Корона вирус, туризам и Србија: Како је планинарење у Србији због епидемије заменило летовање у иностранству

Осим чистог ваздуха, освежавајућег поветарца и непрегледне панораме, постоји још један разлог зашто се све више људи у Србији одлучује за планинарење - епидемија корона вируса.

Услед затварања граница, многа туристичка одредишта у иностранству су недоступна, па је успон на камените врхове постао главни избор српског туристе, поред одласка у бању или купања у рекама и језерима.

„Фали нам и тај морски ваздух, та слана вода, али су ту планине Србије које су доступне и које радо обилазимо", каже за ББЦ на српском Бранка Јовановић из Шапца.

Ваучер за летовање у Грчкој решила је да остави за следећу годину, а да ово лето са супругом проведе планинарећи.

Море је лепо, али карантин није

Из Планинарског савеза Србије (ПСС) за ББЦ на српском кажу да је „ових дана више људи на планинама" него у истом периоду прошле године, а интересовање за оваквим активностима је у порасту.

„И планинари и они који то формално нису, препознају активности у природи као алтернативу туристичким аранжманима у иностранству", наводе из ПСС.

Најпосећенији су врх Молитва над реком Увац, видиковци Таре, Мироч над Ђердапом, Чигота на Златибору, Шиљак на Ртњу, врхови Суве и Старе планине, стазе Дивчибара и Копаоника, Авала, Овчар и други.

У Србији је пописано 3.229 врхова на 178 планина и 75 планинских предела, а укупна дужина планинарских стаза у земљи је око 7.000 километара.

Бранка Јовановић и њен супруг Рајко заједно планинаре око три године.

Део су неформалне планинарске скупине „Прашинари", чији чланови међусобно договарају и организују успоне.

Непосредно пре увођења ванредног стања у марту, посетили су планину Немић код Љубовије, док су врхови Рудника и Мироча били први које су освојили након укидања полицијског часа.

„Током ванредног стања ниси могао нигде да одеш јер није било дозвољено да путује више од петоро људи, а ми обично идемо комбијем за девет особа", наглашава 49-годишња Бранка.

Укидањем забране кретања почеле су нове авантуре, а последња је била успон на Јанков камен, највиши врх Голије.

Тамо је Бранка приметила да је више оних који колима долазе до врха, него планинара који пешаче неколико десетина километара до циља.

„На Ђердапу смо сретали више људи, махом млађих, од 20 до 30 година, али то је Национални парк.

„Ми гледамо да избегавамо велике гужве, да опуштено идемо, шетамо и разгледамо", додаје Бранка.

Иако им недостаје могућност изласка из земље, не планирају да се по сваку цену домогну иностранства.

„Што се мене тиче, фалило ми је то што нисмо могли да одемо у Грчку јер тамо идемо редовно, али да некоме плаћам тестове и да идем у карантине, нема сврхе", објашњава Бранка.

Поред летовања на грчком мору, пропао је одлазак на неку од планина у Црној Гори, док још увек размишљају о планинарењу у Босни и Херцеговини, чије границе нису затворене за држављане Србије.

Црна Гора: Срећна морска корњача преживела упркос опасном мамцу

„Инструмент у борби против короне"

Из планинарског друштва „Победа" за ББЦ на српском кажу да је „интересовање за планинарењем током короне приметно", стога је њихов планинарски дом на Рајцу код Љига „релативно добро посећен".

Упркос томе, од планираних 400 акција за ову годину, организоваће тек половину, искључиво у Србији и у мањим групама.

Клуб је због епидемије био затворен два месеца, сва такмичења су отказана, као и експедиције у иностранству.

Из Планинарског савеза Србије такође наводе да су „у складу са наложеним и препорученим мерама" проредили такмичарске и масовне рекреативне активности.

Долазак странаца у Србију је опао, а заједничке акције су отказане. Међутим, чланови Савеза су остали „верни старим навикама".

