ББЦ на српском у 2025. години и приче које су нас дотакле

Када помислим на 2025. годину у глави ми је мозаик фотографија насталих на улицама различитих градова Србије, али и других држава.

Преплићу ми се гласови и силуете, путеви којима сам табанала, како сама, тако и читајући приче колега.

Протести и блокаде факултета подстакнуте су трагедијом у Новом Саду, када је 1. новембра 2024. услед пада надстрешнице тек реконструисане железничке станице погинуло 16 људи, а једна жена се и даље опоравља од тешких повреда.

И претходних година се у Србији излазило на улице, али су се протести после неколико месеци гасили.

Можда ће овог пута бити другачије - говорили су ми многи.

Првог јануара сам радила.

Студенти у блокади су 2025. дочекали на улицама Београда.

Јутро после, обично празнично и лењо почело је вешћу да је 13 људи убијено, а троје тешко рањено на Цетињу у Црној Гори.

Наредних недеља организовани су скупови у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Новом Пазару и Нишу, али и мањим местима, где смо бележили приче учесника које сте највише пратили.

„Пробудили су нас", памтим речи саговорника из Грделице, малог места на југу Србије, где је по хладноћи њих 450 прошетало готово мрачним улицама.

Студенти су постали главна тема, праћена питањем - шта даље.

Та искра требало је додатно да се распали 15. марта - очекивали су многи.

По кишном суботњем дану сливале су се десетине хијаде људи у главни град Србије - поново сам дежурала.

Милица Раденковић Јеремић је покушавала да се пробије до другог дела града, а онда је 16-минутна тишина изненада прекинута.

Да ли је то било звучно оружје и ко га је употребио, питања су без одговора и девет месеци касније.

„Никада до тада ми се није десило да будем тема сопственог извештавања и да последице неке приче осећам недељама касније. За мене то нису били физички симптоми, већ страх који би ме изненада обузео, у наизглед свакидашњим ситуацијама.

„Тај злослутни, претећи звук, који је дошао ни од куда, у тренутку каквог-таквог мира, и натерао масу у бежање, погурао је са руба свести мисао - нигде ниси безбедан", присећа се Милица.

Погледајте видео о звуку који је прекинуо 16-минутну тишину у Београду

Дан касније мислила сам да ће бити мирнија смена, али ме је вест о пожару у малом месту на истоку Северне Македоније брзо демантовала.

Кроз неколико сати била сам испред болнице у Кочанима, где су тишину разбијале сирене Хитне помоћи које нису престајале.

Памтим хладне ходнике старе болнице, колоне људи празног погледа док пале свеће за више од 60 жртава, махом младих, онижу жену плавих очију која ме грли и говор дечака који је расплакао новинаре.

„Кад год да дођеш, овде имаш пријатеља", рекао ми је 38-годишњи Јаце тог 16. марта.

„И хвала ти", добацио ми је у мимоходу.

Погледајте видео о протесту породица жртава у Северној Македонији

Пролећни скупови у Србији су били масовни и углавном мирни, али је порастом температуре и доласком лета било све више насиља на улицама градова широм Србије.

Кулминирало је у јулу, када је демолирано неколико просторија СНС-а, а бројни демонстранти су се жалили на полицијско насиље.

Седећи у фотељи са фиксатором за леђа због сломљене кључне кости, адвокат Лука Водинелић испричао је Грујици да се осећао као да га „хапсе криминалци", а да му је „лакнуло" када су га сместили у полицијско возило.

„Нећу заборавити ни исповест Жељка Михајловића, који је сина Луку, студента из Зрењанина, угледао на телевизији 'крвавог', не знајући шта се са њим догађа", прича Грујица.

Жељко је лутао од једне до друге београдске болнице у потрази за сином.

Нашао га је у Земунској болници где га је препознао по одећи, јер му је лице био отекло од ударца који је добио.

„Сећам се да сам као свеж родитељ замишљао шта бих урадио да сам на његовом месту", каже ми Грујица.

