Страни студенти из Украјине у Србији: „Сваки дан је изненађење и авантура, али се ни у једном тренутку нисам покајала што сам овде"

Ширим, Шивани и Шангу су студенти медицине, сличних година, рођени на различитим меридијанима.

До 2022. безбрижно су живели у Украјини, не слутећи да ће се кроз неколико месеци упознати у Србији.

„Нисам желела да одем, јер сам тамо имала све.

„Пронашла сам сигурност, почела сам да се кућим и онда сам све то оставила у једном дану", каже данас Шивани, 21-годишња Индијка, за ББЦ на српском.

Неколико дана пре почетка руске инвазије на Украјину крајем фебруара 2022, Ширим је безбрижно прославила 23. рођендан са пријатељима.

Спремала је испите за предстојећи рок.

Шангу, 27-годишњи младић родом из Зимбабвеа, није ни слутио да ће 24. фебруар, очев рођендан, провести у бункеру.

Прошло је више од годину дана, а он се и даље стресе на сваки звук авиона.

У размаку од неколико месеци, Ширим, Шивани и Шангу су са још 194 студента из Украјине, већином странаца, дошли у Ниш, град на југу Србије, о коме, како и сами кажу за ББЦ, ништа нису знали.

Био је то град који им је „понудио нову шансу."

Студије на енглеском на нишком Медицинском факултету уведене су 2019, када је било свега 13 полазника.

Њихов број је порастао управо 2022. године, па их је данас 312, каже Добрила Станковић Ђорђевић, деканка факултета.

„После редовне процедуре, студенти који су до рата студирали на медицинским факултетима у Украјини примљени су на другу, трећу, четврту и пету годину студија.

„Већина ових студената су држављани земаља Европске уније, а највећи број њих долази из Велике Британије", додаје она за ББЦ на српском.

Сирена која не престаје

Ширим Рахани је рођена Индијка, одрасла у Џеди, другом по величини граду у Саудијској Арабији.

Студије медицине уписала је у Харкову, другом највећем украјинском граду на истоку државе, на 60 километара од руске границе.

Тог 24. фебруара пробудио ју је јак, продоран звук.

„Нико није веровао да ће до тога доћи, па ни наши професори. 'Ово је 21. век, нико не врши инвазију у 21. веку', говорили су нам", сећа се она.

Становници Харкова су наредних дана, носећи само најнужније, напуштали домове у таласима.

Пуцало се, али њени професори су и даље држали часове.

До краја фебруара, Ширим је са пријатељицом сваког дана одлазила у бункер, не раздвајајући се од торбе са документима и лаптопом.

Нерадо говори о тим данима, али после гутљаја топле зашећерене кафе, ипак наставља.

„Одлучиле смо да кренемо возом до Лавова, јер су неке наше познанице успеле тако да напусте земљу, возове тада нису гађали.

„Али шта ако погоде воз, ако падне бомба, свашта ти се у том тренутку мота по глави, а једино што знаш јесте да не желиш да умреш", каже.

Лавов је град на крајњем западу Украјине који је у почетку рата многима са истока и југа земље био уточиште. Удаљен је од Харкова 875 километара.

Из Лавова су после неколико дана, и додатних 620 километара, безбедно су стигле до малог пограничног града у Мађарској.

У Лавов се са пријатељима запутио и Шингу Чикарија из украјинског града Виница, неколико стотина километара од Харкова.

Желели су да дођу до Пољске.

Шингу је рођен у Зимбабвеу, држави на југу Африке, а основну и средњу школу завршио је у Великој Британији.

„Био сам јако уплашен, читав живот ми је пролазио пред очима - где ћу, како ћу, шта ћу,

„Сваки дан је био ужасан, стално су се чуле сирене, а не знаш да ли су стварне или не, одлазиш у бункер, питаш се да ли ћеш преживети", присећа се 27-годишњи Шинга за ББЦ на српском.

До циља су стигли, али тек после неколико дана ходања и чекања у дугој колони, без хране и воде.

„Украјински војници су нас гурали, сви су се међусобно гурали, владао је потпуни хаос, био сам згранут.

„Умало се нисам онесвестио", кратко додаје и одмахује главом.

Када је прошао пољску границу, смлаћен и уморан, са боловима у читавом телу, није могао ни да спава.

Слике су му се враћале, постао је осетљив на звуке авиона, али је, како каже, „осетио велико олакшање".

Лавов је напустила и Шивани Чандрасекар, рођена Индијка, после три године безбрижног живота у овом граду.

„Осећала сам се своја на своме", прича за ББЦ на српском.

Са групом пријатеља је кренула ка мађарској граници, често мењајући превозна средства.

Украјину је напустила са два кофера, веома уплашена, и само је размишљала како да преживи.

„Стигли смо у Захоњи, град у Мађарској на самој граници са Украјином, где су нам дали храну и воду, ту сам и пила најлепши чај са лимуном", сећа се данас.

Допунили су батерије на телефонима и кренули ка Будимпешти, где су их на железничкој станици сачекали представници амбасаде Индије.

Погледајте видео:

'Нисам желела да ми се ишта нађе на путу, ни рат, ни ништа'

Пошто су напустили Украјину, Ширани, Шангу и Шивани су се вратили кућама у потрази за факултетима на којима би наставили студије на енглеском.

Ширин је имала месец дана да се припреми за долазак у Ниш.

Родитељи нису били сигурни ни где се налази Србија, па су јој видно забринути, свакодневно постављали питања о тој, како су говорили, далекој земљи.

Није одустајала.

„Желела сам наставим да студирам, нисам желела да ми се ишта нађе на путу, ни рат, ништа", говори.

