NOVI SAD, 1. NOVEMBAR 2024. GODINE, 11:52
Nadstrešnica na renoviranoj železničkoj stanici se srušila.
Poginulo je 14 ljudi, a još dvoje je preminulo od povreda kasnije.
Jedna devojka je teško povređena.
Roditelji, deca, braća, sestre, prijatelji i kolege danas čuvaju uspomene na nastradale.
Kroz priče i fotografije koje su podelili za BBC na srpskom, sećamo se ljudi koji su tada izgubili živote.
GODINU DANA OD PADA NADSTREŠNICE
Oni koji su otišli
i oni koji ostaju
Teodora Ćurčić, Svetlana Paramentić, Iva Gajić
BBC News na srpskom
Anđela
Ruman
2004. godište
📍 Stara Pazova
„Anđela i ja smo ovde volele da provodimo najviše vremena. Ovde je neka naša oaza mira, isključene od svih, nešto samo moje i njeno.“
Osmeh se nakratko vrati na Zoričino lice dok gleda slike i priča o ćerki.
Danas porodica uređuje vikendicu onako kako je Anđela želela.
Ispred kuće, uz Dunav, na travi je čamac: sada nosi Anđelino ime.
Vetar njiše drvenu ploču sa urezanim golubovima i datumima njenog rođenja i smrti.
Kuća je preplavljena uspomenama na dane u njihovoj oazi mira.
Zid je prekriven zajedničkim slikama.
Anđela je od detinjstva volela da se vozi čamcem po Dunavu s dedom. Išli su zajedno na pecanje, seća se Zorica.
Anđela i majka su bile duboko vezane.
Zorici je rekla da će, kada se uda, iz kuće povesti psa Mališu i nju:
„Ti ideš s nama, ja ne mogu bez tebe da živim, mi ćemo svi da živimo zajedno.“
„Ponekad su dolazili Zlatko i Zorana (Anđelini otac i sestra), ali nas dve smo najviše volele ovde pored Dunava, na pontonu, da se kupamo.“
A onda je u njihov život ušao Miloš, Anđelin momak.
„Miloš je obožavao Anđelu, kao i ona njega.
Sve što je poželela, Miloš bi joj ispunio. (…)
Da je rekla 'ja bih da idem na Mars', mislim da bi on njoj obezbedio i put do Marsa.“
I vikendicu je zavoleo i želeo da provodi leta sa njima tu.
Anđela je godinama želela francuskog buldoga, iako su već imali tri mačke i tri psa.
Miloš joj je za rođendan poklonio Mališu.
Mesecima posle pada nadstrešnice, Zorica nije mogla da ode do vikendice.
„Sam silazak je bio težak, došla sam nekih samo pola sata i otišli smo jer oni nisu bili ovde. Oni su za mene uvek negde i ja ih čekam da se vrate. Prolazi vreme, ali oni su tu negde.“
Anđela je od detinjstva volela da se vozi čamcem po Dunavu s dedom, Išli su zajedno na pecanje, seća se Zorica.
Anđela i majka su bile duboko vezane.
Zorici je rekla da će, kada se uda, iz kuće povesti psa Mališu i nju:
„Ti ideš s nama, ja ne mogu bez tebe da živim, mi ćemo svi da živimo zajedno.“
„Ponekad su dolazili Zlatko i Zorana (Anđelini otac i sestra), ali nas dve najviše ovde smo volele pored Dunava, na pontonu, da se kupamo.“
A onda je u njihov život ušao Miloš, Anđelin momak.
„Miloš je obožavao Anđelu, kao i ona njega.
Sve što je poželela, Miloš bi joj ispunio. (…)
Da je rekla 'ja bih da idem na Mars', ja mislim da bi on njoj obezbedio i put do Marsa.“
I vikendicu je zavoleo i želeo da provodi leta sa njima tu.
Anđela je godinama želela francuskog buldoga, iako su već imali tri mačke i tri psa.
Miloš joj je za rođendan poklonio Mališu.
Mesecima nakon pada nadstrešnice, Zorica nije mogla da ode do vikendice.
