Русија и Украјина: С ким се председник Русије Владимир Путин консултује када доноси крупне одлуке

Последњих неколико недеља, руски председник Владимир Путин доносио је кључне одлуке које ће имати трајне последице не само по Украјину и Русију, већ и остатак света.

Са ким се саветовао кад их је доносио?

Да ли је милитаристички тон Москве резултат снажног утицаја „силовикија", групе министара и шефова безбедносних служби, као што сугеришу неки аналитичари?

Русија може да се опише као суперпредседничка република: председник Владимир Путин у рукама држи највећи део власти и све крупне одлуке у вези са владавином овом земљом на крају се своде на њега лично.

Али чак и кад се узме у обзир једна моћ толико широког опсега, он се ипак саветује са људима око себе, а нарочито с онима са којима је дуго био колега и којима највише верује.

У том кружоку, постоји једна група званичника са историјатом у безбедносним агенцијама чији је глас посебно утицајан.

Одређени број безбедносних и агенција за спровођење реда и закона називају се „силовики" (од речи „сила" на руском).

И сам Владимир Путин започео је каријеру у једној од њих - у КГБ-у, који је у временима после распада Совјетског Савеза постао руска Федерална служба безбедности, илити ФСБ.

Утицај „силовикија" био је у сталном порасту откако је Путин дошао на власт.

Петорка најутицајнијих

Најважније одлуке за руску унутрашњу и спољну политику обично се доносе на седницама Савета за националну безбедност.

Он се састоји од главних „силовикија" - у које спадају шефови ФСБ-а и Спољне обавештајне службе, министри унутрашњих, спољних послова и одбране, као и премијер и председници оба дома парламента. Укупно броји 30 чланова.

Секретар Савета за националну безбедност Николај Патрушев, шеф руске тајне службе (ФСБ) Александар Бортников и шеф руске Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин познају Владимира Путина већ дуги низ деценија.

Служили су са њим у Санкт Петербургу, некада Лењинграду, још седамдесетих.

Заједно са министром одбране Сергејем Шојгуом и министром спољних послова Сергејом Лавровим, они чине пет људи који су вероватно најближи Владимиру Путину и чије мишљење он цени највише кад су у питању одлуке које се тичу спољне политике

Николај Патрушев је секретар Савета за националну безбедност (Путин је његов председник) и најратоборнији члан председниковог тима.

Он и Путин се знају још из лењинградског КГБ-а у ком се радили заједно седамдесетих.

Патрушев је 1999. заменио Путина на месту шефа ФСБ-а (наследника КГБ-а) и остао на том положају до 2008.

За њега се каже да је један од најближих људи Путину и да га овај можда слуша више од свих других.

Током састанка руског савета безбедности, три дана пре инвазије, Патрушев је изнео мишљење да је „конкретан циљ" САД разбијање Русије.

Или можда не?

Најближи човек од поверења и саветник заправо је Сергеј Шојгу, руски министар одбране, који води и ГРУ, руску војну обавештајну службу чији су оперативци оптужени да су отровали бившег руског агента Сергеја Шкрипала у Великој Британији 2018. и руског опозиционог политичара Алексеја Наваљног у Сибиру 2020.

Извори тврде да су односи између Путина и Шојгуа деведесетих били хладни, али да су двехиљадитих њих двојица нашли заједнички језик и постали блиски пријатељи.

Реч је о човеку који са председником иде у лов и на пецање у Сибир и на њега се у прошлости гледало као на потенцијалног наследника.

Такође, био је заслужан за војно заузимање Крима 2014.

Руски стручњак за безбедност и писац Андреј Солдатов верује да је министар одбране и даље најутицајнији глас који допире до председника.

„Шојгу није само задужен за војску, он је делимично задужен и за идеологију - а у Русији се идеологија углавном бави историјом и он контролише наратив."

Шеф ФСБ-а Александар Бортников служио је са Путином у лењинградском КГБ-у.

Постао је шеф ФСБ-а 2008. године, кад је заменио Патрушева.

Он је оперативац контраобавештајне службе са вишедеценијским искуством.

