Украјина и Русија: Застрашујуће путовање Украјинца до руског затвора и назад - вратио се без ножних прстију

Никита Хорбан седи прекрштених ногу на старом металном болничком кревету, прелазећи руком преко пљоснатог дела завоја где су му некада били ножни прсти.

Још на себи носи одећу у којој су га Руси послали кући - маслинастозелену војничку мајицу и доњи део тренерке.

Делује бледо и испијено, старије од 31 године колико има.

„Много сам смршао", каже он, гледајући се.

„Не изгледам добро."

Непрестано се мешкољи на кревету.

Прошле су две недеље откако је последњи пут могао да стоји и стално мора да мрда ногама да би престале да га боле.

Ведар је пролећни дан у Запорожју, на југу Украјине, али Руси настављају бомбардовање у региону и прозори болнице су затамњени.

Ваздух на одељењу је топао и устајао.

Никита је враћен у Украјину само три дана раније, у оквиру размене заробљеника, и доведен је у ову болницу са још једним човеком.

Провели су три суморне недеље у затвору у Русији.

Другом мушкарцу, 28-годишњем Сергеју Василју, ампутиране су обе ноге пре размене.

„Он није имао среће као ја", каже Никита.

Око размене заробљеника преговара украјинска потпредседница владе Ирина Верешчук која је потврдила да је Никита враћен из Русије.

„У овој размени били су тешко повређени људи - ампутираних удова, са сепсом, другим озбиљним повредама", прича ми Верешчук.

„Било је очигледних знакова мучења", каже она.

„Приче које су нам испричали су стравичне."

Никитина патња започела је почетком марта кад је руска војска ушла у Андривку, сеоце западно од Кијева.

Лабораторијски техничар у једној кијевској болници, Никита се крио се у хладном, влажном подруму испод баште са оцем Сашом, њиховим супругама, и петогодишњим сином.

Саша је Никитин очух, али та разлика је одавно нестала.

Они себе зову оцем и сином.

Руси су ишли од куће до куће, извукли њих двојицу из подрума и претукли их, прича Никита.

„Било је пуцања, људи у селу су гинули, било је страшно", каже.

Ставили су им повезе преко очију и под претњом оружја одвели на неко поље, где су их мучили.

Никита има свеж ожиљак на зглавку, за који каже да је настао кад су Руси стегли француски кључ око прста и затезали га све док му кожа није попуцала.

Могао је да чује и друге око себе, али није знао колико и ко су били.

„Сећам се да сам само размишљао где ми је отац. Шта ако више није са мном?".

Руси су им скинули чизме, напунили их водом и поново обули.

Потом су затвореници били присиљени да леже лицем према земљи на пољу, на леденој температури.

„Лежали смо тако три или четири ноћи, на киши, и било нам је све хладније и хладније", каже Никита.

Кад више није чуо Русе у близини, Никита је тихо дозвао: „Тата, јеси ли ту?".

Саша му је тихо одговорио.

Били су заједно.

Од тог тренутка надаље, разговарали би кад год би проценили да је безбедно, умирујући један другог да су ту, близу.

Док су лежали на пољу, Никити се хладноћа увукла у стопала.

Ускоро их више није осећао.

Потом су око њих почеле да падају гранате, оглашавајући се експлозијама од које се тресла земља.

„Лежали смо дуго тако на земљи, изнова се опраштајући од живота", каже Никита.

На крају су подигнути са земље и утоварени у камионе.

Са повезом преко очију, Никита није могао да процени колико је времена прошло.

У једном тренутку, спојили су их са другом групом заробљеника и укрцали у хеликоптере.

Обузела их је велика глад - откако су заробљени, добили су само једну чинију каше, парче хлеба и кекс, прича Никита.

Из хеликоптера су пребачени у теретни авион.

Никита је осећао турирање мотора, како авион рула пистом и узлеће.

Проценио је да је у авиону са још десетак заробљеника.

„Јеси ли добро?", рекао је гласно, да би надјачао буку мотора.

„Јесам, добро сам", одговорио је Саша.

Никитина и Сашина супруга, Надја и Светлана, и Никитин син Артем, пребацили су се из њиховог подрума у селу у веће склониште под комшијском кућом.

Нису знале где су им мужеви.

Неколико кућа даље, Сашини родитељи, Надја и Владимир, такође су бринули.

Саша је престао да им се јавља на позиве, али је било немогуће изаћи из куће и лично се уверити да ли је добро.

Гранате су падале свуд око села, а током паузе у бомбардовању, руски војници би долазили и похарали куће.

Више од месец дана, током окупације, ниједна од породица није знала да ли је она друга жива.

Теретни авион у којем су били Никита и Саша је ушао у руски ваздушни простор, и убрзо почео да слеће.

Одведени су у притворски логор где су им коначно скинути повези са очију те су могли да виде један другог.

Загрлили су се.

Руси су употребили француски кључ и на Сашином зглавку, прича Никита, али он је горе прошао - један од прстију висио је о танкој траци ткива и коже.

Одведен је у пољску болницу на лечење.

Кад су му скинули повез, Никита је коначно могао да види властита стопала.

Прсти су му поцрнели.

Знао је да се ради о тешким промрзлинама и затражио је медицинску помоћ.

У болници су му осушили и превили прсте, и поново обули чизме.

После пет дана у логору, заробљеници су пребачени камионом у Претпретресни притворски центар број 1 - затвор у руском граду Курску.

