Србија, жене и предузетништво: Од неплаћених радница до предузетница на селу

Светлана Јовановић из Горње Трнаве у Шумадији годинама је кувала за укућане, родбину и пријатеље. А онда је схватила колико често људи траже да им прода слатко, џем и ликере.

„Реших да спремим више, за продају. Имала сам тада 40 година", каже 52-годишња Светлана за ББЦ на српском.

Представила је робу на манифестацији „Опленачка берба" у Тополи, продала 15-ак тегли џема и слатког и тиме је била „пресрећна".

„Сада продајем хиљаде. Зимницу распродам пре почетка децембра".

Већина жена на селу брине о стоци, одржава кућу, стара се о деци и ради на пољу као неплаћене чланице пољопривредног газдинства које је у власништву мужа, оца, свекра. Ипак, неке су се избориле за другачији пут.

„Диригентски штапић" за мушкарце - изазов за жене

Светлана је почела да кува у шестој години. Удала се после основне школе, а у деценијама које су уследиле прочула се по кулинарским специјалитетима.

Данас спрема двадесетак ликера, на десетине врста џемова, слатка и компота и разне посластице према рецептима старим више од века.

Сада има на хиљаде клијената. Већ 12 година Светлана продаје зимницу, а од недавно се бави и сеоским туризмом.

Једна је од малобројних предузетница са села. Пре хватања у коштац са изазовима вођења посла, оне морају да савладају тешкоће специфичне за жене у руралној средини.

„У много кућа постоји деда од 80 година који неће да пусти штапић којим диригује свима.

„Зна он да би, ако се на жену нешто води, домаћинство добило 10.000 евра неповратно, али милији му онај штапић. Ту је често проблем", објашњава Светлана за ББЦ на српском.

Већина жена са села нема имовину која се води на њихово име, због чега не могу да добију субвенције или кредите како би покренуле посао.

Многе кажу да нису довољно образоване и да немају вештине за оснивање задруга и заједнички наступ на тржишту.

И кад им држава помогне субвенцијама, ништа им не гарантује пласман, па могу брзо да пропадну.

„Нема код мене слатка од кивија"

Јовановићи имају 15 хектара под воћем, чувени су домаћини, продају воће, спремају ракије и вина.

Светлана већ 12 година има домаћинство регистровано на њено име, али и подршку супруга и осмочлане породице у ономе што ради.

Каже да ју је у послу делимично спутавало то што није образована - није завршила средњу школу. Исти проблем имају многе жене са села.

Цео живот раде на „туђем" имању

Мање од петине пољопривредних газдинстава у Србији има жену регистровану као носиоца, односно пољопривредног предузетника који је као такав уписан у посебни државни регистар.

Жене су носиоци 17,3 одсто газдинстава у Србији - постоји 106.946 жена носилаца газдинстава наспрам 510.419 мушкараца.

Куће у којима жене на селу живе у 88 одсто случајева су у власништву мушкарца, а 84 одсто жена не поседује земљу.

*Извор: Попис из 2011. године и анкета Сталне конференције градова и општина из 2016. године.

„И због тога ја знање крадем свуда, питам и друге жене и стручњаке. Много жена се плаши да пита кад нешто не разумеју. На једној обуци за сеоско предузетништво млади стручњак говори језиком струке, неразумљиво, устанем и кажем му - шта сте хтели да кажете, преведите нам то сада на говорни језик", сећа се Светлана.

Захваљујући томе, али и урођеном таленту за посао, схватила је да мора да пронађе „нишу" - производе какве једино она нуди.

„Спремам само домаће и старинско, увек без конзерванса. Нема код мене слатка од кивија или пекмеза са чоколадом. Трагам по Србији за старим сортама воћа и поврћа да бих гостима справљала специјалитете по рецептима старим и два века", говори она.

Други део посла је да „ништа не сме да вам буде тешко": Светланин муж се возио до Вршца да би однео један литар ракије купцу коме раније послата пошиљка није стигла.

„А он је нама 'донео' препорукама на хиљаде литара продате ракије и ликера", објашњава Светлана.

Каже да јој бар сваки други купац пића и зимнице пошаље новог, а захваљујући свима њима сада има и госте у сеоском туризму.

Младић који је београдску гужву заменио животом на селу

Мораш знати шта хоћеш

Жижа Ивановић бави се 12 година сеоским туризмом у селу Грабовица крај Горњег Милановца, уз помоћ супруга Ивана.

Пре тога је радила као лаборант у Словенији и Србији, али је остала без посла.