Окупљале су се током године и присталице владајуће Српске напредне странке (СНС), а испред Скупштине направљено је и шаторско насеље - такозвани Ћациленд.

Реч Ћаци је донекле обележила ову годину.

Погледајте видео: Од Ћациленда до Божичног села

Много прича смо посветили и бројним годишњицама великих историјских догађаја.

Међу њима су завршетак Другог светског рата, ослобођење највећег усташког логора Јасеновац где су страдале десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома, геноцид у Сребреници када је за неколико дана убијено више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.

Наташа Анђелковић је обишла Захсенхаузен, нацистички логор, по угледу на који је грађен Јасеновац.

„Недалеко од Берлина мрка равница прекривена маглом и оивичена бодљикавом жицом, леденог јануарског дана изгледала је као сценографија за филм, а било је стварно", препричава утиске.

У Јасеновцу је била у пролеће - зелена трава, воћке у цвату и бехар, красиле су стазу до монументалног споменика Камени цвет.

„За разлику од Немачке, спомен подручје у Хрватској мимикријом сакрива суштину.

„Приче страдалих и докази ужаса чувају се у скромном музеју, као да је одлучено да поставка више не треба да узнемирава посетиоце", каже ми.

Погледајте како је обележено 80 година од пробоја усташког логора Јасеновац

Наташа је у лето писала о сарадницима генерала Ратка Младића и једном безбедњаку, наизглед пристојном, који је логистички учинио све да се за кратко време по летњој жеги убију и сахране хиљаде људи.

„Све ове страхоте имају нешто заједничко, извели су их обични људи, не монструми, не патолошке убице (мада је било и таквих)", описује.

Као у новој Нетфликсовој серији Тхе Беаст Ин Ме, „зло је у нама", само је питање кад ће да се испољи, цитира Ивицу Ðикића, аутора књиге о Љубиши Беари, оперативцу геноцида.

Слободан Маричић је у јулу први пут био у Сребреници.

Када помисли на сва извештавања из 2025. пред очима су му разна лица, а једно од њих је и лице Мирсаде Малагић „која са толико снаге, готово без трептаја, прича о убијеном супругу и двојици синова".

„Или Сенада Ђозића, који је остао без брата и оца и како му очи засузе кад каже како му три деценије касније и даље долазе у сан.

„На крају и лица десетине хиљада људи на џенази, по врелом јулском дану, у Меморијалном центру Сребреница, до ког води пут уз који су - из правца оближњег Братунца - на сваких неколико метара забодене слике и лица страдалих локалних Срба.

„Мимоилазе се, пуна боли", Слободанови су утисци.

Погледајте видео о Сребреници, три деценије касније

Током 2025. сви смо осећали инфлацију у сопственом џепу и Грујица је отишао у Прешево и Бојник, две најсиромашније општине у Србији.

Одавно зна и за Мали Рит или Мали Лондон, неформално насеље на ободу Панчева, града у којем је рођен и одрастао, али му је требало 33 године да га обиђе, тражећи саговорнике.

„Тамо сам упознао Милоша, његово троје деце и супругу, који живе са 19.000 динара месечно, у кући која готово да нема прозоре и врата.

„Шта си тражио, то си добио, прошло ми је кроз главу док сам покушавао да останем уздржан слушајући 33-годишњака који прича о мукама са кућом, набавком хране и пелена за децу, огрева за зиму", каже Грујица.

„'Ако купим прозор, онда деца немају шта да ми једу', слегнуо је тад раменима Милош.

„Нисам много кукао до краја године, било ме је срамота", додаје Грујица.

У напуштеним објектима, парковима и по београдским улицама годинама живе Викторија и Петар Јовановић, брат и сестра, са којима је разговао Немања Митровић.

„Причали смо о разним темама, махом тешким и тужним, али ће ми реакција двоје рођака, истовремено радосна и забезекнута, када су схватили да знам пар речи на влашком, њиховом матерњем језику, остати вечно урезана у сећање", прича Немања.

