Трамп, Си и Путин у борби за превласт у свету 'снаге, силе и моћи'

„Доминација Сједињених Америчких Држава (САД) на западној хемисфери више никада неће бити доведена у питање", објавио је председник Доналд Трамп пошто су америчке снаге заробиле Николаса Мадура, председника Венецуеле.

Док Трамп исказује снагу Вашингтона, Кина и Русија настављају напоре да учврсте и прошире сопствене сфере утицаја.

Многи аналитичари сматрају да све три силе теже да успоставе нови светски поредак, који би имао озбиљне последице по Европу и друге регионалне силе.

Анализирамо како САД, Кина и Русија користе војне, економске и политичке полуге да утичу не само на суседне земље, већ и на државе широм света.

Свет у којем „влада моћ"

САД, под вођством администрације Доналда Трампа, мењају њихову спољну политику и стратегију националне безбедности, придајући посебан значај западној хемисфери.

То је значајна промена у односу на претходне америчке председнике из обе странке (Демократске и Републиканске) који су америчку моћ и ауторитет посматрали у ширем, глобалном контексту.

Званичници Трампове администрације тврде да спровођење спољне политике у којој је „Америка на првом месту" и која је усредсређена на питања миграција, криминала и трговине дрогом, има непосреднији утицај на свакодневни живот америчких грађана.

Недавне изјаве Трамповог главног саветника Стивена Милера о свету у „којем влада снага, у којем влада сила, у којем влада моћ", подсећају на прагматичну и неидеализовану спољну политику Хенрија Кисинџера и Ричарда Никсона из 1960-их и 1970-их.

Ипак, можда је најбоље повући паралелу са напорима председника Вилијама Мекинлија и Теодора Рузвелта да изграде америчко царство на почетку 20. века.

Надовезујући се на Монроову доктрину из 1823. године, председничку декларацију којом је указано да европске земље не треба да се мешају у западну хемисферу, Рузвелт је тврдио да САД морају да имају активну улогу у одржавању реда и обезбеђивању оба америчка континента.

У том периоду САД су пружале финансијску помоћ Венецуели и Доминиканској Републици, а амерички војници су били распоређени на Хаитију и у Никарагви.

Од почетка другог мандата, Доналд Трамп често исказује посебно интересовање за територије и догађаје у непосредном географском окружењу САД-а.

Најдрамитичнији пример је његова војна операција хапшења председника Венецуеле Николаса Мадура.

Уследила је после америчких напада на бродове на Карибима за које се сумњало да превозе дрогу, увођења царинских мера у циљу вршења притиска на латиноамеричке државе, отворене подршке појединим кандидатима и странкама на националним изборима, као и позива на припајање Панамског канала, Гренланда и читаве Канаде.

„Сједињене Државе морају да буду доминантна сила на западној хемисфери што је услов за нашу безбедност и напредак.

„То је услов који нам омогућава да се самоуверено наметнемо где и када је то потребно у региону", пише у Стратегији националне безбедности коју је недавно објавила Бела кућа.

Међутим, део ове нове спољнополитичке стратегије подразумева и одбијање покушаја других сила, пре свега Кине, да утичу на регионалне суседе САД-а.

Управо ту би нова америчка пажња на утицај у западној хемисфери могла непосредно да се судари са глобалним политичким интересима.

Поред тога, Трамп је показао интересовање за посредовање у мировним споразумима широм света и изразио посебно снажно интересовање за јачање економских и безбедносних односа са арапским земљама попут Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ).

Он и његови блиски сарадници, међу којима је Милер, заступају став да САД бране западне цивилизације од сила које би покушале да поткопају њену културу и традицију.

Све то указује да, иако су стратешки темељи америчке спољне политике везани за нови поглед „Америка на првом месту", Трампови лични ставови и интереси ће наставити да снажно обликују међународну агенду САД-а.

Током 250 година америчке историје, спољна политика се кретала од изолационистичке до спољних интервенција и повратка на изолационизам, уз променљив однос идеализма и прагматизма, увек у зависности од америчке војне моћи и интереса народа и њихових вођа.

Иако се чини да се ситуација значајно мења током другог Трамповог председничког мандата, нема доказа да су ови циклуси и заокрети у америчкој спољној политици дугорочно завршени.

'Велико подмалиђавање кинеског народа'

Утицај Кине у свету није ограничен на „сферу" или регион.

Присуство Пекинга данас се осећа у сваком кутку света: од Јужног Пацифика, преко Јужне и Централне Азије, ширег Блиског истока, Латинске Америке, и других земаља.

У борби за доминацију у свету, Кина се ослања на њену кључну снагу - производњу.

Скоро трећина свих производа у свету потиче из Кине: од геџета у нашим џеповима, преко одеће у нашим ормарима, до намештаја на којем седимо док гледамо телевизију.

Пекинг се позиционирао и на водећој позицији за преузимање контроле над будућношћу, обезбеђивањем највећег удела у светским залихама ретких земних метала.

То је група елемената неопходних за производњу савремене технологије, међу којима су паметни телефони, електрични аутомобили, ветротурбине, и наоружање.

Кина прерађује око 90 одсто светских ретких руда и недавно је ту предност искористила против Доналда Трампа, ограничавајући извоз током трговинског рата са САД-ом у 2025.

То можда објашњава зашто Вашингтон сада јури за рудама на Гренланду и шире.

Две суперсиле очигледно воде битку за обезбеђивање стратешких ресурса.

То је огроман преокрет за Народну Републику Кину, која је 2000. године била споредни играч у свету којим су доминирале САД.