„Sam silazak je bio težak, došla sam nekih samo pola sata i otišli smo jer oni nisu bili ovde. Oni su za mene uvek negde i ja ih čekam da se vrate. Prolazi vreme, ali oni su tu negde.“
Miloš
Milosavljević
2003. godište
📍 Knićanin
Miloš je 1. novembra na železničkoj stanici čekao Anđelu koja je vozom došla iz Stare Pazove.
Dan ranije, napunio je 21. godinu i za vikend su planirali slavlje. Prvo u subotu, sa njegovim prijateljima, a onda u nedelju sa porodicama.
Tog vikenda bi imali još jedan razlog za slavlje: Anđela i Miloš su planirali da porodicama saopšte da čekaju bebu.
„Anđela i Miloš su… kad kaže neko da liče, e oni su ličili.
Bili su tihi, povučeni, stidljivi, ali isti. Bukvalno isti.
Sve što je bila Anđela, to je bio Miloš.
Nije mogao čovek da ih ne voli, pošto su tako bili mili, slatki, teško ih je opisati.“
Dve nedelje ranije, proslavili su prvu godišnjicu veze.
Anđelina sestra Zorana snimila ih je kako duvaju svećicu sa brojem jedan.
Imali su puno planova, seća se Zorica.
Miloš je imao još jednu ljubav: fudbal.
Igrao je za klub Potisje u Knićaninu.
Kivi, kako su ga zvali, bio je izuzetan fudbaler, ali još bolji čovek, kažu njegovi saigrači.
„Njegova ljubav prema fudbalu bila je bezgranična – svaki trening i svaka utakmica za njega su bili više od igre, bili su radost koju je delio sa drugima.
Čak i u teškim trenucima ostajao je nasmejan i hrabar, inspirišući sve oko sebe da ne odustaju.
Njegova energija i duh pravog timskog igrača nikada neće biti zaboravljeni.“
Na godišnjicu smrti igraće se utakmica u njegovu čast u Knićaninu, a u planu je i otvaranje sportskog centra Miloš Milosavljević Kivi.
„Iako više nije s nama, uspomena na njega i dalje živi – u svakom golu, svakoj utakmici i svakom osmehu koji je inspirisao.
Njegova strast prema fudbalu i ljubav prema ljudima zauvek će ostati u našim srcima.“
„Veću ljubav u životu nisam videla, koliko su oni jedno drugo voleli. I da je Anđela kojim slučajem preživela gubitak Miloša, nju bi to ubilo i ona bi od tuge umrla za njim. Tako da se nadamo da su gore srećni, da nas gledaju i čuvaju. I dok mi živimo, živeće i oni uz naše priče.“
Anja
Radonjić
2001. godište
📍 Paraćin
Sport je bio nerazdvojni deo Anjinog života.
Još se kao devojčica bavila hip-hop plesom, nastupala na međunarodnim takmičenjima, osvajala medalje.
Od petog razreda, njen svet postaje košarka i klub u Paraćinu.
Sa ekipom srednje škole bila je prvakinja države, a sa timom je stigla do Prve ženske juniorske lige Srbije.
Proglašena je za najboljeg asistenta lige.
U Paraćinu, na utakmicama, uspomena na Anju i dalje živi.
Košarkašice Crvene zvezde zagrevale su se u majicama sa njenim imenom i porukom: lice tvoje nasmejano, srećno, pamtićemo večno.
Kada su osvojile prvo mesto u ženskom kupu Milan Ciga Vasojević, jedna šampionska majica i zlatna medalja predate su njenoj porodici.
U Paraćinu je u oktobru održan memorijalni turnir Anja Radonjić, a prihodi su išli u humanitarne svrhe.
Otvoren je i košarkaški teren koji nosi Anjino ime, a na zidu je oslikano njeno nasmejano lice.
Anja je volela i planine, trčanje i ekstremne sportove.
Trčala je beogradski i zrenjaninski polumaraton, učestvovala na Tribalionu na Tari.
Danas prijatelji i porodica trče umesto nje, u majicama sa Anjinim likom.
Anja je studirala kineski jezik.
Volela je pozorište i putovanja - obišla je dvadesetak zemalja.
Preminula je u bolnici 17. novembra, nedugo posle pada nadstrešnice.
