Древна божанства Кибела и Митра - некада поштована на Балкану

Ако некога на простору бивше Југославије питате у шта су људи веровали пре хришћанства и ислама, многи ће одмах рећи у словенске богове.

Али Словени су дошли тек у 6. или 7. веку, а људима је одвајкада била потребна виша сила да објасни природне појаве и да се од ње тражи помоћ.

За која божанства се тада веровало да управљају светом?

На територији данашњег Балкана пре два миленијума у античко доба простирало се Римско царство.

Римљани су овде подизали градове и војна утврђења, јер је граница царства била на Дунаву, као и мрежу путева која ће их спајати.

Донели су сопствене законе, трговину, обичаје, али и религију, која се испреплетала са тадашњим веровањима.

Међу познатим грчким боговима Зевсом, Хером, Афродитом, које су поступно заменили римски Јупитер, Јунона, Венера, било је и древних оријенталних, који су истовремено врло поштовани.

У Народном музеју Србије чувају се рељефи на којима су приказани богиња Кибела и бог Митра - о којима се данас мало данас зна и лако остају неопажени током обиласка.

„Римски цареви Комод, Диоклецијан, Константин Велики су били митраисти и кад је Константин Велики дозволио хришћанство наставио је да поштује култ Митре.

„Дуго је постојала верска толеранција“, испричала је Ана Кадовић, сарадница Народног музеја током предавања о древним божанствима.

Кибела - Мајка богова

Једно од веома поштованих била је Кибела или Велика мајка богова, упамћена под различитим именима још од 5. века пре нове ере.

Њен култ води порекло из Фригије у Малој Азији, што је подручје данашње Турске.

На латинском јој је пуно име било Матер Деум Магна Идаеа, Велика идска мајка богова.

„Атина у 5. веку пре нове ере прихвата Кибелу, она постаје заштитница града, а на атинској Агори стајала је њена скулптура, за коју се верује да ју је можда радио Фидија, вероватно најзначајнији антички скулптор.

„Римљани касније усвајају Кибелу", испричала је Кадовић током изузетно посећеног вођења.

Њен култ је на Апенинском полуострву посебно ојачао у време Пунских ратова и суше који су задесили Римљане у 2. веку пре нове ере.

Пошто нису знали како да се суоче са овом огромном кризом, консултовали су веома цењене Сибилске књиге, смернице пророчица Сибила.

Списи на грчком језику, чувани на римском Капитолу, смели су да буду отварани само у кругу посебно одабраних државних званичника, по одлуци Сената.

„Сибилске књиге нису садржале пророчанства, већ упутства и обреде како би се превазишле кризне ситуације.

„У књизи су прочитали да је потребно донети свети камен богиње мајке, а у Песинунту, на простору Мале Азије чувао се метеорски камен за кога се веровало да је лик богиње Кибеле“, каже Кадовић.

Римљани су организовали доношење камена у Рим, а успут су свратили и у Делфе, код пророчица, које су потврдиле да ће тако помоћи држави да се избави из недаћа.

У част богиње, подигнут је и храм на Палатину, једном од најсветијих брдашаца Рима, где ће касније бити смештен камен.

„У храму је направљена и скулптура Кибеле, а уместо лица је стављен тај камен“.

Суша је убрзо престала, а Рим је победио Картагину у рату и то су многи верници приписали моћима богиње мајке.

Поштоваоци култа Кибеле били су припадници високих друштвених слојева, међу њима је била Ливија, жена цара Августа, која је поручивала њене статуе.

Није било једноставно постати следбеник њеног култа, јер је обред иницијације - укључивања међу одабране био прилично суров, каже музејска сарадница.

У славу богиње одржавале су се бучне, музичке свечаности мегалезије, знатно другачије од римских.

„Оне су подразумевале лепо обучене, често феминизиране мушкарце који су бацали латице ружа уз мирис тамјана.

„На крају, у предвечерје би мушкарци вршили чин самокастрирања“, испирчала је Кадовић.

