже за ББЦ на српском 61-годишњи Јанко Петров, некадашњи члан друштва и покретач читаве акције.

Захваљујући напорима чланова друштва, данас до сваког од утврђења води обележена стаза.

Вишедецнијска изградња - од кнежевине до краљевине

Јанко Петров се још као дете упознао са утврђењима на Краљевици, спомен-парк шуми и омиљеном излетишту Зајечараца, на километар од центра града.

Као и већина Зајечараца, прво је одлазио на источну тврђаву где се играо и роштиљао, а зими недалеко одатле и санкао - не слутећи какву богату историју крије то здање.

Мештани ни тада нису били превише заинтересовани за бастионе, па је млади Петров углавном добијао непотпуне информације о томе шта преставља тврђава где је проводио време.

Када је као војно лице отишао у пензију, придружио се планинарском друштву „Драган Радосављевић" и започео детаљније истраживање.

У историјском архиву у Зајечару пронашао је врло мало писаних трагова о бастионима јер су, како каже, „изгубљени при повлачењу српске војске током Првог светског рата".

Изградња зајечарских бастиона почиње 1862. године, за време друге владавине кнеза Михаила Обреновића.

Пре бастиона, на простору источне Србије у долини Тимока постојао је низ шанчева из Првог српског устанка.

Зајечар је тада био село, док је почетком изградње бастиона називан варошицом. Постојало је неколико повода за изградњу ових утврђења.

„Програм владавине кнеза Михајла има неколико кључних тачака, а једна од њих је рат против Османског царства", говори историчар Никола Милутиновић.

Додаје да је циљ рата био „ослобођење балканских народа од Османлија", због чега је Кнежевина Србија покушала да формира балкански савез.

Године 1861. донет је Закон о народној војсци, што се није допало чиновницима Османског царства.

Додатно затезање односа наступило је због инцидента између Срба и Турака на Чукур чесми јуна 1862. године, после чега је уследило бомбардовање Београда.

146 година историје динара у 90 секунди:

Ови догађаји и политичке одлуке кнеза Михаила Обреновића допринеле су почетку подизања бастиона, објашњава Милутиновић.

Обреновић је 1862. године на место министра војног поставио француског мајора Иполита Мондена, за време чијег мандата је започета њихова изградња.

„Прво је неколико комисија отишло на границе тадашње Кнежевине Србије да извиди локације за изградњу тих пограничних утврђења и сам Монден је, како се наводи, обилазио локације", каже Милутиновић.

Изградња „јединственог одбрамбеног система око вароши" завршена је после неколико деценија за време владавине краља Александра Обреновића, страдалог у Мајском преврату 1903. године.

На јужном ободу зајечарске котлине подигнуте су источна и западна тврђава, како их називају у том крају.

Ови бастиони су Зајечарцима добро познати јер се налазе на њиховом омиљеном излетишту - Краљевици.

Јужном систему одбране припада и бастион Парајанкул, недалеко од суседног села Грљан, док се у атару села Велики Извор налазе се утврђења која су чинила источну линију одбране - Пландиште и Шонтолово, познато и као Забела.

Северно од града, у атарима села Николичево и Звездан, изграђени су бастиони на Коиловој чуки и Влашком брду, као и Краварник - најмлађе утврђење на највишој надоморској висини од 437 метара.

Изнад улаза у бастионе стоје табле са годинама завршетка изградње - од 1892. до 1895, а на појединим пише име особе којој је посвећен.

Тако су Шонтолово и Пландиште посвећени јунацима Првог српског устанка - хајдук Вељку Петровићу и Стевану Синђелићу, а утврђење на источној Краљевици Танаску Рајићу, који је погинуо у Другом српском устанку.

Западна тврђава је посвећена краљу Александру Обреновићу, док је бастион на Коиловој чуки он наводно посветио мајци, краљици Наталији.

Бастиони су тако постали симбол једног времена и „живе активности за ослобођење Балкана од Османлија", али и „симбол Зајечара као пограничног града", сматра Милутиновић.

Међутим, сврху су пронашли тек у Другом балканском рату 1913. године, када је Србија са још неколико држава ратовала против Бугарске.

„Неки историчари су позитивно оценили улогу утврђења око Зајечара јер су са једне стране формирали линију одбране града са југа - источна и западна Краљевица и Парајанкул, а са друге стране и одбрану града са истока - утврђења Шонтолово и Пландиште код села Велики Извор", говори Милутиновић.

Каже да је тако бугарска војска одвраћена од напада на тој линији, чиме су бастиони „испунили већу улогу".

Значајнију намену у Првом светском рату нису имали, док су током Другог наводно коришћени као скровишта партизана и четника.

После Другог светског рата, посмртни остаци погинулих совјетских војника, пре сахране у спомен костурници на зајечарском гробљу, неко време су се налазили у источној тврђави на Краљевици.

У мирнодопским временима која су уследила, бастиони су служили за војне вежбе, а наводно су коришћени и за време НАТО бомбардовања Југославије.