Stariji brat kaže da je želela da osnuje fondaciju za pomoć bolesnoj deci.
Tu želju je, umesto Anje, ostvarila njena porodica.
U februaru 2025. osnovali su Fondaciju Anja Radonjić, za one kojima je pomoć najpotrebnija.
„Ovo nije kraj. Ovo je način da Anja zauvek ostane sa nama.“
Stefan
Hrka
1997. godište
📍 Beograd
„Jako je zavoleo Novi Sad.
Rekao je: 'Ja više neću u Beograd da se vraćam, ja ću ostati u Novom Sadu'.
I zaista je ostao u Novom Sadu.“
Stefan je govorio da je Novi Sad njegov grad, iako je odrastao u Beogradu.
Sa njegovom majkom Dijanom smo se našli u Zvezdarskoj šumi, gde je često provodila vreme sa sinovima kada su bili mali.
Priča nam o biciklu koji je vozio „od jutra do sutra“, njegovoj ljubavi prema životinjama i odnosu sa mlađim bratom Nemanjom.
„Uvek je neko drvo uzimao u ruke, štap, dečaci, ono njihovo da istražuje, da pipka, da gleda.
Voleo je životinje - psi su mu bili omiljeni.
Ali nismo imali psa.
Sad mi je žao.“
Dijana kaže da je Stefan bio emotivan i veseo.
Radio je blizu Novog Sada u firmi za vodovodne instalacije.
„Mnogo toga nije stigao što je planirao.”
Poslednji put se sa Stefanom čula 31. oktobra, kada joj je rekao da će ići do železničke stanice da sačeka nekoga.
Kada je čula šta se desilo u Novom Sadu, nazvala ga je.
Iako odgovor nije dobila, očekivala je da će je pozvati kasnije.
„Poruke nije bilo, mrak je padao. Onda je sestra čula inicijale.“
Otišla je do policijske stanice, gde su joj najpre rekli da nemaju nikakve informacije o Stefanu.
A onda su pozvali njenog drugog sina.
„Meni je sve bilo jasno kada su tražili Nemanjin broj telefona.“
Tada im je potvrđeno da je među žrtvama bio i Stefan.
Mileva
Karanović
1948. godište
📍 Kać
Mileva je, priseća se njena ćerka Mirjana, volela da radi - verovala je da rad ispunjava čoveka.
U kratkom periodu ostala je bez roditelja, brata i muža, ali je to teško vreme iznela dostojanstveno, „kao heroj“.
Potpuno se posvetila deci, ćerki i sinu, a kasnije i unucima, koji su joj bili „najveća radost“.
„Volela je da se sa njima smeje, raduje, da ih savetuje - sve lepe priče naučili su od nje.“
I kad bi joj bilo teško, želela je da svima oko nje bude dobro.
Unuk Mirko se oprostio pismom od bake koju je mnogo voleo.
„Tužan sam zbog mnogo stvari, ali trudim se da se setim svega onog lepog što smo proživeli zajedno, jer znam da nikad nisi volela da me vidiš tužnog.
Setim se svaki put kada smo se smejali zajedno, pesmica koje si nas učila, priča koje si nam pričala i saveta koje si nam davala.
Setim se krompirića koje si nam pravila, zepa koje si nam štrikala, igara koje smo igrali i testa koje smo mesili.
Ne brini se, baba, znam da sve ide od nogu i da nema ništa gore nego biti gladan.
Znaj, nema ništa lepše od bake poput tebe, duše jače od svake stene, a čistije od reke Une.“
Vukašin
Crnčević
2006. godište
📍 Zmajevo
Dečko uvek spreman za akciju, opisuje Miloš Zeković druga sa kojim je provodio skoro svaki dan u Zmajevu.
Dva murala sa likom Vukašina oslikana su u Zmajevu, malom mestu na severu Srbije.
Na obližnjem terenu, blizu reke na kojoj su se kupali i družili sa Vukašinom, četiri momka igraju basket.
Dva Miloša, Milijan i Luka prisećaju se zajedničkih trenutaka.
Za petorku im ovog puta fali jedan igrač.
„Uvek je bio za sve, šta god, u bilo kom trenutku.
