Мистерије Земље и свемира: Шта је пре више од 100 година изазвало огромну експлозију у Сибиру

Тридесетог јуна 1908. године, експлозија се пронела ваздухом изнад забите шуме у Сибиру, близу реке Подкаменаја Тунгуска.

Сматра се да је ватрена лопта била широка између 50 и 100 метара.

Опустошила је 2.000 квадратних километара тајге у овој области, порушивши око 80 милиона дрвећа.

Земља се затресла.

Прозори су попуцали у оближњем градићу више од 60 километара даље.

Тамошњи становници осетили су врелину удара, а неки су чак били оборени са ногу.

Ударац је пратила бука налик падању камења са неба или пуцњаве из пушака.

Срећом па је област у којој се десила ова масовна експлозија била ретко насељена.

Нема званичних извештаја о људским жртвама, мада је један локални узгајивач јелена наводно страдао након што га је експлозија одбацила у дрво.

Стотине ирваса такође је било претворено у угљенисана трупла.

Према исказу једног сведока, „небо се раздвојило, а високо изнад шуме читав северни део неба изгледао је као да је прекривен ватром…".

„У том тренутку, дошло је до великог праска на небу и чуо се гласан звук ударца.

„Ударац је био праћен буком налик камењу које пада са неба или пуцњави из пушака."

Ова „Тунгуска експлозија" остаје најснажнија те врсте забележена у историји - произвела је око 185 пута више енергије од атомске бомбе бачене на Хирошиму (према неким проценама, чак и од тога више).

Сеизмички потреси примећени су на таквим удаљеностима као што је Велика Британија.

А опет, више од стотину година касније, истраживачи и даље постављају питања шта се тог судбоносног дана тачно десило.

Многи су убеђени да је за експлозију био одговоран астероид или комета.

Али пронађено је врло мало остатака овог великог ванземаљског предмета, отворивши пут много екстравагантнијим објашњењима за експлозију.

Тунгуска област у Сибиру је забито место, са драстичном климом.

Има дугу сурову зиму и веома кратко лето, кад се земља мења у блатњаву ненастањиву мочвару.

Због тога је веома тешко стићи у ту област.

Кад се десила експлозија, нико није отишао на лице места да је истражи.

То је делимично тако зато што су руске власти имале много пречег посла од задовољавања научничке знатижеље, каже Наталија Артемијева из Планетарног научног института из Тусона, у Аризони.

Затекао је огромну област с обореним дрвећем, простирући се на територији широкој 50 километара.

Политички сукоби у земљи су се појачавали - Први светски рат и Руска револуција били су удаљени свега неколико година.

„Било је само пар написа у локалним новинама, чак ни у Санкт Петерсбургу или Москви", каже она.

Тек је неколико деценија касније, 1927. године, руски тим предвођен Леонидом Куликом коначно отпутовао до те области.

Он је наишао на опис догађаја шест година касније и убедио руске власти да је тај пут неопходан.

Кад је коначно стигао тамо, разарање је и даље било итекако очигледно, скоро 20 година после експлозије.

Затекао је огромну област са обореним дрвећем, простирући се на територији широкој 50 километара у необичном облику налик лептиру.

Претпоставио је да је у атмосфери експлодирао метеор из свемира.

Чудило га је што нема кратера насталог од удара или, заправо, никаквих остатака метеора уопште.

Да би то објаснио, сугерисао је да је мочварно тло било сувише меко да би сачувало шта год да је ударило у њега и да су остаци после судара остали дубоко закопани у њему.

Кулик се и даље надао да може да пронађе остатке, као што је и написао у својим закључцима из 1938. године.

„Требало би да очекујемо да наиђемо, на дубини једва мањој од 25 метара, смрскану масу тог никлованог гвожђа, појединачне комаде који би могли да теже до сто или двеста метричких тона.

Неки су сугерисали да би Тунгунска експлозија могла да буде резултат судара материје и антиматерије

Руски истраживачи су касније саопштили да је разарање изазвала комета, а не метеор.

Комете се углавном састоје од леда - не од стене, као метеорити - тако да би одсуство фрагмената туђинске стене имало више смисла.

Лед би почео да испарава одмах по уласку у Земљину атмосферу и наставио то да чини кад удари у земљу.

Али то није био крај ове расправе.

Зато што је тачан идентитет експлозије био непознат, брзо су почеле да ничу необичне алтернативе.

Неки су сугерисали да би Тунгунска експлозија могла да буде резултат судара материје и антиматерије.

Кад се то догоди, честице се дезинтегришу и емитују снажне налете енергије.

Други предлог био је да је извор нуклеарна експлозија.

Још екстравагантнија сугестија била је да се ванземаљски свемирски брод срушио на локацији током потраге за пијаћом водом Бајкалског језера.

Као што бисте могли да претпоставите, ниједна од тих теорија није се примила.

Потом, у експедицији из 1958. године на само место догађаја, истраживачи су у тлу открили сићушне остатке силиката и магнетита.

Додатне анализе показале су високу концентрацију никла, познатог састојка метеорске стене.

Објашњење са метеором изгледало је исправно после свега - и К.