Прочитала је велики број текстова о земљи о којој готово ништа није знала, а која ће јој ускоро постати нови дом.

„Много текстова је било о напетостима и сукобима на Косову, о рату током 1990-их, НАТО бомбардовању.

„Отишла сам из ратом погођене државе, а требало је да дођем у земљу у којој су варнице, очигледно на сваком кораку, желела сам да верујем да је све то само прича", каже она док јој очи јасно показују да је усплахирена када о томе говори.

Шестог априла 2022. Ширин је са мајком дошла до велике зграде сиве фасаде на којој великим словима пише Универзитет у Нишу - Медицински факултет.

Врата су била закључана.

Била је међу првим студентима који су са неког украјинског факултета дошли у Ниш.

'О Боже, ово ће бити као у Украјини'

Месец дана после ње, помало нервозно је у амфитеатар овог факултета ушетао и Шинга Чикура.

„О Србији сам знао нешто мало, углавном у контексту рата.

„Помислио сам 'о боже, ово ће бити опет као у Украјини', али ако сам то прегурао и ово ћу", сећа се.

А било је, каже, потпуно другачије.

Током лета имао је и праксу, што му је јако значило.

„Гледаш како се доктори, наши професори, смирено припремају за операцију, облаче скафандер, навлаче рукавице, а док то раде, мени објашњавају, све на енглеском.

„А онда чујете и пацијента како вам на питање како је, узврати на том истом, њему страном језику", препричава Чикура.

Људи који су прошли трауматичне догађаје попут ових стално ишчекују неку опасност, а када се присете или подсете, реагују бурно и врло емотивно, каже Никола Јованчић из Психолошког саветовалишта студената Студентског културног центра у Нишу за ББЦ.

Прилагођавање новој средини може бити олакшано уколико је особа имала претходног искуства у сличним ситуацијама, али је то индивидуалан процес на који утичу многи фактори од карактеристика личности до подршке у новој средини, објашњава Јованчић.

Чикура истиче да су му управо професори, али и људи које је упознао за годину дана, олакшали прве недеље и месеце.

'Где је та Србија?'

Шивани је мислила да је Србија Сибир - на енглеском се Сибир, далеки исток Русије, изговара Сајберија.

„Али моја географија је заиста лоша, касније сам схватила да су то потпуно два различита појма", додаје постиђено.

По слетању на београдски аеродром крајем септембра 2022, дочекали су је прашина, радови и грађевинске скеле.

Нестрпљиво се провлачила узаним ходником, питајући се да ли је донела праву одлуку.

Велику помоћ у првим данима проналазила је у малој канцеларији на којој крупним словима одштампаним на мапи света пише Студентска служба.

Заволела је нишки кеј, поред ког радо шета са партнером који је, као и она, дошао из Украјине, али неколико дана пре рата.

Њен момак је из Индије, а упознали су се у Нишу и често се дружили са осталим студентима.

„Сада више волим мање друштво, ја заправо никада и нисам волела велика, умем да будем поприлично затворена, а овде су сви некако отворени, дружељубиви.

„Ниш је диван град, али је скупо, знатно скупље него у Украјини, пробала сам вашу храну, није лоша, само што ви једете превише меса, то се тешко вари", говори на енглеском са индијским акцентом.

Долазак у нову средину прати читав спектар емоционалних реакција попут анксиозности услед неизвесности, безвољност, доживљај фрустрације и љутња, па и туга, објашњава Јованчић.

Неретко људи у таквим ситуацијама желе да се изолују и повуку из социјалних ситуација и односа са другима, док поново не пронађу сигурност и стабилност , каже он.

365 дана касније

Шивани не жели да се врати у Лавов, иако јој недостаје стари дом.

„Моја кућа је и даље тамо, била је дивна, тамо су ми многе ствари, моје крпице...

„Ухвати ме носталгија, али нећу се враћати", додаје, а у гласу јој се препознаје да је сигурна у одлуку.

Судећи према ономе што прича, извесно је и да се неће бавити ни медицином у пракси, иако полаже све испите у року.

„Медицина је велико одрицање, а ја желим породицу, желим да будем уз моје дете када једном постанем мајка, а после основних студија мени следи специјализација и мислим да нисам спремна на то", говори ова 21-годишњакиња.

За разлику од ње, Ширин Рахини планира да заврши основе студије у Нишу, а специјализацију у Америци.

„Сваки дан је изненађење, сваки дан је авантура, али се ни у једном тренутку нисам покајала што сам овде", каже она.

Није се покајао ни Шинга Чикура.

„Имате дивну природу, храну, постао сам зависник од ајвара, а пробао сам и ракију, ваше пиће, организам ти протресе", прича насмејано.

Планира да се врати у Зимбабве.

Док разговарамо у Нишу, киша се претворила у снег, праћен ветром који фијуче.

У кафићу је живо, велики број студента се преслишава, пауза је између предавања.

Шинга током разговора не скида капу.

Седи у тексас јакни и црном џемперу из ког вири бела крагна и слушалице за телефон и смирено испија киселу воду.

У истој тој јакни напустио је Украјину.

„Подсећа ме одакле сам дошао и како сам дошао", каже он, држећи се поносно за крагну.

Прошло је три сата.

Надомак кафића су и споредне степенице којим се брже стиже до студентске службе.

Чикура се пење у неколико корака, као вихор, сада већ добро познатим ходницима, и поздравља Милоша и Стевана који су ту за нове студенте.

Ћаскају на енглеском.

Проверава распоред за предстојећи испитни рок.

„Једна од најбољих одлука коју сам донео у животу, јесте да дођем у Ниш", каже ми док излазимо из зграде.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]