„Планинарење је, уколико се спроводи према прописима, начин бриге о здрављу и инструмент у борби против короне", наводе из ПСС.

Гужва на Шиљку

Горан Лончаревић из Београда је 1. августа са пријатељима освојио Шиљак, највиши врх Ртња - планине о којој круже бројне легенде због њеног пирамидалног облика.

„Била је то алтернатива музичком фестивалу Mount of Artan, који због епидемије није могао да се одржи 31. јула и 1. августа", каже за ББЦ на српском Горан, дипломирани психолог и један од организатора фестивала.

На идеју су дошли дугогодишњи посетиоци тог догађаја, који су желели да макар успоном - иначе саставним делом фестивала - обележе тај датум.

Пошто је претпрошле године шест месеци провео радећи на кинеском острву Хајнан, Горану море не недостаје, али га је затварање граница и отказивање европских музичких фестивала омело да одмор проведе у иностранству.

Због тога је, каже, ово била једна врста одмора - побећи из града, посебно након карантина.

У насељу Ртањ, где су камповали, као и око оближњег хотела и мотела, уочио је велики број аутомобила са београдским и таблицама војвођанских градова.

Сматра да то није само резултат тога што људи не могу да отпутују ван земље, већ и развоја туризма на Ртњу, што до пре неколико година није био случај.

Снимљен редак феномен „обрнутог водопада" у Аустралији:

„Видео сам и туристе са децом који су мислили да, као на Копаонику и другим уређеним планинама, могу колима да дођу до самог врха, до видиковца", додаје 37-годишњи Горан, родом из Бољевца покрај Ртња.

Током успона сретали су групе од неколико планинара на сваких десетак минута, док су на самом врху видели и непознате кампере, решене да преноће.

На Шиљку, врху Ртња, налазе се рушевине капеле изграђене тридесетих година 20. века, одакле су Горан и пријатељи после четири сата успона уживали у заласку сунца.

Подигла ју је Грета Минх у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса, некадашњег власника рудника каменог угља Ртањ.

Капелу су трагачи за златом почетком деведесетих минирали и умало је до темеља порушили.

„Минирањем је срушен и громобран, па су капелу докрајчили громови.

„Када сам последњи пут био, 2004. године, била су два комплетна зида, а сада је остао скоро само темељ", објашњава Горан.

„То је Србија, нажалост"

Становници насеља на планинама и поред река и језера у Србији жале се да туристи иза себе остављају смеће и да не воде рачуна о природи.

Бранка Јовановић сматра да „прави планинари" никада не бацају отпатке у природу и увек сакупљају за собом, али да „излетници" остављају гомилу ђубрета.

„Ишли смо и у групама од 100 људи и кад кренемо да се разилазимо, никада ни папирића нема да остане, али зато успут...

„Ти који долазе на пикнике и који праве роштиље уз поточић - то је катастрофа шта остављају. То је Србија, нажалост", наглашава Бранка.

Каже да је и у Националном парку Ђердап видела смеће, али да није видела корпе за отпатке.

„Могли би да их поставе, пошто наплаћују улаз. Онда молићу вас, поставите на свако мало неку корпу за смеће, па нек ренџер или неко други покупи то", додаје Бранка.

„Непоновљива лепота" планина Србије

Приликом успона на Артан - како гласи влашки назив за Ртањ - Горан Лончаревић није видео смеће остављено у природи.

Међутим, угоститељски објекти на Ртњу почетком августа били су препуни, а препоручених мера за сузбијање корона вируса се нико није држао, тврди он.

„Нико није носио маску, људи су се кретали у групама...", прича Горан.

Иако ради и викендима у локалном веганском ресторану, Бранка Јовановић планира још неколико планинарских акција са супругом за ово лето.

Наредно одредише је планина Тара.

Каже да је „ваздух, поглед, мириси и звуци природе" одвлаче у горске пределе Србије.

„Та лепота која се се види у даљинама је нешто непоновљиво.

„И свака планина има нешто у себи што те тера да поново дођеш", говори Бранка.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]