Украјина и Русија: Дан када је почео рат, а ја Рус у Кијеву - прича новинара руског сервиса ББЦ-ја

„Господине, господине, пробудите се", чуо сам лупњаву на вратима собе у хотелу и глас собара.

„Ваше колеге су ме замолиле да вам кажем, изгледа да смо под бомбашким нападом", додао је.

Никада нисам ни помислио да ће то бити речи које ћу некада чути у Кијеву.

Као и многи људи, слушао сам упозорења Америке последњих месеци да је руска инвазија неизбежна, али једноставно нисам могао да замислим да ће се то заиста догодити.

У Украјину сам дошао као новинар 2014. да бих извештао о „Мајдан протестима" када је тадашњи председник Виктор Јанукович смењен после одлуке да се удаљи од Европе и приближи Русији.

Пратио сам догађаје на Криму када је Русија нелегално анектирала украјинско полуострво и био сам на истоку Украјине када су сепаратисти које подржава Русија прогласили „народне републике".

Од првог дана сукоба на истоку Украјине, Русија је порицала своје присуство тамо.

Али сећам се врло јасно септембра 2014. године, када су руски тенкови заузели украјински градић одмах до границе.

Видео сам те тенкове својим очима, али када сам описивао ситуацију за једну московску радио станицу, рекли би ми: „То се не дешава. Мора да се варате".

Био сведок како руске трупе из удаљеног будистичког региона Бурјатије подржавају побуњеничке борце током крваве битке за стратешки град Дебаљцево у Доњецкој области у фебруару 2015.

Сетио сам се свега овога, као и тровања руског опозиционог лидера Алексеја Наваљног, ужасне преваре на последњим руским изборима и промена устава које су донете како би Владимир Путин остао на власти до 2036. године.

Ипак, и даље нисам могао да верујем да ће руски председник започети инвазију на Украјину у пуном обиму.

„Све се променило"

Тек када је собар хотела стајао поред мог кревета говорећи ми да је почео рат, поверовао сам у то.

И од тог тренутка све се променило.

У холу хотела сам платио рачун, али су рецепционерки руке толико дрхтале да није могла да потпише рачун.

А онда је мој телефон почео да звони.

Пријатељ у Кијеву ме питао да ли знам за неког таксиста у Одеси који би могао да помогне да одвезе његову девојку на сигурно у суседну Молдавију.

У року од сат времена нашли смо некога - цена је била двоструко већа од уобичајене.

Кретати се или остати где јеси?

Потом ме је позвала пријатељица из Лавова, града на западу Украјине, где је отишла на разговор за посао.

„Да покушам да се вратим возом за Кијев?", упитала ме.

Закључили смо да би железничкка инфраструктура могла да буде мета напада и зато смо одлучили да је најбоље да остане тамо где јесте.

Следећи позив био је од украјинског ратног ветерана у Доњецку 2014. године - човека којег сам интервјуисао само неколико дана раније.

Очајнички је желео да бившу жену и дете извуче из Харкова, града удаљеног само пола сата вожње од руске границе.

Једине карте за воз биле су доступне за сутра, рекао је, али пошто се борбе већ дешавају на периферији града да ли могу да ризикују да чекају до тада?

Борбени авиони и сирене за опасност

Изашао сам из хотела да прошетам до куће пријатеља одакле сам могао да радим.

Шетња је била дуга само два блока, али је била најусамљенија коју сам до тада искусио и најјезивије тихе улице које сам икада видео.

Нема људи, нема аутомобила.

Никада раније нисам доживео тако нешто - овај део Кијева је иначе пун младих људи и туриста.

Облаци су били тако ниски да су сакрили не само сунце, већ и војне авионе који су непрестано надлетели.

Да ли су то Украјинци или Руси?

Да ли да побегнем у подрум и да се сакријем, или да останем у соби на последњем спрату и да први објавим вести ако нешто велико почне да се дешава?

Сирене за ваздушну опасност неколико пута су прекидале тишину.

Снимио сам звук сирена телефоном, али ми је требало 20 минута да поставим видео на Твитер налог јер се сигнал за мобилни саобраћај стално прекидао.

Док сам ходао улицом у главном граду Украјине са руским пасошем у џепу, размишљао сам о дану када је Адолф Хитлер напао СССР 1941. године.

Не знам да ли су у Кијеву тада живели Немци.

Али ако их је било, онда претпостављам да су морали да се осећају као ја сада - Рус у Кијеву.

На дан када су руски ратни авиони систематски бомбардовали један украјински град за другим, ниједан од мојих многобројних украјинских пријатеља ми није рекао ниједну лошу реч.

Иако су на то имали пуно право.

Али све ово ме је оставило пред великом моралном дилемом: када се моје новинарско путовање приведе крају, и када се ужас рата смири, како ћу моћи да се вратим кући, у Русију, у своју земљу која је ово учинила Украјини?

Погледајте видео: Позадина сукоба Украјине и Русије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]