Инсајдери тврде да је руски председник склон да верује обавештајним брифинзима које добија од ФСБ-а више него било ком другом извору информација.

ФСБ има велики утицај на друге министре за спровођење реда и закона, као што су министарство унутрашњих послова и државно тужилаштво.

ФСБ има властите специјалне снаге, руски еквивалент британског САС-а, међу њима елитне групе Алфа и Вимпел.

Министар спољних послова Сергеј Лавров је на супротној страни спектра од Бортникова што се тиче ратоборности.

Један од најискуснијих руских дипломата, Лавров предводи ово министарство од 2004. године - скоро две деценије.

Иако није студирао са Путином нити радио са њим у тајним службама, прича се да руски председник изузетно цени Лаврова.

Будући да није један из његовог ужег круга пријатеља, ово поштовање стекао је на основу свог професионализма, преданог рада и просто не чинећи грешке током своје дуге каријере.

Лавров је дуго био скрајнут по питању било чега што се тиче Украјине и, упркос његовој грубој репутацији, залагао се за даље дипломатске разговоре о Украјини, док је руски председник одлучио да га игнорише.

Као и Бортников и Патрушев, шеф Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин служио је са Владимиром Путином у Лењинграду.

Упркос томе што води шпијуне, релативно је јаван званичник, који је давао интервјуе многим медијима, између осталог и Стиву Розенбергу из ББЦ-ја.

Они који лично познају Наришкина кажу да је лојалан Путину и официр по природи, навикнут да слуша наређења и држи се званичне политике.

Његова прошлост у службама безбедности, бритак ум и професионално искуство помогли су му да се снађе у ужем кругу, и каже се да Путин има поверења у обавештајне брифинге које му подноси Наришкинова агенција.

Руски Савет за националну безбедност: главно седиште за доношење одлука

Последња седница Савета за безбедност, на ком се расправљало о признавању две „републике" под контролом сепаратиста у источној Украјини, пружила је користан увид у то како функционише Савет.

Сара Рејнсфорд, ББЦ дописница за Источну Европу описала је седницу као позоришну представу у којој је свако добио унапред одређену улогу и сценарио.

„Највиши руски званичници седели су нелагодно у полукругу пред Владимиром Путином, прозивани један по један да изађу за микрофон и кажу му оно што жели да чује", известила је она.

Други аналитичари, међутим, запазили су сложену динамику ове групе на делу, компликовани лавиринт личне политике.

„Морамо да разумемо да је Савет за безбедност састанак људи који нису саиграчи - врло је вероватно да су они у међусобном сукобу", рекао је стручњак Карнегијевог Московског центра Александар Баунов.

„Шта год да су говорили на састанку Савета за безбедност то није било само одраз онога што мисле, већ и њихов напор да не буду унижени у односу на друге пред Путином у тој игри унутрашњег апарата."

На седници је дошло до изражаја колико контроле Путин лично има над члановима Савета за безбедности и како јавно може да их прекори или их извргне руглу - и колико им то што су дугогодишњи пријатељи нуди врло мало заштите.

Упркос томе што му је дугогодишњи колега - а вероватно и приватно пријатељ - шефа Спољне обавештајне службе Сергеја Наришкина Путин је строго прекорио.

Разлог - зато што није „говорио отворено" кад је предложио да „западни партнери" треба да добију „још једну шансу" пре признавања области под контролом побуњеника.

Видно изнервирани Путин је притиснуо Наришкина да недвосмислено ипак изрекне подршку моменталном признавању, чему се шеф обавештајне службе повиновао, делујући да је потресен због тога.

„Наришкин је заиста најгоре прошао после свега, а Путин се иживео над њим због његовог врдања.

То је потцртало колико је слуга свога шефа, а не само његов послушник.

Имајући у виду да је био један од гласнијих јавних коментатора у последње време, то вам само показује да не добијате никакве заслуге за успехе из прошлости", твитовао је Марк Галеоти из Краљевског института уједињених служби за студије одбране и безбедности.

Било је упадљиво да се други чланови Савета за безбедност нису ни издалека нашли под толиком паљбом као Наришкин.

