Украјина, Русија и Србија: Младић из Врњачке Бање у Украјини нашао љубав и због ње је одлучио да остане

За тридесетогодишњег Слађана Гајића 24. фебруар почео је као и сваки други дан.

Био је на послу, у фабрици намештаја у украјинском граду Срију, недалеко од Лавова, на западу земље.

„Радио сам као и иначе и само су нам одједном јавили да нас чекају аутобуси и да идемо назад у град", прича Слађан за ББЦ на српском.

У овај град га је из родне Врњачке Бање одвела љубав.

Због љубави је одлучио и да остане у ратној зони, упркос све јачим сукобима.

'Ово је жив град, али је сада стао'

Слађан живи са супругом Аном.

Упознали су се преко дејтинг апликације и венчали пре пола године.

Ана предаје енглески у школи, а у близини живе и њени родитељи.

Са супругом најчешће говори на енглеском језику, док он украјински тек учи.

Фабрика у којој ради налази се ван града и на посао свакодневно путује аутобусом.

„У четвртак су нам прекинули рад и рекли да идемо у аутобус и назад у град, да се нешто дешава, али да не знају тачно шта.

„Евакуисани смо за неколико минута из фабрике. Онда су почеле блокаде, блокирали су полицијску станицу, долазила је полиција, војска", присећа се Слађан првог дана сукоба Украјине и Русије.

Председник Русије Владимир Путин је 24. фебруара наредио напад на Украјину.

Преко ноћи се град у којем Слађан живи потпуно променио.

„Ово је мали град, али је иначе пун живота."

Због рата је сада стао.

„Све се затворило. Неки маркети раде, неки не. Раде апотеке и то је све", објашњава каква је тренутно ситуација у граду са око 60.000 људи.

Каже и да су у продавницама рафови празни, да људи праве залихе, али и да у набавку долазе и мештани других градова који беже ка Пољској.

„Излазимо напоље, али није исти осећај као када безбрижно шетате и не мислите ни о чему.

„Сада стално мислите да ли ћете преживети тај дан, да ли ћете успети да стигнете до продавнице да купите намирнице, воду, било шта", прича Слађан за ББЦ на српском.

Слађан од 24. фебруара није ишао на посао.

„У мојој фабрици тренутно раде само жене и шију јастуке и ћебад за војску."

'Један човек одлучује судбину милиона'

Док жене шију за војску, мушкарци су узели оружје у руке, прича Слађан.

„Мушкарци од 18 до 65 година су мобилисани - или су у војсци или у територијалној одбрани.

„Не можете да нађете мушкарца на улици и који није у војсци", прича Слађан.

Њега, каже, не могу да мобилишу, „пре свега, јер нисам држављанин Украјине, ово није мој рат".

„Ја чиним све што је у мојој моћи да преживим са породицом и да њих заштитим. Видећемо колико је то могуће и како ће Путин реаговати.

„Нико не зна шта ће он учинити. Један човек одлучује о судбини милиона."

Каже да најаве да би Русија могла да употреби нуклеарну бомбу буде страх.

„Руси нападају са свих страна. Могу се појавити ниоткуда, они знају украјински језик и могу се представити као Украјинци. Иза сваког ћошка вреба опасност."

'Слично је као 1999, али и другачије'

Живот под сиренама за узбуну свакодневица је коју Украјинци проживљавају.

„Сваке вечери чују се сирене за узбуну и идемо у склониште. Прелећу авиони. Тешко је. Сећам се бомбардовања Југославије, сличан је осећај.

„Страх је на сваком кораку. Никада не знате да ли ће овај град бити бомбардован вечерас или ујутру. Сваки дан који преживите је благослов", прича Слађан.

НАТО бомбардовање Југославије провео је у Врњачкој Бањи и добро га се сећа.

Војна акција НАТО савеза на територији тадашње Савезне Републике Југославије почела је 24. марта 1999. године, покренута због репресије режима Слободана Милошевића и његових безбедносних снага над Албанцима на Косову.

Чланице НАТО алијансе покушале су да добију дозволу за дејство од Савета безбедности Уједињених нација, али су Кина и Русија блокирале доношење те резолуције.

Бомбардовање је трајало 78 дана, а у нападима је погинуло 1.008 припадника безбедносних снага Србије.

Тачан број цивилних жртава није познат, а организација Хјуман рајтс воч тврди да их је било више од 500.

Слађан се сећа како су „прштале бомбе, пројектили и буквално све сам могао да видим."

„Овде не видим ништа и не знам шта ће бити, а буквално све може да се заврши за неколико секунди", прича Слађан.

Током бомбардовања 1999. знало се шта ће бити гађано, а у Украјини није тако.

„Овде нападају са свих страна и бојим се да нико неће преживети и да нема безбедног места", каже.

„Ово је други век. Користи се нова технологија, ново наоружање."

Град у коме живе до сада није бомбардован, али су бомбе падале недалеко одатле.

Слађан, упркос свему, остаје у Украјини.

„Не планирам да одем. Остајем овде. Овде је моја породица, ту сам се оженио и никада не бих напустио супругу и њене родитеље.

„Овде планирам живот и мислим да ће рат престати кад-тад, мора да се заврши. Чекаћу ту и ако преживим, започећу нов живот овде", прича овај тридесетогодишњак.

У Врњачкој Бањи, више од хиљаду километара далеко од Слађана, живи његова мајка.

„Са њом сам стално на вези, наравно да се плаши за мене, зове ме и брине, али не може ништа.

„Ништа не може да промени. Ја сам донео одлуку и стојим чврсто иза тога да ћу остати овде."

Погледајте видео о Владимиру Путину

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]