Новопристигли затвореници обучени су у униформе и ошишани, и речено им је да ће бити „вакцинисани", што се испоставило као еуфемизам за премлаћивање, каже Никита.

Кад су он и Саша смештени у ћелију са још десет затвореника, Никита је био сигуран да би могао да изгуби обе ноге.

„Прве ноћи сам схватио да не могу да осетим ни да контролишем стопала", присећа се он.

„И почела су језиво да смрде."

Остали су се суочавали са истом суморном ситуацијом.

Неки ће касније изгубити читаве удове.

Нега у затвору била је минимална - инјекција антибиотика и превијање једном у три дана.

Никита каже да му је затворски лекар рекао: „Овде имамо добре лекове и медицинску негу, али не за вас."

Затвореници су забављали једни друге у ћелији разговарајући о породицама и причајући вицеве.

Били су приморавани да уче руске патриотске песме напамет и певају их чуварима, каже Никита.

„Руску химну, као и једну другу одвратну песму која велича Путина. Дали би нам их ујутро и рекли нам да морамо их научимо до ручка", каже он.

Саслушавани су два или три пута дневно, и премлаћивани.

Били су присиљавани да потписују документе у којима изјављују да су се према њима опходили добро, да су храњени и да им нико није наудио.

Тако су и сазнали где су, јер је на документима био печат Претпретпресног притворског центра број један у Курску.

После три недеље у затвору, стање Никитиних стопала драстично се погоршало, и коначно је пребачен у болницу са још двојицом затвореника.

Хирург му је рекао да ће му ампутирати све прсте на ногама.

„У том тренутку су већ били у толико лошем стању да је током прегледа један прст сам отпао", каже Никита.

Провео је недељу дана у болници после операције, а онда му је један званичник рекао да ће он и још неколико тешко повређених бити послати кући „да се о вама старају ваше породице".

Верешчук, потпреседница владе, рекла ми је да су Руси покушали да размене цивилне таоце за руске војне затворенике у Украјини - што је забрањено по Женевској конвенцији.

„Зато су заробљавали толике таоце - цивиле, жене, запослене у локалној управи, да би могли да их искористе", каже она.

„Знамо да тамо има више од хиљаду талаца - међу којима скоро 500 жена.

„Знамо да су у затворима и претпретресним притворским центрима у Курску, Бријанску, Риазану и Ростову."

Никита више није враћен у затвор у Курску, где је последњи пут видео Сашу.

Из болнице је поново укрцан у теретни авион, овај пут до Симферопоља на Криму.

Руске власти су рекле Верешчук да немају слободних амбулантних кола, тако да су тешко повређене затворенике просто утоварили у обичне празне камионе на петосатну вожњу до места размене.

На месту за размену, Руси су оставили рањене да леже на аутопуту на носилима и отишли, а украјински војници су дошли и покупили их.

Никита и даље није могао да верује да је у Украјини, каже, све до тренутка када га је један од војника погледао у очи и рекао на украјинском: „Добродошао назад, друже."

„Распао сам се", каже он.

„Тад сам знао да сам се вратио у домовину."

Али није знао да ли му је породица жива.

Није ни знао шта се дешавало у Украјини у протеклих месец дана.

Никита је украјинском званичнику дао телефонски број супруге Надје, и чекао, док му је срце тукло у грудима као лудо.

„Чекао сам само да чујем да ли звони, да знам да јој макар телефон ради", каже он.

„Почео је да звони и она је одбила позив, и знао сам да је жива."

Из другог покушаја, Надја се јавила.

Рекла му је да је у Белгији са Артемом и да су на безбедном.

„Пет минута смо само плакали у телефон", каже Никита.

„Покушали смо да разговарамо, али нисмо могли. Сузе су ми текле низ образе.

„Чуо сам је како се јавља на телефон и нисам могао да удахнем ваздух."

Надја је позвала Сашиног брата Вјачеслева и родитеље Надју и Владимира, да им саопшти новости.

Али један крупан комад слагалице још је недостајао.

„Ми сада знамо да је Саша био жив кад је Никита отишао, али то је било пре две недеље", каже нам његова мајка Надја.

„И зато још чекамо и надамо се. И даље нисмо добро."

Од повратка у Украјину, Никита је покушавао да издејствује да буде пребачен из Запорожја у болницу у Кијеву у којој ради.

Чинило се као да је негде запело.

А онда је изненада дошла је медицинска сестра да му каже да иде кући.

После дуге вожње амбулантним колима на други крај земље, Никита је инвалидским колицима уведен у кијевску болницу где су га колеге дочекале као хероја.

Одведен је у приватну собу са великим отвореним прозором са погледом на борову шуму.

Следећег дана су шеф одељења и начелник хирургије дошли у посету.

Нервозно су чекали на вести о Никити и обојицу је расплакао његов повратак.

Двоје колега, брачни пар и њихова деца, недавно су погинули у руском гранатирању.

„Много нам значи што се вратио", каже хирург Јуриј Шајленко.

„Мораће поново да научи да хода, али учинићемо све за њега."

Никита је обуо болничке папуче и показао колико је напредовао уставши и направивши неколико корака.

Лекари су му објаснили план опоравка.

Али он их није слушао.

„Само ми је једна ствар била на памети", каже он, пошто су отишли.

„Идем да видим жену и сина."

Додатно извештавање: AнаПантикова

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]