Флоренски, аутор извештаја о догађају из 1963. године, био је решен да једном за свагда покопа све фантастичније теорије:

Њих су више бринули већи астероиди који би могли да изазову глобална изумирања

„Иако сам свестан предности сензационалистичког публицитета приликом скретања пажње јавности на неки проблем, мора се истаћи да нездраво интересовање исказано као последица извитоперених чињеница и дезинформација никад не сме да се користи као основа за унапређење научног знања."

Али то није спречило друге да се појаве са још маштовитијим идејама.

У цењеном часопису Нејчер, 1973. године објављена је студија која је сугерисала да се црна рупа сударила са Земљом и изазвала експлозију.

Други су брзо оповргли ту теорију.

Артемијева каже да су овакве идеје просто нуспродукт људске психологије.

„Људи који воле тајне и 'теорије' обично не слушају научнике", каже она.

Огромна експлозија, у садејству с одсуством космичких остатака, плодно је тле за овакву врсту спекулација.

Али она каже и да научници морају да преузму извесну одговорност, зато што им је требало много времена да анализирају место експлозије.

Њих су више бринули већи астероиди који могу да изазову глобална изумирања, као што је то учинио астероид Чиксклаб.

Он је искоренио већину диносауруса пре 66 милиона година.

Један тим је 2013. године привео крају већину спекулација из претходних деценија.

Предвођени Виктором Квасницијом из Националне академије наука Украјине, истраживачи су анализирали микроскопске узорке стена сакупљених са места експлозије 1978. године.

Стене су биле метеорског порекла.

Кључно, фрагменти које су анализирали били су извађени из слоја тресета пореклом из 1908. године.

Разне гравитационе интеракције могу да доведу до тога да астероиди драстичније промене орбиту

Остаци су садржали трагове минерала угљеника по имену лонсделит, који има кристалну структуру скоро као дијамант.

Овај конкретан минерал познат је по томе да се формира кад структура која садржи графит, попут метеора, удари у Земљу.

„Наша студија узорака из Тунгуске, као и истраживање многих других аутора, указује на метеорско порекло Тунгуске екскплозије" каже Квасниција.

„Ми сматрамо да се у Тунгуској није десило ништа паранормално."

Главни проблем, каже он, јесте тај што су истраживачи провели сувише времена тражећи крупне комаде стена.

„Требало је тражити веома мале честице", као што је ова коју је проучио његов тим.

Али то није коначан закључак.

Метеорске кише се дешавају често.

Многе мање такве кише су непримећено могле да оставе своје остатке на Земљи.

Узорци са метеорским пореклом могли су да потекну баш из једне од њих.

Неки истраживачи су такође изразили сумњу да сакупљени тресет датира заправо из 1908. године.

Чак и Артемијева каже да мора да ревидира своје моделе да би разумела потпуно одсуство метеорита из Тунгуске.

Ипак, у складу са раним опсервацијама Леонида Кулика, данас најшири консензус остаје да је Тунгунску експлозију изазвало огромно космичко тело, попут астероида или комете, у судару са атмосфером Земље.

Већина астероида има стабилне орбите и могу се наћи у астероидном појасу између Марса и Јупитера.

Међутим, „разне гравитационе интеракције могу да доведу до тога да астероиди драстичније промене орбиту", каже Гарет Колинс са Империјалног колеџа у Лондону.

Ова стеновита тела повремено могу да уђу у Земљину орбиту, што их може пребацити на трасу судара са нама.

У тачки у којој један од њих уђе у нашу атмосферу и почне да се распада, он постаје познат као метеор.

Оно што је Тунгуску експлозију учинило толико драматичном било је што је то био изузетно редак догађај онога што истраживачи називају „мегатонски" догађај - јер је емитована енергија била отприлике 10-15 мегатона ТНТ-а, мада су изнесене и веће процене.

То је и разлог зашто је толико тешко до краја схватити Тунгуску експлозију.

То је једини догађај те јачине који се десио у скоријој историји.

„То ограничава наше разумевање", каже Колинс.

Артемијева сада каже да постоје очигледни стадијуми који су се одиграли, а које је она истакла у прегледу објављеном у Годишњем прегледу земаљске и планетарне науке 2016. године.

Већина људи мисли да они нагрну из отвореног свемира и оставе за собом кратер

Као прво, космичко тело је ушло у нашу атмосферу при брзини од 15-30 километара у секунди.

Срећом па нас наша атмосфера добро штити.

„Распршиће стену по ширини мању од фудбалског терена". објашњава истраживач НАСА-е Бил Кук, који предводи НАСА-ину Канцеларију за метеоридно окружење.

„Већина људи мисли да они нагрну из отвореног свемира и оставе за собом кратер, а да у земљи остане огромни комад стене који се пуши. Истина је управо супротна."

Атмосфера ће углавном разбити стене неколико километара изнад Земљине површине, произвевши повремену кишу мањих стена, које, кад ударе у земљу, већ буду хладне.

У случају Тунгуске експлозије, метеор који је падао мора да је био изузетно крхак, или је експлозија била толико јака да је уништила све остатке осам до 10 километара изнад Земље.