Подједнако важно место у меморији, како каже, његовог биолошког хард диска заузима и разговор уживо са Огњеном Марковићем, неколико дана по повратку из израелског затвора где је одведен директно са брода који је превозио хуманитарну помоћ за Газу.

„Иако смо се чули док је био на пловилу, филмски сценарио премијерно испричан у једном београдском кафићу и два сата разговора, час сталожена, час еруптивно-енергична, о невероватним ситуацијама којима је присуствовао - неупоредива су.

„Дефинитивно прича за доживети, слушати и писати, на коју сам поносан."

Најгледанији кратки видео на Јутјубу ББЦ-ја на српском ове године био је сусрет председничког кандидата у Румунији са нашим новинаром

Има новинарских прича које морате и да омиришете, пробате, сажваћете уживо, пре него што их сварене понудите публици.

Тако се осећала Јелена Субин, мајка тинејџерке, док је писала о самоповређивању младих, проблему о ком се мало говори, као и исповести жена које су преживеле породично насиље.

Слично је схватио Грујица када се јежио током разговара са човеком који је замало избегао смрт током напада на избегличку колону на Петровачкој цести пре три деценије.

Војно-полицијска акција 'Олуја' хрватских снага почела је 4. августа 1995. године.

Око 200.000 Срба, у дугим колонама трактора и аутомобила, тада у страху напустило је домове.

Адвокат Огњен Рашуо се као 19-годишњак са породицом прикључио избегличкој колони код Книна током операције 'Олуја'.

Његову причу о повратку у родни град забележили су Сандра Максимовић и Стефан Веселиновић, а погледало ју је око милион људи.

Погледајте Огњенову причу

Било је и ведрих тема.

Крајем августа смо се Слободан и ја отиснули у кошаркашку авантуру - Европско првенство у кошарци одржавало се у Риги, главном граду Летоније.

Извештавање са протеста на тренутак смо заменили гледањем утакмица, и упознавањем балтичког града - пријало је, признајем.

Лопту смо предали Немањи, који је скокнуо и до Литваније, а путешествије сам затворила са Грујицом.

Погледајте кратак водич кроз Ригу

Ближио се 1. новембар - обележавање годишњице трагедије која је изазвала друштвено - политичку кризу у Србији.

И даље памтим тај дан. Писала сам почетну вест.

У првим сатима мало тога се знало, Слободан је већ био на месту несреће.

Теодора Ћурчић, Ива Гајић и Светлана Параментић су за годишњицу радиле приче са породицама жртава.

Заједно су тражиле пријатеље и познанике страдалих и осмишљавале како да пренесу њихове приче и сећања.

„Била сам у страху да ћу некога повредити или изоставити и са додатном одговорношћу сам приступила тој причи", каже Теодора, иначе задужена за податке у тиму.

„Ишла сам против себе током тих интервјуа, нисам питала људе како су, трудила сам се да их не тешим, али ми је то било јако тешко да контролишем, једном су ми и очи засузиле", додаје.

Теодора и Ива само што су прикључиле редакцији.

Светлана је прве месеце 2025. проводила на новосадским улицама бележећи камером разне протесте.

После сваког ми је стизала њена порука.

Погледајте видео о жртвама пада надстрешнице у Новом Саду

Првог новембра 2025. опет сам била у редакцији, а Слободан као и увек на терену.

Ипак, кад врати филм на читаву годину благо се осмехне.

„Каква год и која год ми лица била пред очима, негде у позадини све време је још једно мало, округло, са шест зуба - дотле смо засад стигли - како ме гледа и смеје се.

„Нема везе са послом, али ћу 2025. ипак памтити по томе што сам то лице упознао", каже Боба.

Годину завршавамо признањем.

Ирфан Личина, ББЦ фоторепортер из Новог Пазара, један је од добитника годишње награде на конкурсу Пресс Пхото Србија за фотографију 'Студенти Сава из Ћуприје и Надија из Новог Пазара' забележену током студентског протеста у Краљеву у априлу.

„Фотографија говори о емоцији, одговорности, и ономе што фотографија и треба да буде -сведочанство времена", рекао је Ирфан.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]