Србија, Украјина и избеглице: „Имали смо диван град, али га више нема"

У дворишту Прихватног центра Врање, Антонина Фоменко и Галина Шипова из Украјине седе на баштенским столицама под крошњом дрвета и пију чај.

Две земљакиње спријатељиле су се у Србији, где су пронашле уточиште након што их је руски напад натерао да напусте домове.

Антонина има 36 година и избегла је из Северодоњецка, града у Луганској области на истоку Украјине, који су власти те земље означиле као кључан за одбрану Донбаса.

„Имали смо диван град, али га више нема", каже о родном месту које је данас град мртвих, у рушевинама.

Галина је 69-годишња пензионерка из Буче, градића у близини Кијева, који је у марту био поприште масакра цивила.

На питање о сину, који је у 40. години мобилисан у украјинску војску, почиње да плаче.

„То ми је син јединац", каже напуклим гласом, пребацујући се за тренутак на украјински језик, са руског на којем водимо разговор.

За више од 100. дана рата, из Украјине је избегло више од 13 милиона људи, податак је Уједињених нација.

У Србију су ушле скоро 42.000 људи из Украјине, а око 9.000 је пријавило боравиште, кажу из Комесаријата за избеглице Србије (КИРС) за ББЦ на српском.

Највећи број живи у приватном смештају, па је Врање тренутно једини прихватни центар у Србији који прима избеглице из Украјине.

Према подацима од 10. јуна, у Врању је смештено 76 људи - скоро трипут мање него што центар може да прими.

Украјина не спада ни у првих пет земаља из којих долази највећи број избеглица које тренутно бораве у Србији - највише их је из Авганистана, Сирије, Пакистана, Бурундија и Бангладеша, наводе из КИРС-а.

'Мог града више нема'

И Галина и Антонина долазе из градова који су од почетка рата претрпели значајна разарања.

Антонина је Украјинка која је цео живот живела на северу Луганске области, а није је напустила ни када су проруски сепаратисти у јужном делу прогласили непризнату аутономију 2014.

У Србију је дошла са седмогодишњим сином Јуријем и мачором Барсиком, док супруг, који због инвалидности није мобилисан, ради у Летонији као камионџија.

Каже да никада није желела да оде из Северодоњецка, у којем је пре рата живело нешто више од 100.000 људи.

Радила је у агенцији за некретнине, а син је септембра 2021. кренуо у први разред основне школе.

Али, Антонина више није сигурна да има где да се врати.

„Мог града више нема.

„Не знам шта је са нашим станом, али знам да је последњи спрат зграде срушен пре него што смо побегли", каже уз дубок уздах.

Галина је дошла сама из Буче, градића који се налази недалеко од Кијева.

До рата, то је било индустријско место и дом за нешто мање од 30.000 становника.

„Живели смо пристојно, а последњих година је у граду никло много нових зграда", каже ова пензионерка о предратним годинама.

После повлачења руских снага почетком априла, министар спољних послова Украјине Дмитро Кулеба саопштио је да је у Бучи страдало више од 400 цивила.

Русија одбацује одговорност.

ББЦ новинари забележили су призоре мртвих тела која леже на улицама, а фотографије разарања у Бучи обишле су свет.

„Многи које сам упознала после одласка из Украјине су знали за оно што се десило у Бучи", каже Галина, кршећи руке у крилу.

Из задњег џепа на панталонама вади паклу цигарета, извлачи две и пали једну, док друга остаје да чека спремна у руци.

Галина је рођена у совјетској Украјини, отац јој је из Русије, а каже и да има рођаке у Санкт Петербургу.

Себе не сматра ни Украјинком ни Рускињом јер је већи део њеног живота обележио Совјетски Савез, где то „није било тако важно".

„За мене је овај рат утолико страшнији - не могу да сместим у главу да Русија и Украјина ратују", додаје.

Евакуација кроз лешеве

Чак и када је рат почео, Галина и Антонина нису ни помишљале да ће морати да напусте домове.

„Мислила сам да ћу рат преседети код куће, баш као што сам преседела карантин [током пандемије корона вируса]", каже Галина.

Антонина, која је остала у Северодоњецку током оружаних сукобе након руске анексије Крима, надала се да рат ни овога пута неће покуцати на врата њеног стана.

„Тада су бомбардована нека насеља, али не и наше, па нисмо видели потребу да бежимо", присећа се.

Већ крајем фебруара, Галина је схватила да „неће бити лако" - искључени су струја, вода и грејање, и то месец и по дана пред крај грејне сезоне, која у Украјини траје до 14. априла.

Комшије су показале солидарност - свако је у двориште доносио шта је имао од хране, ложили су ватру и кували.

Решила је да се на звук сирене не спушта у склониште, зато што је тамо било још хладније.

Одлуку да оде, Галина је донела пошто је 4. марта прославила 69. рођендан кријући се од гелера у свом ходнику.

Прихватила је позив комшија да је повезу, али су се планови изјаловили.