До почетка 2026. председник Си Ђинпинг се наметнуо као амбициозни светски лидер, који моћ и утицај шири трговином, технологијом и улагањима, уз подршку војне силе која јача.

Успон Кине од једне од најсиромашнијих земаља у свету до велике индустријске и технолошке силе, има снажан утицај на многе земље у развоју.

Оне тај пример виде као могућност модернизације без приближавања Западу – да државе могу да развијају привреду без усвајања западних политичких система и усклађивања са спољном политиком тих држава.

Ова стратегија се показала врло успешном.

У 2001. више од 80 одсто економија у свету је имало већи обим трговинске размене са САД-ом него са Кином.

Данас, око 70 одсто света тргује више са Кином него са Америком.

Пекинг је снажно усмерен и на развој и улаже значајна средства у растуће привреде кроз иницијативу „Појас и пут".

Реч је о огромном светском инфраструктурном пројекту чији је циљ повезивање Азије, Европе и Африке, копненим и поморским путевима, уз велика кинеска улагања у луке, железнице, путеве, и енергетска постројења.

Због тога се све више земаља све више задужује код Пекинга.

Једно од највећих питања после Трампове операције у Венецуели било је да ли би то могло да подстакне Кину да размишља о инвазији на Тајван.

Међутим, Кина самоуправно острво сматра њеним унутрашњим питањем - као отцепљену покрајину која ће се једног дана поново ујединити са матицом.

Ако председник Си одлучи да изврши инвазију на острво, то неће бити зато што су САД поставиле преседан.

Кина ће наставити стратегију притисака и принуде како би исцрпела становништво Тајвана и приморала га да седне за преговарачки сто, сматра већина аналитичара.

Визија председника Сија одувек је била „велико подмлађивање кинеског народа".

На војној паради одржаној у септембру 2025. док је са балкона посматрао његове јединице, рекао је да је успон Кине „незаустављив".

Он жели свет који поштује и диви се Пекингу, а тренуте потресе у свету због потеза Доналда Трампа описује као период „трансформације".

Председник Си ће то видети као прилику.

Његова порука је да се свет налази на раскрсници и да верује да је Кина у најбољој позицији да помогне да се покаже пут напред.

'Блиско иностранство' Русије

Владимир Путин је познато, или можда злослутно, распад Совјетског Савеза назвао „највећом геополитичком катастрофом" 20. века.

То даје драгоцен увид у његов поглед на оно што Руси често називају „блиско иностранство" – бивше совјетске републике које су стекле независност 1990-их.

Многима тај израз указује да те земље некако имају мање права на пуну државну самосталност него земље у „далеком иностранству".

Према том начину размишљања, који чини основу идеологије Кремља, Русија има легитимне интересе у тим државама и има право да их штити.

Границе те сфере утицаја су нејасне, а Кремљ је намерно неодређен у погледу тога где тачно сматра да се оне завршавају.

„Границе Русије нигде се не завршавају", изјавио је једном Путин.

Неке присталице његове експанзионистичке политике сматрају да руска сфера утицаја обухвата све земље које су историјски припадале Руском царству, а можда и шире.

То је један од разлог што Москва припојене делове Украјине назива „историјским областима".

На папиру, Кремљ поштује суверенитет бивших совјетских република и других земаља у којима, како тврди, има „интересе".

Међутим, у пракси има дугу историју употребе економског и војног притиска на бивше сателите чим почну да размишљају о напуштању руске орбите.

Украјина је то искусила на тежи начин.

Више од деценије после распада СССР-а, украјинска влада је водила политику која је углавном била усклађена са циљевима Кремља, и велика руска поморска база је била смештена на Криму, на Црном мору.

Кремљ је био задовољан тим односом све док Украјина није изабрала реформски оријентисаног, прозападног председника Виктора Јушченка.

За време његовог мандата, Русија је два пута обустављала испоруку гаса Украјини - 2006. и 2009. године.

Када економски притисци и политичко мешање нису дали резултате, Русија је 2014. године извршила инвазију на Крим и преузела контролу, а осам година касније је покренула инвазију на Украјину.

Слично томе, Русија је 2008. године заратила са Грузијом, док је на њеном челу био реформски оријентисан председник Михаил Сакашвили.

Тиме је учврстила и проширила контролу над око 20 одсто територије Грузије.

Од тада руске трупе померају граничне стубове и бодљикаву жицу све дубље у територију Грузије.

Изостанак озбиљне реакције Запада на руску инвазију на Грузију 2008. и Украјину 2014. године само је учврстио Путиново уверење да је „блиско иностранство" његово.

Иако су се Украјина и Грузија супротставиле политичкој доминацији Москве, што је довело до војне интервенције, политике неких бивших совјетских република су остале усклађене са Русијом.

Руске јединице су и даље присутне у пет бивших совјетских република - Белорусији, Таџикистану, Киргистану, Казахстану, и Јерменији.

Проблеми за Украјину и Грузију почели су када су изабрале владе које су објавиле да желе да изађу из руске сфере утицаја спровођењем демократских реформи и јачањем веза са Западом.

Оно што је уследило није било ништа ново.

У прошлости је било много сукоба који су вођени под изговором одбране сопствених интереса и заштите етничких мањина.

После Другог светског рата, а затим и после Хладног рата, уложено је много напора да се светска заједница учини заједницом равноправних, без обзира на њихову величину и наоружање.

Али повратак концепта сфера утицаја могао би све нас да врати у много мрачније доба историје.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]