Mogu slobodno reći jedan od najinteresantijih ljudi koje sam poznavao, zato što u koje god doba dana, noći, šta god da sam ga pitao, nazvao, uvek bi se javio, uvek bi bio za.”
Skakanje sa mosta i farbanje kose bile su samo neke od zajedničkih avantura.
Luka, jedan od njegovih prijatelja, 1. novembra imao je čas vožnje.
Čuo se sa Vukašinom 20 minuta pre pada nadstrešnice.
U minutima posle nesreće je bio u blizini stanice, ali nije znao šta se dešava.
„U 11:54 sam prošao pored stanice i nisam primetio šta se dešava.
Kada sam stao sa instruktorom, pogledao sam telefon i video propušten poziv od njegove mame, njegove devojke i od drugarice.
Onda sam saznao šta se desilo, tu smo prekinuli čas i ja sam otišao da potražim Vukašina.
Ja sam očekivao da je on ušao već u autobus.”
Vukašinovi porodica i prijatelji su čitavog dana i noći bili ispred Urgentnog centra u Novom Sadu.
Narednih pet meseci, njihovi dani bili su obojeni neizvesnošću.
„Kad su javili da je izgubio noge odmah mi je prošlo kroz glavu kako smo igrali fudbal, sport.”
VIDEO: Žrtve pada nadstrešnice: Oni koji su otišli i oni koji ostaju | BBC News na srpskom
Do 21. marta iz dana u dan do njih su dolazile različite informacije.
„Dobijemo novost da je dobro i svi budemo srećni, raspoloženi, sve ide polako taj dan.
Onda posle par dana kažu da nije dobro, onda kreće tenzija, ljutnja, kreće sve živo, nismo znali šta da mislimo i radimo.”
Luka se čuo sa Vukašinom na Badnje veče.
„Teško je pričao, razumeo sam ga, on je mene razumeo.
Ja sam u tom trenutku planirao da kupim kola.
On je isto voleo kola, obećao sam mu kad izađe da ćemo zajedno da ih radimo.”
„Morali smo da se držimo zajedno, drugačije mislim da ne bismo dobro podneli da se nismo držali svi kao društvo.”
Vukašin je voleo da kuva i želeo da bude kuvar. Često je igrao pikado sa drugarima.
„Vukašin je za mene i sve nas bio više od druga. Uvek je bio tu za nas, šta god je trebalo pomagao nam.“
Vukašin Crnčević preminuo je 21. marta 2025. od posledica teških telesnih povreda.
Danas, kaže Prelević, postoji praznina koja ne može da se zakrpi.
„Postoji ta rupa u društvu, taj smisao za humor, takav osmeh, toliko nas je zasmejavao, toliko je još avantura moglo da bude.
Nažalost, ostaće lepo sećanje.”
Goranka
Raca
1966. godište
📍 Novi Sad
Goranka je čekala autobus za Kovilj.
Planirala je da ode do manastira i pomogne u obnovi ikonostasa i fresaka.
Nije bila plaćena za to, priča njen dugogodišnji prijatelj Zoran Milankov.
Upoznali su se pre skoro 30 godina, bili su prva generacija homeopata na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
„Ona je htela da učini ljudima dobro i da pomogne svakome kome je mogla. Ostala je dosledna tom načinu života.“
Homeopatija je vrsta alternativne medicine koja se razvila iz tradicionalnih načina lečenja. U Srbiji, homeopatija je zvanično prepoznata kao vid komplementarne medicine.
Prisetio se i jedne njene avanture.
Sa Piterom Čepelom, homeopatom iz Velike Britanije, otputovala je u Malavi, u istočnoj Africi, da pomaže ljudima zaraženima HIV virusom.
„Ona je iz najbolje volje išla u taj kraj sveta gde vlada malarija. Bila je svesna da postoji velika verovatnoća da će oboleti - i obolela je od malarije. Jedva je ostala živa.“
Bila je dobra, mirna, pouzdana, kažu i druge koleginice.
Želja da pomogne ju je i 1. novembra odvela ispred železničke stanice.
Zoran joj je potom napisao pesmu, koju je pročitao na sahrani.
Kaže, nije velikog pesničkog dometa, ali je drugarska, od srca.