То се задржало све до забране одсецања делова гениталија, а заменило га је жртвовање скупих животиња, попут бика или овна.

Храмови посвећени Кибели су називани матрони и свештеници - евнуси су тамо проводили време током целе године, а излазили су само за мегалезије почетком априла.

Да је она била поштована и на балканским просторима показује бели камени рељеф из 1. века пронађен у Паретенијевој палати, на археолошком налазишту Стоби у Северној Македонији.

„Кибела је приказана како седи, са лавовима поред њених ногу“, каже Кадовић показујући на предмет стар 2000 година.

Предмети за личну употребу посвећени богињи Кибели пронађени су на налазиштима у Виминацијуму, Дијани и Медијани.

Друго важно божанство је Митра, чији храмови су називани митреуми.

Један од митреума био је у Јајцу, на простору данашње Босне и Херцеговине, док на простору Србије нису пронађени.

Митрине присталице су били искључиво мушкарци, најчешће војници.

„На простору Горње Мезије (данашње Србије) пронађена су два рељефа са представом Митре“, каже Кадовић.

Митра води порекло из индо-персијске митологије, где је сматран богом свевишње светлости и чуварем племенитости који кажњава зле.

Када је древни пророк Заратустра извршио реформу персијске политетистичке религије у монотеистичку, Митра је изгубио статус божанства.

У 6. веку пре нове ере ширењем персијског царства (данашњи Иран) ка области некадашње Вавилоније на коме се у том тренутку налазило Халдејско краљевство, Персијанци долазе у сусрет са тамошњом религијом, ослоњеном на астрологију.

„Астролошки аспект митраизма је кључан.

„Централна сцена у свим храмовима је тауроктонија - убијање бика, Митра убија прабика одакле ће настати свет“, описује музејска сарадница.

Веровало се да из крви бика настаје винова лоза, из гениталија људи, а из репа и кичмене мождине класје.

„То је симбол стварања света, али и борбе добра и зла“, додаје.

Митраизам се проширио Хеленским светом после победе Александра Великог над Персијанцима и са римским војницима стигао на запад до Шпаније и Велике Британије, наводи Британика.

Иницијација за култ митраизма подразумевала је седам сложених кругова, од којих је сваки наредни тражио већа знања и психофизичку спремност, а на крају их чека блаженство, наводи Кадовић.

О преласку с једног на други ниво одлучује леонтокефалус - бог с главом лава који обмотан змијом чува кључеве и стоји на крајњој граници неба.

Није случајно број седам, јер илуструје древно виђење света.

Дрвени народи су веровали да је Земља један непомични диск изнад којег је је купола са закаченим звездама.

„На том небеском своду је седам звезда међу којима је пет звезда луталица и још две стајалице - Сунце и Месец.

„Луталица је планетес на грчком и тих пет су у ствари - Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн“, описује Кадовић.

Показујући сачувани рељеф из 3. века пронађен у Смедереву, на ком је Митра са фригијском капом, с врхом окренутим напред, и плаштом, скреће пажњу на животиње.

Пас, змија, шкорпија и гавран, који се због протока времена слабо виде, симболизују тадашња видљива сазвежђа на небу.

Приказане су и бакљоноше - један држи уздигнути пламен, други спуштену бакљу доле, што су светлост и тама или пролећна равнодневица када све рађа и светли, и јесења када природа умире и гаси се.

„Верује се да се Митра родио 25. децембра у време зимске краткодневице, што је једно од поређења са Исусом Христом касније.

„Митра је у време суше стрелом отворио извор у стени, као и сцене где носи животињу на леђима после лова, слично Добром пастиру који се у то време користио као симбол Христа“, каже Кадовић.

Овакво преплитање веровања назива се синкретизам, а често је локално становништво римским божанствима додељивало особине властитих старих богова.

Тек после проглашавања хришћанства за једину државну религију, у време римског цара Теодосија у 4. веку, многи храмови и олтари су уништени, а многобожачку религију заменила је вера у једног бога.

Погледајте видео: Које тајне крију кугле надомак Бањалуке

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]