Потрага за благом и место верских обреда

Војна намена зајечарских бастиона напуштена је почетком 21. века, али су неки од њих наставили да служе за друге активности.

На источној тврђави на Краљевици организовани су разни културни догађаји и музички фестивали, док је западна тврђава, како Петров наводи, дата на коришћење клубу реалног гађања.

Он каже и да је камен, којим су зидани бастиони у околини села Грљана, Метовнице и Николичева, неретко служио мештанима као материјал за „темељ и градњу".

На травнате површине поред утврђења и даље се изводи стока на испашу, додаје.

Такође, тврди да су на утврђењима Коилова чука и Краварник многобројни трагачи за изгубљеним златом у Тимочкој крајини „вршили ископавања".

„Није се рушио сам објекат, већ се ишло у дубину. Једино што је тло оштећено бушењем и што је набацан материјал који нико није вратио назад у рупу да би се то затрпало", додаје Петров.

Бастион Парајанкул је становницима села Грљан послужио и као место верског обреда.

Неколико породица је због учесталог невремена које је уништавало њихове засаде одлучило да летњу сеоску славу обележи на утврђењу, наводи Петров.

„Рекли су ми да су славу обележавали молећи се Богу да заштити њихова имања", говори он.

„Сваке године им се прикључивало све више комшија".

Ентузијазам планинара чува бастионе од заборава

Сваке године у пролеће, када вегетација набуја, чланови планинарског друштва „Драган Радосављевић" излазе на терен и рашчишћавају прилаз бастионима.

„Свако може да нам се обрати за помоћ или обилазак", каже за ББЦ на српском Милана Станковић, секретарка друштва.

Годинама уназад чланови друштва и волонтери организују акције за обнову сећања на зајечарске бастионе - а непосредни повод за први такав подухват 2012. године била је стогодишњица Кумановске битке у Првом балканском рату.

Петров, тада секретар друштва, осталим члановима је предложио да на „домаћем терену" организују планинарску акцију у част јубилеја.

„Требало је свету показати шта и каква је та Краљевица, шта су ти бастиони Зајечарцима", каже Петров.

Планинари су тако наредних година низом акција очистили бастионе од растиња, омогућили прилаз, обележили стазе, а на улазе поставили двојезичне табле са основним информацијама о утврђењима.

„Битка за зајечарске бастионе", најуспешнији пројекат за оживљавање ових војних утврђена, остварен је 2015. године, уз финансијску подршку фондације „Траг" и дозволу Министарства одбране, под чијом су управом бастиони.

„Обраћали смо се и локалној самоуправи, Туристичкој организацији града Зајечара, Заводу за заштиту споменика културе, који нису показали баш велико интересовање", објашњава Станковић.

Ентузијазам због тога није спласнуо, па је наредне године организован и први Тимочки маратон, по узору на најпознатији планинарски маратон у Србији на Фрушкој гори.

Контролне тачке маратона су биле, између осталих, и бастиони. Маратон се одржава сваког другог викенда у мају и привлачи велики број учесника, али ове године је отказан због епидемије корона вируса.

Постоји пет стаза маратона и најдужа од 68,75 километара се подудара са стазом „Бастионске трансверзале" - наредним пројектом планинарског друштва „Драган Радосављевић".

„Планинарска трансверзала представља јединствену уређену пешачку или планинарску стазу која повезује више планинских врхова или других места од културно - историјског значаја", наводи Станковић.

Циљ је, објашњава Станковић, да се „бастиони приближе планинарима, да се направи јединствена и обележена стаза која ће омогућити грађанима Зајечара и околине да их обиђу у слободно време и тако упознају крај и историју".

Чланове друштва највише брине недостатак „свести о значају ових грађевина", посебно код градских, али и државних институција.

Тако је 2016. године Републичка дирекција за имовину огласила продају утврђења Краварник.

„Срећа те се на позив за продају нико није јавио и поред протеста који су чланови нашег друштва уз подршку грађана организовали испред градске куће", каже Станковић.

Како живи мрки медвед са Таре:

Додаје да ће упркос свему наставити да се боре за очување и спречавање пропадања бастиона, као и њихову промоцију.

„Наши напори су само један мали корак, за нешто много више потребна је већа подршка државе и институција", наводи Станковић.

„За сада ово још увек остаје на ентузијазму наше мале групе."

Историчар Никола Милутиновић сматра да бастиони још увек „нису успели да се наметну као важно обележје града" и као „локални идентитет Зајечараца".

Каже да су у први план дошли Феликс Ромулијана код Гамзиграда, споменици погинулим учесницима Тимочке буне (такозвани „споменик Љуби Дидићу"), борцима палим у Народно-ослободилачком рату и жртвама фашистичког терора.

„Ова два бастиона која су најближа граду, на Краљевици, су најпознатија, док за остале мали број људи зна и ређе их посећује.

„Можда њихово време тек треба да дође", закључује Милутиновић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]