„Sa nama je bila,
delili smo snove,
a sila je bila,
nema takve nove.
Znamo da odgore
na nas gleda milo,
gde je sile more
u ljubav nju slilo.“
Vasko
Sazdovski
1979. godište
📍 Veles, Severna Makedonija
Vasko Sazdovski se za posao u Novom Sadu prijavio 2023. godine.
U komisiji za ocenjivanje kandidata bio je Goran Kitić.
„Po Vaskovoj prezentaciji se odmah videlo da se radi o jednom sposobnom i svestranom čoveku.
Pored toga, bilo je vrlo jasno da imamo dosta zajedničkih tema i da bismo mogli da sarađujemo.“
Već posle prve diskusije o robotskom sistemu, Goran kaže da je imao osećaj kao da je Sazdovski oduvek sa njima u timu.
Vasko je radio na Institutu BioSens koji se bavi digitalnom transformacijom poljoprivrede u Srbiji.
Školovao se i radio u inostranstvu, a kolege kažu da su njegova istraživanja dala ključni doprinos razvoju robotike.
Uvek je bio spreman da sasluša i posavetuje, kaže Mina Mirović, Vaskova koleginica.
„Bio je pozitivan, odlučan u onome što radi, spreman i siguran da će rešiti bilo kakav problem sa kojim se usput susreo.“
Goran ga opisuje kao čoveka koji je bio u potrazi za suštinom.
„Uvek je stvari posmatrao dugoročno i tako i nas same terao da budemo bolji u svojim planovima.“
„Uvek se setim dana kada smo se uselili u novu kancelariju.
Vasko je nekako preko stola podigao belu tablu.
Tablom je zakačio moju šolju na stolu i šolja je pala i razbila se.
Video je da sam se potresla i pitao da li je neki ručni rad u pitanju, objasnila sam mu da sam sama napravila šolju na kursu keramike.
Vasko se odmah izvinio i videla sam da mu je jako žao, rekla sam nema veze napraviću novu.
Posle nekog vremena Vasko mi je uručio šolju koju je spojio selotejpom i sastavio tako da ni jedan deo nije nedostajao.
Stavio je par hemijski i markera u nju i rekao da mogu sad tako da je koristim.“
„Vasko je uvek bio u pokretu i aktivan.
Voleo je da ruča stojeći i u šali sam mu govorio da je to zato što tako može više da pojede, na šta je uvek odgovarao širokim osmehom.“
Skoro svakog petka, Vasko je putovao u Severnu Makedoniju kako bi proveo vikend sa porodicom.
Tako je bilo i 1. novembra 2024. godine.
Đorđe
Firić
1971. godište
📍 Kovilj
Đorđe Firić je krenuo da isprati dve unuke, Saru i Valentinu, na železničku stanicu.
Bio je jako blizak sa unukama, priča Dušan Firić, njegov brat od strica.
Đorđe i Dušan su zajedno odrasli u Kovilju.
Dušan kaže da je sa njim uvek bilo smeha i zabave.
„Uvek je bio raspoložen, veseo, šaljiv - svi ga tako znaju.
Niko ga ne zna kao lošeg čoveka, da se nekom zamerio.“
U Kovilju su ga svi zvali Bata Kokan i retko ko ga je oslovljavao pravim imenom, kaže Dušan.
Godinama je radio u Gradskoj čistoći.
Voleo je da čita ljubavne romane i sluša muziku, često sa slušalicama u ušima.
Dušan je u prodavnici čuo da je pala nadstrešnica.
„U tom momentu nisam ni razmišljao da je to tako strašno.
Mislio sam pala je, možda jedan deo ili nešto, možda ima povređenih.“
Bio je siguran da nema Koviljčana na stanici jer je njihov autobus kretao ranije.
Kasnije je saznao da je Đorđe bio tamo sa unukama, što je probudilo sumnju.
„Mislili smo da je on i više puta smo zvali Urgentni, ali nismo mogli da dobijemo informaciju.“
U toku noći je potvrđeno da su poginuli Đorđe, Valentina i Sara.