Овај процес објашњава други стадијум догађаја.

Атмосфера је распршила предмет у ситне комаде, док их је истовремено јака кинетичка енергија претворила у топлоту.

„Тај процес је сличан хемијској експлозији. Код конвенционалних експлозија, хемијска или нуклеарна енергија претварају се у топлоту", каже Артемјиева.

Снажна врелина је за последицу имала ударни талас који се осетио стотинама километара

Другим речима, било какви остаци онога што је ушло у Земљину атмосферу претворили су се у том процесу у космичку прашину.

Ако се догађај одиграо на овај начин, то објашњава одсуство великих комада космичког материјала на лицу места.

„Веома је тешко пронаћи честице величине милиметар у тако великој области. Зато је неопходно претражити тресет", каже Квасниција.

Кад је предмет улетео у нашу атмосферу и распао се, снажна врелина је за последицу имала ударни талас који се осетио стотинама километара.

Кад је овај налет ваздуха потом ударио у земљу, оборио је сво дрвеће у близини.

Артемијева сугерише да је огроман стуб дима настао из потиска ваздуха нагоре, ког је потом следио облак, „хиљадама километара у пречнику".

Али прича о Тунгуској експлозији се ту не завршава. Чак и данас, неки други истраживачи сугеришу да нам је промакао очигледан траг који би објаснио овај догађај.

Италијански тим је 2007. године изнео претпоставку да је језеро осам километара северозападно од епицентра експлозије могло да буде кратер настао од судара.

Језеро Чеко, кажу они, није постојало ни на једној мапи пре овог догађаја.

Лука Гасперини са Универзитета у Болоњи, у Италији, отпутовао је до језера крајем деведесетих, и каже да је тешко објаснити његово порекло на било који други начин.

„Сада смо сигурни да је оно настало после судара, не од главног тела из Тунгуске, већ од фрагмента астероида који је очувала експлозија."

Било какви „енигматски" предмет на дну овог језера могли би лако да се извуку уз минимум напора

Гасперини чврсто верује да крупан комад астероида лежи десет метара испод дна језера, закопан у седименту.

„Било би веома лако за Русе да стигну тамо и крену да буше", каже он.

Упркос жестоким критикама на рачун ове теорије, он се и даље нада да ће неко претражити језеро у потрази за остацима метеорског порекла.

Да је језеро Чеко кратер који је настао од удара није баш популарна идеја.

То је само још једна „квази-теорија", каже Артемијева.

„Било какви 'енигматски" предмети' на дну овог језера могли би лако да се извуку уз минимум напора - језеро није много дубоко", каже она.

Колинс се такође не слаже са Гасперинијевом идејом.

Он и колеге су 2008. године објавили оповргавање теорије, истакавши да се близу језера налазе „нетакнута старија дрвећа", која би била потпуно уништена да је некакав велики комад стене пао у близини.

Без обзира на детаље, утицај Тунгуске експлозије и даље се осећа.

Истраживачке студије на ову тему и даље се објављују.

Данас астрономи исто тако зуре у небо са моћним телескопима у потрази за знацима да стене са потенцијалом да изазову сличну експлозију иду ка нама и да процене какав ризик оне представљају.

Кад се догађај сличан Тунгуској експлозији понови, огромна је вероватноћа да се неће десити ни близу људске популације

У Чељабинску, у Русији, 2013. године је релативно мањи метеор од око 19 метара оставио видне последице. Ово је изненадило истраживаче попут Колинса.

Његови модели предвидели су да он неће изазвати онолику штете као што је изазвао.

„Највећи изазов је што је овај процес кад астероид наруши атмосферу, успори, па крене да се распада и претвара своју енергију у ваздух, један веома компликован процес.

Ми бисмо волели боље да га разумемо, да бисмо боље предвидели последице тих догађаја у будућности."

Раније се сматрало да се метеори величине оног у Чељабинску појављују отприлике сваких 100 година, док се догађаји типа Тунгуска дешавају једном у миленијуму.

Ова процена је у међувремену ревидирана.

Метеори величине оног у Чељабинску би могли да буду 10 пута чешћи, каже Колинс, док би Тунгуска могла да се дешава чак на сваких 100 до 200 година.

Нажалост, ми смо и даље беспомоћни против сличних догађаја, каже Квасниција.

Ако би се још једна експлозија попут Тунгуске десила над неким насељеним градом, довела би до хиљада ако не и милиона жртава, у зависности од тога где удари.

Али нису све вести лоше.

Вероватноћа да ће се то десити екстремно је мала, каже Колинс, нарочито кад се узме у обзир да је огромна количина Земљине површине прекривена водом.

„Кад се догађај сличан Тунгуској експлозији понови, огромна је вероватноћа да се неће десити ни близу људског становништва."

Можда никад нећемо сазнати да ли је Тунгуску експлозију изазвао метеор или комета, али на неки начин то чак није ни важно.

Оба су могла да доведу до жестоке космичке пометње, о којој ми и даље говоримо више од једног века касније.

Мелиса Хогенбум пише чланке за ББЦ Земља. Она је @melissasuzanneh на Твитеру.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]