Министар одбране Шојгу, министар спољних послова Лавров и шеф ФСБ-а Бортников били су једини чланови тридесеточланог Савета за безбедност од којих је затражено да говоре двапут током одлучујуће седнице.

Лавров је изразио подршку наставку дипломатских напора, док су Шојгу и Бортников били ратоборнији и инсистирали на признавању проруских сепаратиста из источне Украјине.

Седница је била јединствена и по томе што се преносила на руској државној телевизији - Савет за безбедност се обично састаје у тајности.

Пренос је наводно био емитован уживо, мада су изражене сумње у истинитост те тврдње.

После детаљније анализе снимка, посматрачи су запазили да сатови неких од учесника састанка нису били усклађени се временом његовог емитовања.

Кога још слуша Путин?

Пол Кирби, ББЦ Њуз

Као шеф генералштаба, посао Валерија Герасимова био је да нападне Украјину и брзо заврши посао.

Одиграо је и главну улогу у војним кампањама Владимира Путина још од његовом командовања војском у чеченском рату 1999. године, а био је и на челу војног планирања око Украјине, надгледајући војне вежбе у Белорусији прошлог месеца.

Генерал Герасимов, којег је руски специјалиста Марк Галеоти описао као „ненасмејаног, крупног човека", такође је био важна фигура у војној кампањи за анексију Крима.

Неки извештаји сугеришу да је тренутно скрајнут због застоја у инвазији на Украјину и извештаја о ниском моралу међу војницима.

Али руски стручњак за безбедност и писац Андреј Солдатов сматра да је то само жеља појединих.

„Путин не може да контролише сваки друм и сваки батаљон, и то је његова улога".

Валентина Матвијенко је надгледала гласање Горњег дома за распоређивање руских трупа изван Русије, отварајући пут инвазији.

Председница Савета Федерације је још једна особа лојална Путину из Санкт Петербурга која је помогла да прође анексија Крима 2014. године.

Међутим, она се не сматра примарним доносиоцем одлука.

Уз то, мало људи може са потпуном сигурношћу рећи ко одлучује и доноси велике одлуке.

Као и сваки други члан руског Савета за безбедности, њена улога је била да остави утисак о колективној дискусији када је било више него вероватно да је руски лидер већ донео одлуку.

Ту је и Виктор Золотов - бивши телохранитељ председника, а сада командант Руске националне гарде - Росгвардије, коју је Путин формирао пре само шест година као неку врсту личне војске у стилу преторијанске гарде налик Римском царству.

Одабравши свог личног чувара да је води, уверио се у његову лојалност, док је Золотов повећао њен број на 400.000 пријављених.

Специјалисткиња за оружане сукобе - Вера Миронова верује да је првобитни руски план био да се инвазија заврши у року од неколико дана, а када се чинило да војска не успева у томе, Руска национална гарда је преузела вођство.

Проблем је што вођа гарде нема војну обуку, а како његове снаге немају тенкове нису превише у позицији да нападају.

Други саветници

Поред званичника обавештајних служби и министра спољних послова, верује се да Путин држи састанке један на један и са различитим кључним личностима из руског естаблишмента, па чак и ван њега.

Политички аналитичар Јевгениј Минченко, ког нашироко цитирају руски медији, већ годинама проучава руску елиту.

Он редовно сакупља извештаје о ужем кругу Путинових сарадника, који описује као „Политбиро 2.0", у осврту на врхушку совјетског комунистичког вођства.

У најновијем извештају за 2021. годину, Минченко наводи градоначелника Москве Сергеја Собјанина и шефа државног нафтног гиганта Розњефт Игора Сечина као најближе председнику.

Браћа милијардери Борис и Аркадиј Ротенберг такође су познати као блиски Владимиру Путину, људи којима он верује и којима се поверава, али и као Путинови пријатељи из детињства.

Обојица су ове недеље поменути у британским санкцијама против Русије.

Часопис Форбс их је 2020. године навео као најбогатију породицу у земљи.

Премијер Михаил Мишустин има незавидан задатак да спасава економију, али се не пита много о рату.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]