Valentina I
Sara Firić
2014. i 2018. godište
📍 Kovilj
Sara i Valentina su najmlađe žrtve pada nadstrešnice.
foto: Marko Đurica / Reuters
Trebalo je sa drugim dedom da putuju za Loznicu.
Nemanja
Komar
2007. godište
📍 Stepanovićevo
Skroman i lepo vaspitan mladić, opisuje ga drugarica Anđela Dobranić.
„Voleo je društvo, veselja, muziku i automobile.“
Pohađao je srednju Elektrotehničku školu, smer automehanika.
„Sanjao je da će jednog dana otvoriti sopstvenu automehaničarsku radionicu.
Imao je poseban dar da prepozna marku automobila samo po zvuku motora.“
Muzika i sport bili su sastavni deo njegovog života.
„Stalno je nešto pevušio, zviždukom oponašao melodije pesama, a ponekad i sam smišljao stihove.
Svirao je gitaru, a kao mali je trenirao fudbal, džudo i folklor, u kojima je bio veoma uspešan.“
U Stepanovićevu je oslikan mural sa Nemanjinim likom.
„Pamtiću ga po njegovom osmehu koji je svima privlačio pažnju i po njegovoj dobroti.
Po tome koliko je voleo život, male stvari i koliko je umeo da učini da se svi oko njega osećaju voljeno.“
Nemanja je 1. novembra imao čas vožnje.
Potom je otišao do železničke stanice, kako bi sačekao autobus za Stepanovićevo.
„Dok je čekao autobus, pričao je sa drugovima i šalio se, kao i uvek opušten i nasmejan.
Nije ni slutio da će taj običan dan, koji je počeo kao i svaki drugi, zauvek ostati u našim sećanjima.“
Godinu dana kasnije, Nemanjina porodica i prijatelji napisali su pisma.
Godinu dana od našeg poslednjeg susreta.
Godinu dana bez tebe. I dalje mi je teško da izgovorim te reči.
Ne prođe dan, a da ne pomislim na tebe i na sve ono što smo nas dvojica zajedno proživeli.
Teško mi je da govorim o ovome.
Pogotovo kada znam da je osoba poput tebe nestala odjednom.
Bez pozdrava, bez onog iskrenog zagrljaja.
Bio si poseban, Komi.
Svi smo mi možda delovali isto, ali ti si bio uvek onaj jedan najpozitivniiji, najskromniji i najvaspitaniji među nama.
Tvoj odlazak je svakoga od nas pogodio na svoj način, jer je svako izgubio deo sebe koji je pronašao u tebi.
Stariji su nam govorili da će nas srednja škola razdvojiti, da svako ode na svoju stranu, ali mi smo ostali zajedno.
Izdržali smo i taj period.
Osećaj ponosa kada nekom kažem da ste vi moji drugari iz vrtića je bio neprocenjiv.
Baš kad je trebalo zajedno da zakoračimo u svet odraslih, život nas je razdvojio.
Često zaplačem kada sam sama, a onda se setim reči moje bake:
Ne plačemo za onima koje volimo, jer oni ne bi voleli da nas vide tužne.
Tako znam i za tebe.
U padu nadstrešnice život su izgubili i Sanja Arbutina Ćirić (1989) i Milica Adamović (2008) iz Kaća, kao i Vukašin Raković (1955) iz Bukovca i Đuro Švonja (1947) iz Stepanovićeva.
Njihovi bližnji koje smo pozvali nisu želeli da govore za BBC na srpskom.
Godina posle pada nadstrešnice u Srbiji obeležena je i velikom političkom krizom.
Usledili su protesti širom države, nasilje na ulicama i blokade gotovo svih fakulteta.
Više ljudi je uhapšeno. Različita tužilaštva i dalje vode više istraga.
Suđenja se još čekaju.
Autori:
Novinarke: Teodora Ćurčić, Svetlana Paramentić, Iva Gajić
Snimanje i montaža: Delimir Babić, Stefan Veselinović
Vizualizacije i dizajn stranice: Teodora Ćurčić, Jakov Ponjavić
Urednici: Stefan Veselinović, Nataša Anđelković
Urednica BBC Njuz na srpskom: Aleksandra Nikšić
Fotografije i video materijale iz arhive ustupile su porodice i prijatelji žrtava.