„Отворили смо продавницу обуће у Горњем Милановцу, али она није могла да финанисира и трошкове студија за ћерку", говори она за ББЦ на српском.

У животном шкрипцу, сабрала је шта има - кућу на селу и креативност. Резултат је био сеоски туризам.

„Многи су рекли 'нема ту пара'. Отац је помогао са 1.500 евра и кренула сам", каже Жижа Ивановић.

Уређивање соба у питомој сеоској вили на врх брда за њу је било јефтиније јер зна да шије, везе, слика на стаклу.

Жижа и Иван нису понудили луксуз него удобне кревете, специјалитете од поврћа из баште и двориште украшено цвећем у лонцима на туфне.

Понудили су гостима угађање какво пружају блиски пријатељи и родбина.

„О цени разговарам до доласка туриста, када стигну на капију третирам их као рођаке. Препознају то, па се враћају. Пар из Илиноја био је овде четири пута", објашњава Жижа.

Каже да у једном нема разлике између градске и сеоске предузетнице - мораш знати шта хоћеш. Она је знала да хоће стране туристе.

„Све је почело када сам на тезги продавала рукотворине, пазарило двоје Словенаца, питала сам их преко које агенције су дошли и контактирала ту агенцију. Рекла сам им шта имам, договорила сарадњу и након пар гостију оправдала сам њихово поверење", каже Жижа.

Објашњава да јој је помогла викенд обука за сеоски туризам, коју је 2012. године организовала локална туристичка организација. Ту је стекла прва знања о маркетингу, категоризацији, храни.

„Али и како да истражујем, уводим иновације, па сам гостима понудила масажу стопала малинама, онда им обујем српске 'спа папуче' - вунене чарапе - чиме се продужава ефекат велнес сеансе. Следи етно-фитнес, играње кола у опанцима", каже Жижа.

Када страни гости дођу, дочекају их у народној ношњи. Изнесу им погачу са њиховим иницијалима, а она им на чашама ослика имена и датум доласка.

„То их је једном толико одушевило да су оставили 200 долара бакшиша под тацном", говори Жижа.

Каже да је пред сваком предузетницом на селу низ изазова - једној је највећа препрека имовина, другој правилници, трећој недостатак контаката.

„Ми смо имали наслеђену вилу, ја креативност, добре идеје и вољу, али су ми се смејали кад сам 'под старе дане' почела да учим енглески. Само не обраћајте пажњу и гурајте".

Њена и Иванова вила данас је место за предах Београђанима са малом децом, која се овде играју у песку.

Ту одмарају и туристи из Канаде и јахачи из европских држава који Србију обилазе на коњима, преко шума и ливада.

„Израелац је са супругом Американком био код нас да би га учили како да на природан начин обрађује земљу на имању у САД, да копа и плеви", каже.

Недостатак самопоуздања и страх од ризика

Предузетнице из села углавном су средњих година и старије, средњег образовања, удате и имају децу, подаци су „Полазне студије о предузетништву жена у Србији" Марије Бабовић, објављене 2012. године.

Студија показује да су женама препреке за започињање посла и психолошки фактори: недостатак самопоуздања - сматрају да не познају тржиште, прописе - и страх од ризика да ће изгубити уложено.

Испоставило се да предузетнице које су посао започеле из економске нужде имају далеко мањи страх од оних које су у бизнис ушле због препознатих пословних шанси - прве ионако немају посао и примања.

Са овим налазима слаже се и Биљана Станојевић, председница Удружења пословних жена „Визија" из Крагујевца.

Предузетница је 12 година, по занимању дипломирани економиста и дипломирани туризмолог. Власница је туристичке агенције.

„И сама сам у посао ушла из економске нужде, у 44. години. У Србији, већ у тим годинама, за жену нема радних места, ни за ону са два факултета", објашњава Станојевић за ББЦ на српском.

Каже да је теже почињати посао из економске нужде, али да жене у таквим ситуацијама теже одустају.

„Налазе разне путеве и путиће да стигну до успеха", каже Биљана која је, водећи удружење, видела више оваквих примера.

Наглашава да психолошки фактори пресудно утичу на посао, како негативно тако и позитивно. Основ је подршка ближњих.

„Предузетницу може подржати партнер, брат или сестра, родитељи, пријатељ. Довољна је и једна особа, од пет из околине. Кад те тај један подржава, остале и не чујеш", објашњава Биљана Станојевић.