„Стајала сам код аутомобила са торбом у рукама, а онда смо чули како наилазе тенкови и отказали пут", прича.

Галина додаје да су, неколико дана касније, на паркингу затекли „страшан призор".

„Ауто је био уништен, а у близини је лежало неколико лешева", каже, а затим повлачи дугачак дим цигарете, која догорева у њеној руци.

Када су руске и украјинске власти 9. марта договориле отварање неколико евакуационих коридора, између осталог из Буче ка Кијеву, Галина се са пријатељима прикључила избегличкој колони.

Узели су колица из супермаркета и натоварили ствари и двоје деце - четворогодишњу Машу и једногодишњу Евдокију, најмлађу у групи.

Пошли су ка Градској управи, одакле је избегличка колона требало да пешачи четири километара до оближњег Ирпиња.

„На улицама Буче су лежала мртва тела, а ја сам се трудила да не гледам и разговарала сам са децом да им одвратим пажњу", каже пензионисана наставница хемије.

Из Ирпиња су се аутомобилом пребацили у Кијев.

Галина каже да ју је тамо сустигао „први шок", после неколико недеља живота без струје, воде и грејања.

„На улицама Кијева је горела расвета, радијатори у смештају су били топли.

„Све време сам користила воду из флаша, а када су залихе биле при крају, изашла сам на улицу и замолила војнике да донесу још. Испоставило се да је само требало да одврнем славину", каже.

Галина је из Кијева евакуационим аутобусом допутовала у Мађарску, а затим у Београд.

Не сећа се тачног датума када је стигла у Србију, али каже да је то било „средином марта".

Бекство под бомбама

Антонина је Северодоњецк напустила 12. марта, када је њена зграда гранатирана.

„У тренутку када сам бежала из стана, балкон се срушио и стакло се разлетело", каже.

Побегла је са седмогодишњим сином у једној руци, транспортером за мачку у другој и малим ранцем на леђима.

„Тек када сам стигла у Србију, почела сам да размишљам о томе шта сам све могла да понесем.

„У том тренутку, не размишљаш о стварима - узимаш најважније и гледаш како да се спасеш", каже.

Жали што сину Јурију није понела омиљени јастук, са којим је спавао од када је био беба.

Али, како додаје, дечаку је било најважније да мачор Барсик не буде остављен.

„До краја живота не бих себи опростила - настрадао би у рушевинама или би умро од глади", објашњава Антонина.

Покушали су да се укрцају у евакуациони аутобус, али су сва места била попуњена.

У бекству из града помогла им је суграђанка Светлана, коју Антонина пре тога није познавала, па су се колима превезли до града Дњипра.

Тамо је ухватила воз за Мађарску, а 18. марта је прешла границу са Србијом.

Живот у Врању

Антонина је одмах одлучила да крене пут Србије, јер је већ живела у земљи и говори језик.

Њена мајка се, пре више од 15 година, удала у Лесковцу.

Антонина се преселила са њом и остала четири године, да би се потом вратила у Украјину.

„А сада сам опет ту", каже замишљено.

Галина се у Србији обрела случајно.

„Успут сам чула да постоји смештај за избеглице у Врању, па сам одлучила да кренем", каже.

После више од два месеца боравка у Прихватном центру Врање, Антонина и Галина имају дневну рутину.

Доручкују, раде гимнастику, а остатак дана је слободан, па најчешће одлазе до продавнице да купе воће и друге потрепштине.

Галина двапут недељно похађа часове српског језика.

Преко дана, у дворишту прихватног центра је мирно - тинејџери седе на степеницама и чаврљају, а остали се крију од врућине у собама.

Јуриј, чије је школовање прекинуо рат, сада похађа Основну школу „Радоје Домановић" у Врању, са још десеторо деце из кампа.

Антонина каже да се „одлично уклопио".

„Деца су га јако лепо прихватила, веома топло су га дочекали и друже се", додаје.

У кампу има и тинејџера, а два момка уписана су у Економско-трговачку школу у Врању, кажу из КИРС-а.

Како додају, Србија може да смести вишеструко већи број избеглица из Украјине, уколико буде потребе.

„Од почетка рата, у прихватним центрима је за њих опредељено између 1.350 и 1.500 места", наводе.

Када је избио рат у Украјини, Србија је активирала механизам привремене заштите за избеглице из ове земље, и то по први пут од када је изменама Закона о азилу уведена таква могућност.

То значи да је избеглицама гарантована привремена заштита од годину дана, што значи да могу да легално бораве у Србији, добију радну дозволу и упишу децу у школу.

Док чека радну дозволу, Антонина већ листа огласе за посао.

„Није важно у којем граду у Србији ћу живети, само да радим", каже.

И она и Галина желе да се врате у Украјину када се рат заврши.

Антонина каже да је син често пита када ће се вратити кући.

„А ја му одговарам да ћемо се вратити чим будемо могли", каже.

Галина није оптимиста да ће то бити ускоро и мисли да ће Нову годину дочекати у Србији.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]