Украјина, Русија и политика: „Путин је манијак, он је убица" - кажу неки Украјинци док Русија одмерава снаге са Западом

Некад све изгледа помало као дипломатска верзија покровитељског понашања.

У Женеви и Бриселу, западне дипломате сучељавају се са руским колегама, расправљајући, између осталог, о могућностима Украјине као суверене независне државе да кроји властиту судбину.

Али у тим преговорима нема Украјине.

Без обзира на то колико пута виши амерички званичници понове мантру „ништа о Украјини без Украјине" - а понављају то у свакој прилици - Украјинцима је тешко да се не запитају о чему се то говори иза њихових леђа.

И док се на северној и источној граници земље нагомилало 100.000 руских војника, помислили бисте да је то разлог за озбиљну забринутост.

Овде је прошлог петка слављен православни Божић, а ако се прошетате кроз прометне божићне вашаре Кијева, неће вас обузети осећај стања приправности или тескобе.

„Људи су овде навикнути на тешка времена", каже Петро Бурковски из једне од најстаријих кијевских независних експертских група, Форума за демократске иницијативе „Илко Кучерив".

„У 20. веку смо имали много прилика кад су људи живели у свакодневном ужасу. То је саставни део њиховог историјског сећања."

Нема места за Украјину

Актуелни ужас у Украјини траје већ скоро осам година, откако су се маскиране руске трупе први пут појавиле на улицама Крима.

Борбе су избиле у источном региону Донбаса у априлу 2014. године.

Од тада је страдало 14.000 војника и цивила у сукобу који влада из Кијева зове „Руско-украјински рат".

Русија до дана данашњег инсистира да она не учествује у том сукобу.

Сваког јутра током кратке, суморне церемоније испред зграде Министарства одбране у Кијеву одаје се пошта украјинским војницима који су погинули на тај календарски дан од независности стечене 1991. године.

Огромна већина њих страдала је после 2014. године.

Оног јутра кад смо ми били присутни, прочитана су четири имена, сваки од њих убијен 11. јануара.

Последњи, Олех Андријено, погинуо је пре годину дана.

Свако прочитано име прати пушчани плотун и звоњава звона.

На другом крају града, лица погинулих војника зуре у збијеним редовима са зидова Катедрале Светог Михајла у спомен поставци која се протеже скоро 100 метара.

Пролазници замишљено застају, не обазирући се на снег и ледене температуре.

Виктор Морошан (63) је био рањен током жестоке битке за Иловаиск у августу и септембру 2014. године.

Он показује на лица палих сабораца из добровољачког Донбаског батаљона који је претрпео тешке губитке.

„Сви су имали један циљ", каже он коначно.

„Да ослободимо земљу од тих Руса."

Виктор је упознао супругу Тетјану док се опорављао у болници у којој је она радила као волонтерка.

„Можда ће рат бити велики следећи пут", каже она.

„Путин има велике планове за започињање новог рата. То нису пусте приче."

Виктор себе описује као пореклом Руса, из једне од области коју сада под контролом држе побуњеници.

Али његова мржња према руском лидеру Владимиру Путину је дубока.

„Он је манијак. Убица."

Сада пензионисан, он каже да и даље у приправности држи панцир и шлем за евентуалне хитне случајеве.

„Моја супруга каже: 'Витја, можда не би требало.' Али ја јој кажем да ми морамо да будемо спремни.

„Нико други нам неће одбранити нашу отаџбину, само ми сами."

То је пркосни став какав бисте могли да очекујете у земљи која се суочава са слабим шансама у сукобу и зна да ће, ако буде дошло до борби, подршка споља бити веома сведена.

Западни савезници Украјине говоре о „огромним" последицама ако Русија изврши инвазију.

Али иако би то могло да подразумева повећану војну помоћ, Украјинци би морали сами да се боре и гину.

Отуд све већа подршка за чланство у НАТО.

„Сваки пут кад Русија започне ескалацију на првој линији фронта, подршка чланству у НАТО скочи", каже Петро Бурковски, „а спремност да се праве уступци Русији опадне."

Лидери НАТО јавно говоре да су врата за чланство, први пут отворена Украјини и Грузији 2008. године, и даље отворена.

Потпредседница владе Украјине, у посети седишту НАТО у Бриселу у понедељак, поновила је рефрен своје владе.

„Ми имамо урођено, суверено право да одаберемо властите безбедносне аранжмане", рекла је Олга Стефанишина новинарима.

„Као шо су споразуми и савези."

Али није нека велика тајна да чланство у НАТО тренутно није озбиљна опција.

Западни званичници знају да је то управо оно што би изазвало војни сукоб који толико желе да избегну.

Бурковски каже да Украјина нема много избора сем да сачека да прође ова тињајућа, дуготрајна криза.

„У овом тренутку морамо да прихватимо реалност конфронтације и сукоба са Русијом", каже он.

„Можда ће временом ситуација са Русијом да се промени. Русија можда више неће бити тако моћна као што је сада, Украјина ће можда бити јача, и Запад ће можда бити одлучнији према Украјини и према Русији."

За сада, каже он, Украјина треба да се сконцентрише на избегавање судбине друга два руска суседа, Белорусије и Казахстана.

„Оне показују каква судбина чека људе у земљама које су руски сателити", каже он.

„Већина људи у Украјини не жели ту судбину за себе и, наравно, за своју децу."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]