„Немам новца ни за гориво у ауту"

Страх од неуспеха није неоснован. Нада (име је промењено ради заштите идентитета) је покренула посао у пољопривреди са жељом да она и њена породица на селу имају „нешто своје".

Узела је кредит и земљу у закуп.

„Када сам почела, пре пар година, цена садница била је висока, али откупна цена тог воћа одлична", каже Нада за ББЦ на српском.

Међутим, саднице су почеле да се суше, а откупна цена је нагло пала. Један кредит рефинансирала је следећим, више пута.

„Када сам на почетку, на обуци, урадила бизнис план речено ми је да је одличан. У њему је стајало да ће мој недостатак знања да 'покрије' пољопривредни саветник.

„Али, у реалности саветник није био довољно добар, саднице су пропадале. Кредитима сам плаћала нове, па прскање, резидбу, а зарада никаква".

Верује да онај ко креће у посао мора да зна све и буде готово стручњак.

„Воћњак је преживео и могла бих да зарађујем од њега у наредним годинама, али само желим да га продам. У дуговима сам, немам новца ни за гориво у ауту", каже Нада и додаје да са кредитима треба бити опрезан јер субвенције касне.

„Не пропадаш кад пропадаш, него кад се вадиш"

Биљана Станојевић из Удружења „Визија" објашњава да жене тешко могу покренути посао ако нису кредитно способне и немају стални извор прихода.

Ниједна жена са села не испуњава ове услове ако нема имовину.

„Може само добити од Националне службе за запошљавање новац за стартап, око 200.000 динара, али то је мало. Ако све уложи у опрему, посао мора одмах да јој крене, да би редовно плаћала порезе и доприносе. А мало који посао одмах креће".

Да би узела кредит од банке потребно је да има некретнину коју ће ставити од хипотеку.

„Друга опција је наћи жиранта запосленог у државној фирми. То је тек тешко", каже Станојевић.

Али ако жена има газдинство, има и шансу на конкурсима министарстава или европских организација, који дају новац по повољним условима, објашњава она.

Ана Никодијевић (40) из шумадијског села Овсиште крај Тополе производи слатку и слану зимницу, а најпознатија је по резбареном воћу и поврћу у туршији.

Посао је почела из економске нужде, као већина сеоских жена, а данас је, каже, задовољна као никада пре.

Супруг и двоје одрасле деце подржавају је у послу.

„Имала сам пиљарницу у Тополи, лоше је ишло, па сам од непродатог поврћа почела да правим зимницу, ни сама не знајући за кога. Радњу сам 'довела на нулу' и затворила. Не пропадаш кад пропадаш, него кад се 'вадиш'. Вратила сам се у село и почела да производим зимницу за продају", каже Ана за ББЦ на српском.

Пре три године зацртала је циљ да има „персонализован производ".

„Данас купци кад угледају теглу са резбареним воћем и поврћем знају да је то Ана. Када је и последња муштерија од прошле године и ове од мене купила зимницу знала сам да сам на добром путу", говори она.

Како изгледа село у Србији које живи од паприке

Сада се бори да одржи баланс између квалитета и количине. Инсистира да сама заврши сваку теглу, због чега некад ради и по 20 сати, каже.

Она је пласман производа савладала, али истраживање Фридрих Еберт фондације „Жене на селу - од невидљивости до развојног потенцијала" показује да је то један од највећих проблема предузетница са села.

Општински програми, који треба да допринесу руралном развоју, често су неодрживи јер након добијања стимулација за неку делатност изостаје подршка за пласман производа.

„Нико ти не гарантује пласман, ни великим фирмама. Мораш осмислити производ који ће бити тражен, говорити 'могу' и 'имам'. И тако до тренутка кад те купац пита - шта ми ти препоручујеш. Тада знаш да ти верује, а пласман је сигуран", каже Ана.

„Туђа средства значе стрес, а ја нисам хтела стрес"

Крагујевчанка Миленка Чковрић (54) преселила се из града у насеље Петровац.

Није са села рођењем, а одлуку да се пресели донела након што је остала без посла у 48. години, по затварању фирме у којој је радила.

Неједнакост мушкараца и жена у Србији

- Стопа запослености: жене 38,1 одсто, мушкарци 52,8.

- Жене у просеку имају за око 8.000 динара ниже плате од мушкараца.

- Самозапосленост је двоструко већа код мушкараца него код жена (28 наспрам 13 одсто).

- Стопа неактивности жена је 54,6 а мушкараца 38,2. Најчешћи разлог је што жене негују децу или старе.

