Интервју петком - Вилхелм Куес: „Ако од Дијане направимо хероину, промена је могућа“

Невероватна прича о Дијани Будисављевић(Diana Obexer) полако се пробија до светске публике, док у региону изазива буре. О њој причамо са аутором књиге „Дијанина листа" - Вилхелмом Куесом.

„23. октобар 1941.

„Моја шогорица, гђа Мира Кушевић, сазнала је да постоји велики концентрациони логор у којем се осим Јеврејки налазе и православке с децом".

Тим речима почиње дневник хероине Дијане Будисављевић.

Аустријанка из Инзбрука која се 1919. године доселила у Загреб, након удаје за Србина Јулија Будисављевића, заслужна је за једну од највећих хуманитарних акција Другог светског рата.

За четири године она је, према доступним подацима, из логора НДХ спасила више од 10.000 хиљада деце.

Болесне је морала да остави, а мајке оних који су били здрави убеђивала је да јој их предају. Налазила им је смештај и храну, водила датотеку о томе ко је чије дете и све то док јој свакодневно живот виси о концу.

Страшне сцене које је видела у Јасеновцу скупо је платила - изгубила је половину косе и смршала 16 килограма - а Србија до скоро о њој није знала апсолутно ништа.

Међу онима који о Дијани знају готово све је аустријски публициста Вилхелм Куес, аутор књиге Дијанина листа.

„Дијана је била веома снажна жена. Жена пуна љубави", каже Куес у интервјуу за ББЦ на српском.

„У дневнику она пише: 'Полазила сам од тога да мој живот није ништа вреднији од живота свих невино прогањаних и да, уколико могу да помогнем, то ћу и урадити, без обзира на последице'".

A последице су биле велике.

Хушкачи

Седамдесет и кусур година након Другог светског рата, Дијана Будисављевић је поново изазвала буру у региону.

Филм Дневник Дијане Будисављевић освојио је недавно Златну арену - главну награду на Филмском фестивалу у Пули - награду публике, као и награду за најбољу режију.

У Хрватској се то некима није свидело, па је интернет радио оно у чему је најбољи - свађао се.

Може ли Дијанина прича да промени нешто у региону и свету?

„Све се врти око причања прича", каже Куес.

„Уколико ми одлучимо да од Дијане направимо хероину и пример како би требало да се понашамо једни према другима, промена је могућа.

„Међутим, живећемо у свету мржње и сукоба докле год су у центру пажње они који хушкају на рат".

Како каже, Дијанина прича показује да је сарадња могућа без обзира на идеолошке границе и религије.

„Хрвати, већином католици, спасавали су српску децу... Уколико је то могуће у времену рата и мржње, онда је могуће да радимо заједно и у миру", истиче Куес.

„A aко можемо само једну ствар да научимо из Дијаниних поступака - нека то буде да само сарадња и љубав могу да нас спасу".

Шваља и чешаљ

Дијанина прича почела је као прави филм.

Једног обичног јутра, 23. октобра 1941. године, у дом угледне породице Будисављевић, стигла је једна шваља.

Седели су и уз чај ћаскали о времену, кројевима и - рату.

„Моја кројачица је Јеврејка и неколико пута ми је причала о великој акцији помоћи коју је јеврејска општина наменила њиховим члановима у логорима", записала је Дијана у дневнику тог дана.

„За припаднике православне вере није у Загребу постојала никаква акција, а моји предлози неким госпођама из православних кругова нису наишли на интерес".

И, шта ће, кренула је у акцију.

„Моја шогорица и ја смо у то време намеравале да само месечно дајемо новчане прилоге", пише Будисављевић.

„Међутим, дубоко потресена оним што сам чула о стању интернираних, пристала сам да учиним све што је у мојој моћи да се акција помоћи организује".

Тако је Дијана почела да прикупља ћебад, покриваче, топлу одећу, чизме и све друго што би логорашима могло да буде од помоћи.

Све то је слала у логор Лоборград у који убрзо и одлази - 25. децембра 1941.

„Доктор Пајас је дошао по мене аутомобилом за који сам платила бензин и изнајмљивање. Возио је његов син.

„Упркос пропусницама, у Лоборград нам је био забрањен улаз. Тек након дужих преговора смо добили дозволу да уђемо, под условом да оно што видимо никоме не причамо.

„У дворишту су ме чекале православке и коначно сам сазнала оно најважније, а то је да ништа од онога што смо слали није подељено људима. На моје питање шта највише желе, добила сам једноставан одговор - чешаљ".

Књижара

Прича о упознавању Куеса и Дијане почиње пре четири године, а за све је заслужна једна посебна књижара.

„Било је пролеће 2015. када је ме уредник питао да ли желим да напишем књигу о Дијани Будисављевић.

„Желео је књигу о њој због тога што се књижара његове издавачке куће налази у кући у којој је Дијана рођена и у којој је живела до одласка у Загреб", наводи Куес.

Ипак, није било лако пронаћи податке о Дијанином животу.

„Наравно, користио сам њен дневник, али је он цензурисан и фрагментиран, тако да сам већину детаља морао да реконструишем из других извора.

„Било је других дневника и записа... На пример, Камила Брослера који је радио за усташку владу, као и записи Јане Кох из Црвеног крста, али да, било је веома тешко".

Након доста истраживања књига је објављена 2017. године.

„Није фикција, све те ствари су се заиста десиле, само сам у неким детаљима дао себи мало слободе.

„Не знамо које је тачно речи Дијана користила у овим или оним ситуацијама, али знамо њен карактер, шта се десило и читаву причу.

