Украјина и Русија: „Родитељ не треба да сахрањује децу" - сведочења о ужасима из опкољеног Маријупоља

У болничком кревету, мали Артем одсутно зури у празно. Он чврсто стиска играчку, мали жути трактор, али не ништа не говори док специјалистичка медицинска сестра прати његово стање.

Руска граната чији се шрапнел забио у његов стомак такође је тешко ранила његове родитеље и деду и баку док су покушавали да побегну из Маријупоља.

Он је жртва рата у Украјини, а нема још ни три године.

У кревету до Артема лежи петнаестогодишња Маша, такође из околине Маријупоља.

Њена десна нога је ампутирана након што је раскомадана у експлозији руске гранате прошлог уторка.

Најгоре од рата Владимира Путина у Украјини и онога што је немилосрдно руско бомбардовање урадило људима заточеним у опкољеном граду Маријупољу може да се види у регионалној дечjој болници у оближњем Запорожју.

Стотине људи евакуисано је овде.

Њихове физичке ране су лако видљиве и, до одређене мере, можда ће се зацелити.

Са психолошким траумама ће живети заувек.

Овдашњи лекари и преживела родбина деце замолили су нас да испричамо њихове приче, међу њима доктор Јури Борзенко, управник дечје болнице.

Он не може да сакрије презир према ономе што су Руси урадили.

„Мрзим Русију", каже доктор Борзенко, без трачка емоције на лицу.

„Девојчица која је изгубила ногу (Маша) била је толико истраумирана да данима није ништа јела нити пила. Није могла ментално да се избори са оним што се десило. Морали смо да је хранимо интравенозно."

„Један други дечак", прича лекар, „шестогодишњак са шрапнелом у лобањи описао је - без икаквих суза или емоција - како је гледао док његова мајка гори у њиховим колима након што су погођена.

Два дана касније је рекао: 'Тата ће ми купити нову маму, треба ми неко да ме води у школу'."

Оно што се дешава у Маријупољу је хуманитарна катастрофа, а чак - можда - и ратни злочин.

Процењује се да је оштећено или уништено 90 одсто зграда у граду.

После прошлонедељног рушења позоришта у ком се крило више од 1.000 људи, пристижу извештаји о томе да је нападнута и уметничка школа са 400 људи у њој.

Они који су успели да побегну из Маријупоља причају о незамисливим ужасима.

Сведочанства говоре о телима која леже по улицама, о уништеним домовима.

Носећи са собом успомене, они су се физички удаљили од онога што су преживели колико год су могли.

У кафићу у централном граду Дњепру, који се и сам нашао на удару руске ватре, срели смо се са Оксаном Гусак.

Са мужем Андријем и родитељима, Оксана је побегла из Маријупоља прошле недеље, преко минираних путева и десетине непријатељских контролних пунктова руске војске.

Само то што пије обичну чашу воде делује као луксуз за Оксану, јер им је понестало свега у Маријупољу.

Они сви љубазно одбијају кафу коју им нудимо, рекавши да би то била увреда за чланове породице које су оставили за собом у деловима Маријупоља из којих је било немогуће побећи.

Њен муж Андриј рекао ми је да у граду није било снабдевања водом, није било струје, није било грејања и никаквог начина за комуникацију, тако да нису имали другог избора него да оду.

„Апсолутно смо ризиковали, али у том тренутку ми је било свеједно да ли ћу умрети у Маријупољу или ћу умрети покушавајући да изађем из њега", каже Оксана.

„Знали смо да постоји шанса да ћемо се наћи под ударом ватре и да морамо да ризикујемо. Да смо стали, шансе за опстанак биле би равне нули."

Андриј и Оксана су имали среће да побегну неозлеђени и што су сачували једни друго.

Они су тога савршено свесни.

У дечкој болници у Запорожју наишао сам на једног ожалошћеног, неутешног оца чија је породица потпуно растурена.

Његова ћерка Наташа, која је имала 26 година, и његова четворогодишња унука Доминика, страдале су кад је руска граната пала близу склоништа у ком се читава његова породица склонила од бомбардовања у Маријупољу.

„Бацио сам поглед на земљу и видео како тамо лежи моја мала унука са разваљеном главом", каже Владимир.

„Лежала је тамо не дишући, а одмах до ње била је моја ћерка са изломљеним ногама, са отвореним преломима."

Доминика - чије слике њен деда малтене милује на телефону - умрла је на лицу места.

Њена мајка подлегла је ранама наредног дана.

Иако потпуно сломљен, Владимир се труди да остане јак због друге ћерке Дијане.

И она је била тешко рањена у експлозији, али је успела да буде подвргнута хитној операцији.

Он, међутим, не може да сакрије бол.

„Боже, зашто си ми све то учинио? Није требало да сахраним децу, моје дивне девојчице, нисам успео да вас заштитим."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]