*Извори: Републички завод за статистику и Национална алијанса за локални економски развој (НАЛЕД)

Тада је, како каже, у граду имала једину могућност да ради у кинеској радњи за 15.000 динара.

„Нисам хтела да радим за пуко преживљавање, а хтела сам и морала да допринесем кућном буџету", каже Миленка за ББЦ на српском.

По занимању је комерцијалиста, са 30 година стажа. Данас има 20 коза, продаје млеко, сир и сурутку.

Научила је да посао развија стрпљиво, „као што раде Немци".

„Сваке године увећаваш бизнис за 20 одсто. Код нас би одмах кредит, одмах 40 коза, без знања о узгоју, без купаца за робу. И ето пропасти", каже за ББЦ на српском Миленка.

„Туђа средства значе стрес, а ја нисам хтела стрес", додаје.

Почела је са пет коза, купљених по пресељењу из града у село. Лагано је учила о узгоју и припреми сира.

Након шест месеци испробавања, на тржиште је изнела нови производ - крем сир од козјег млека.

Каже да увек успе да прода сву робу и никад јој не остају залихе.

„Али има посла од увече до ујутру, нема годишњег одмора кад имаш козе, мада може лепо да се живи", говори Миленка Чковрић.

Када козе не дају млеко, она зарађује продајом зимнице од поврћа и воћа са имања. Тиме је обезбедила зараду током свих 12 месеци годишње.

„Волела бих да проширим производњу, а не могу јер имамо само 10 ари плаца. Ако моја деца реше да се заједно са нама баве сточарством, проширићемо", каже.

Без рада „на црно"

Јасмина Милисављевић (50) из села Црни Као у општини Баточина не зарађује од земље или стоке, него од израде сувенира.

Има трговину у вароши, а робу продаје и туристичким организацијама, црквама и манастирима, на манифестацијама.

„Правим традиционалне српске кућице, буклије, бројанице, магнете, привеске, етно и црквене сувенире. Имам више од 100 артикала", каже Јасмина за ББЦ на српском.

Предузетница је пет година. У посао је ушла у 45. години, када су јој деца одрасла, а она добила време да се посвети хобију, који је претворила у мали бизнис.

Доктор наука који је срежу потражио на селу

„Радила сам са глином, керамиком, па купила прву пећ, корак по корак. Још увек улажем у посао и понекад радим од јутра до сутра.

„Временом сам ширила понуду, стално смишљала нешто ново, у овом послу је крај ако само копираш оно што већ постоји. Стекла сам и сертификат 'Отворене шаке' Министарства привреде, који носе производи уметничких заната", каже Јасмина.

Другим женама са села саветује да не раде „на црно" и да посао региструју.

„Тако нећеш бити преварена кад некоме даш робу, а имаш и приступ разним фондовима, субвенцијама, на мејл добијаш актуелне конкурсе. Сертификат ми је такође помогао, као референца и предност за субвенције", каже Јасмина.

„Ја имам нормалног мужа"

Анализа Фридрих Еберт фондације наводи да би формирање центара за едукацију при општинама омогућило „едуковање жена у потребним областима, њихово организовање".

Задруге би им помогле у наступу на тржишту, биле иза квалитета производа, али требало би да их води професионални менаџер или менаџерка, показује анализа.

Међутим, има проблема који су изнад моћи било које жене са села.

Саговорнице ББЦ на српском кажу да има жена са одличним идејама за сеоски туризам, али нема сређених путева којима би туриста стигао.

Објашњавају да не би могле ни да помисле на бизнис да не живе у уређеним селима.

Кажу да многе жене не могу ни да остану на селу ако ће пут бити завејан на дан када крећу у породилиште, ако нема школа и амбуланти, ако саме брину о деци и старима. Од пет саговорница ББЦ на српском, четири имају одраслу децу.

„Жена на селу посао може да покрене и снове покуша да оствари тек када јој деца одрасту. Пре тога има превише обавеза око њих и не може да постигне. Још је теже ако брине и о старима у кући," каже Јасмина Милисављевић.

Саговорнице ББЦ на српском нагласиле су и значај подршке мушкараца - мужа, оца, свекра. Због тога нису остале неплаћене чланице пољопривредног газдинства.

Једна од њих описала је то речима: „Ја имам нормалног мужа".

Светлана Јовановић верује да би две трећине жена из њеног краја могле да раде исто што и она.

„И да не можемо да постигнемо, само треба да се удружимо јер нисмо довољно образоване у том смислу. Неко школован треба да нас води и могле би и да извозимо".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]