„Због тога сам написао неке дијалоге и детаље, како бих оживео начин приповедања".

А шта је у међувремену, након толико дружења, научио од Дијане?

„Највише се дивим њеној храбрости и истрајности", одговара једноставно.

„Знала је да могу да је убију чим крочи у Јасеновац и изађе пред једног од најсуровијих усташких убица Макса Лубурића... Плашили су га се сви, осим Дијане.

„Ипак, и поред тога је ушла у тај логор и за два дана из њега извела више од 1.000 деце".

Јасеновац

Првих неколико месеци Дијана и њени сарадници су прикупљали ствари и слали у логоре, али се онда ствари мењају.

„11. јун 1942.

„Телефонски су ме обавестили да ће читав логор у Ђакову бити евакуисан. Из оскудних вести које су процуриле, могло се закључити да је то био велики логор смрти.

„Бунари су били намерно заражени, тако да су трбушни тифус и дизентерија однели много жртава, а епидемија се стално ширила.

„Жене и деца су изгледа одведени у Јасеновац и тамо ликвидирани", пише Дијана у дневнику.

Нешто касније она на своју руку одлази у Јасеновац, за који кажу да је био мануфактура смрти, а не фабрика као немачки логори.

Леђа јој је чувала само усмена дозвола Андрије Артуковића, министра у влади НДХ, на коју се позивала сваки пут, као чињеница да је она ипак Аустријанка - додуше, удата за Србина.

„Била је то моја једина, била сам свесна, наравно, врло илузорна заштита од усташа", наводи она.

Са екипом сарадника, међу којима су били медицинске сестре Црвеног крста, улази у логор да одведе децу.

„10. јул 1942, логор Стара Градишка.

„Пре подне је дошао Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо.

„Онда нам је опет претио да само од његове добре вољи зависи хоће ли нас пустити из логора. Његова мајка је децу такође морала одгајати у најтежим околностима, у највећој беди, итд.

„Онда нам је опет претио. Има могућности да нас сакрије тако да нико не може да нас нађе. Шта министри одлуче, то се њега уопште не тиче... Побринуће се да и министри дођу у логор.

„Каже, у логору једино он има власт", пише Дијана Будисављевић.

Тишина

Победила је Дијана тог дана, као и следећег и оног тамо и свих наредних.

До краја рата је одлазила у логоре широм НДХ и преговарала са мајкама да јој дају децу, тражећи им смештај и спас.

Са великом пажњом водила је детаљну картотеку о деци, како би сви могли да буду враћени родитељима - ако они преживе.

Током тих акција, 11 њених сарадника је изгубило живот, а шта је све видела...

„Била сам сама са 62 деце која су лежала на поду, у вагону за стоку, без хране и пића", пише нешто касније о том истом 10. јулу 1942, када је Лубурић био бесан.

„Пут је био ужасан. Целу ноћ се чуло стењање и кукање. Пут до Загреба чинио се бесконачним. Деца су тражила храну.

„Све што сам могла да учиним било је да их тешим да ћемо се за њих бринути, да ће њихове мајке доћи...

„Током вожње нисам могла да се померим, како не бих некога нагазила. Већа су деца стално седела на ноћним посудама, мала су се прљала. Под је био пун блата и дечјих глиста..."

Рат се у неком тренутку завршио - иако је вероватно деловало да се то никада неће догодити - поново је завладао мир, а у Југославију је стигла нова власт.

И онда тишина.

Озна која све дозна, однела је картотеку и Дијани је забрањено да се бави било чиме што има везе са „њеном" децом.

„Дијана и њена породица су били политички конзервативни... Дијанин брат је чак одбио да буде министар код Тита", каже Куес.

„Сигурно није била прави модел или кандидат за Орден народног хероја... Ипак, комунисти су наставили Дијанине подухвате и покушавали да врате децу њиховим родитељима".

Како каже, проблем је био и то што је током рата сарађивала са апсолутно свима који би јој помогли да спасе децу.

„Ни у Аустрији се дуго није причало о томе... Па током осамдесетих је за председника изабран Курт Валдхајм који је знао све о геноциду над Србима у Хрватској и Јеврејима у Грчкој, а ништа није урадио по том питању", каже Куес.

Потрага

Након рата, Дијана је са супругом наставила обичан живот у Загребу да би се почетком седамдесетих вратила у Инзбрук.

Преминула је 20. августа 1978. године.

Свет за њу и даље не зна, а грађани Србије - барем они који немају диплому из историје - причу о Дијани чули су тек неколико деценија касније.

Тихо, преко фељтона у Новостима, а онда и текста у Недељнику, Дијана се поново појавила.

„Чудно је, али сви политички системи су деценијама покушавали да негирају Дијану и њен рад", каже Куес.

„Без обзира на идеологију, сви који су имали некакву политичку моћ нису хтели да јој одају почаст.

„У њеном родном Инзбруку није чак могуће назвати вртић по њој... Једино у Бечу постоји мали парк који носи њено име".

У међувремену је Дијана добила улицу у Београду - на раскрсници Кошутњака, Бањице, Канаревог брда и Дедиња - као и ордење.

А шта даље?

„Следећи корак је потрага за Дијанином децом", каже Куес кратко.

Потрага за 12.000 деце која су због једне жене добила шансу да прођу кроз ужасе пубертета, заљубљују се, одљубљују и живе.

За децом праве хероине.

У тексту је ажурирана реченица: „За четири године она је, према достпним подацима, из логора НДХ спасила више од 10.000 хиљада деце."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]