Украјина и Русија: „Видео сам руске војнике како убијају мога оца у Бучи"

Око 11 сати 17. марта, Јуриј Нечупоренко и његов отац Руслан возили су се бициклама до зграде општине у Бучи, где се делила помоћ.

Струје, гаса и воде није било и снабдевање основним потрепштинама је било отежано у граду који су руске снаге заузеле док су напредовале ка Кијеву.

Јуриј и његов отац надали су се да ће покупити лекове и нешто хране.

Зауставио их је руски војник, каже Јуриј, а они су истог тренутка подигли руке увис.

„Рекли смо му да нисмо наоружани и да не представљамо опасност", испричао је 14 - годишњи Јуриј за ББЦ телефонским путем, док је крај њега била мајка Ала.

Он каже да се његов отац окренуо ка њему и да је војник тад запуцао.

„Двапута му је пуцао у груди, тачно тамо где је срце. Потом је пао", додаје.

У том тренутку, каже тинејџер, војник је пуцао и у њега, погодивши га у леву шаку.

Пао је, и док је био на земљи, добио је још један метак, овог пута у руку.

„Лежао сам на стомаку, нисам могао да видим шта се дешава око мене", каже Јуриј.

Војник је, додаје он, поново пуцао, циљајући у његову главу.

„Али метак је прошао кроз капуљачу", каже Јуриј.

Војник је пуцао још једном, овог пута у главу његовог оца, иако је Руслан већ био мртав.

„Имао сам мањи панични напад, лежао сам са рањеном руком, видео сам да крварим", прича тинејџер.

Неколико тренутака касније, војник је отишао иза тенка, а Јуриј је то искористио и побегао.

ББЦ није успео да потврди Јуријеве наводе, али докази о злочинима које су починиле руске снаге у Бучи и околини пристижу.

Тела мртвих мушкараца леже по улицама Буче, многа од њих са разорним ранама од оружја.

Некима су везане руке или ноге, неки су прегажени тенковима.

Многа тела преминулих виђена су у улици Јаблонска, само два километара од улице у којој је Руслан наводно убијен.

Јуријева мајка Ала рекла је за ББЦ како је кренула да нађе супруга, пошто јој се син вратио кући и испричао шта се догодио.

Мислила је да је Јуриј можда погрешио и да је Руслан рањен, да му је потребна медицинска помоћ.

„Син ме је молио да то не чиним, рекао је да ће и мене убити", каже Ала.

Када сам закорачила на улицу, прича она, зауставиле су је комшије.

Рекле су јој да не иде даље, јер Руси убијају све који се крећу територијом која је под њиховом контролом.

Следећег јутра, Ала је позвала мајку да је јој помогне.

Носиле су беле мараме и отишле до места где се пуцњава догодила.

Њена мајка је разговарала са руским војницима и успеле су да прођу.

После неког времена, успеле су да дођу до Руслановог тела и врате се кући.

Фотографија, делимично покривеног тела коју је забележила Ала, а коју је послала ББЦ редакцији потврђује Јуријеве речи.

На Руслановом телу види се рана са десне стране груди, близу срца.

Он је по занимању био адвокат и имо је 49 година када је убијен.

„Био је активан у заједници", каже Ала.

Додаје да није могао само да седи у склоништу и чека - помагао је људима и волонтирао.

Сахранили су га у башти иза породичне куће.

Јуриј каже да је војник који му је убио оца, сигурно Рус.

Његова униформа је била тамнозелена, додаје он, типична за руску војску.

„На његовом панциру писало је Русија, на руском", каже он.

Додаје да они нису представљали опасност по војску, јер су цивили, који су носили беле мараме.

„Баш глупо", каже Јуриј.

Извештава Светлана Либет

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]