Избеглице, азил и Србија: Зашто је млада Африканка дошла у Србију по бољи живот

Живот Катје Иракозе, двадесетдвогодишње девојке из Бурундија, преокренуо се за само неколико дана - страхујући за безбедност, у кофер је брзо спаковала најдраже ствари и са мајком се запутила у Србију, коју „није имала времена ни да прогугла".

Две године касније, Катја има азил и води „миран живот" у Београду са мајком, а сања о великим плановима за будућност.

Овог јула, постала је прва девојка са признатим избегличким статусом која се у Србији уписала на факултет у статусу домаће студенткиње - по свему равноправна са овдашњим студентима, како закон то и предвиђа.

„То је преседан - до сада су се избеглице уписивале као страни студенти, а сада смо коначно постигли да се у овој области у пракси испоштује Закон о азилу", каже правница Београдског центра људска права Јелена Илић за ББЦ на српском.

Од успостављања система азилне заштите 2008, азил у Србији добиле су 194 избеглице, наводи се у извештају Београдског центра за људска права из марта 2021. године.

Од срећног детињства до избеглиштва

Катја је рођена у Буџумбури, главном граду Бурундија.

У једној од најсиромашнијих земаља на свету, њена породица није водила просечан живот.

„Била сам срећно дете - живела сам у великој кући, имали смо послугу и возаче, ишла сам у једну од најбољих приватних школа у земљи коју похађају деца разних политичара", прича Катја.

„Али ништа од тога не вреди ако ниси безбедан", додаје.

Њена породица припада племену Тутси, које је у историјском сукобу са већинским Хутима из чијих су редова представници актуелне власти у Бурундију.

„Хути су побили већи део моје породице са мамине стране, само зато што су имали другачији облик носа", наводи Катја.

Ко су Хути и Тутси

Хути и Тутси су народи који вековима насељавају територију данашњег Бурундија, Руанде и Демократске Републике Конго.

Етничке напетости међу њима трају толико дуго да се чини како су одувек постојале, а нарасле су током периода колонијализма.

Белгијанци, који су 1916. године колонизовали Бурунди, сматрали су Тутсије супериорнијим, па су добијали боље послове и више прилика за школовање.

„Тутси се сматрају потомцима краљева, а кроз историју су били богати јер су имали много стоке, док су Хути били обични радници", каже Катја.

Из деценије у деценију, етничке напетости су расле све док 1959. године нису кулминирале побуном Хута, у којој је убијено више од 20.000 припадника народа Тутси.

Хути су дошли на власт пошто је 1962. Бурунди прогласио независност од Белгије.

Катја каже да деца Хута и Тутсија данас потпуно равноправна у друштву - на пример, похађају исте школе, али су раздвојени по одељењима.

„Познајем Хуте, али ми нису били пријатељи - односи су солидни, али се свако држи својих", прича.

После војног пуча 2015. године за који су били оптужени Тутси, Катјина породица нашла се на мети политичког прогона.

„Идеш у одличну школу, једеш у ресторанима, возиш се аутом и одједном ништа од тога више не можеш да радиш зато што није безбедно", каже.

Било је дана када је због безбедности морала да одустане од одласка у школу.

„Осећала сам се као у затвору", присећа се.

Иако није била упућена у сва политичка дешавања, Катја каже да јој је стрес који је могла да прочита на лицима родитеља све говорио.

„Живот нам се преокренуо у секунди", истиче.

Страх за безбедност испоставио се као оправдан - док се једном приликом возила колима са мајком и рођаком, задесила их је пуцњава.

„Мама је рањена у руку, а једно стакло се разбило и коса ми је била пуна стаклића", прича.

Додаје да у јеку оружаних обрачуна „није било неочекивано да пронађете леш некога кога не познајете такорећи на кућном прагу".

„Такве ствари се никоме не пријављују - полиција већ зна, па касније дођу и однесу тело".

Она додаје да „многе породице у Бурундију никада не сазнају како су њихови вољени нестали".

„Ако затекнемо леш, фотографишемо и делимо преко Воцапа како би породице могле да сазнају шта се догодило", каже.

Катја истиче да је много њених пријатеља остало без родитеља.

„Страшно је кад скоро сваког дана чујете да су некоме погинули отац или мајка", наводи.

Неизвесно путовање у Србију

Политичка криза принудила је породицу да се раздвоји - сва три Катјина брата напустила су Бурунди и отишла у различите земље.

О оцу нерадо говори.

Као најмлађе дете и једина девојчица у породици, остала је са мајком Терезом.

Приморане да напусте земљу, њих две су у Србију допутовале јула 2019. године.

За разлику од многих избеглица из афричких земаља, оне нису имале проблем да легално уђу у Србију - Бурунди је једна од ретких афричких земаља чијим грађанима не треба виза.

Србија је визе за држављане Бурундија укинула 2018. Почетком те године, тадашњи министар спољних послова Ивица Дачић саопштио је да Бурунди повлачи признање Косова, али је информација више пута оспоравана у јавности.

Проблем је био како безбедно напустити Бурунди.

„Спасло нас је то што је моја мајка радила као рачуновођа у апотеци где припадници полиције подижу лекове, па је била у прилици да им помогне када не могу да дођу до неког лека", каже Катја.

„Ризикујући сопствени живот, помогли су нам да напустимо Бурунди".

Катја до последњег тренутка није знала куда и када путује.

„Знала сам само да ћемо отићи далеко", наводи.

Кратко пред полазак, мама је рекла да иду у Србију.

„Све се десило толико брзо да нисам имала времена ни да на Гуглу потражим где је то", каже Катја.

Када је стигла, схватила је да се овде „прича неки чудан језик и забринула се како ћу га научити", додаје.

Међутим, скоро две године и много часова српског језика касније, Катја га течно говори.

„Понекад ме и даље збуни ред речи који се стално мења, али све је лакше".

Каже да је срећна што је успела да из Бурундија понесе све ципеле са високим потпетицама.

„Сада немамо ауто, па се у Београду возим градским превозом и због тога их ретко носим, али су ми веома драге и једноставно сам морала да их понесем", прича.

Деца мигранти у притвору

Од удобног дома до избегличког кампа

Као тражитељке азила, Катја и њена мама су по доласку у Србију смештене у избеглички камп у Боговађи.

„Одједном сам морала да делим собу и купатило са пуно људи, нисам се жалила на то, али осећај је био чудан", каже.

Међутим, брзо се прилагодила ситуацији, а уследило је пресељење у прихватни центар у Бањи Ковиљачи, где у се најдуже задржале.

Упознавање са Србијом донело јој и болну спознају - „први пут у животу" осетила је расизам.

„Већина људи у Србији је била љубазна према мени и мојој мами, али било је ситуација да су одбијали да нас услуже у кафићима и ресторанима где смо одлазиле да не бисмо увек јеле у кампу", наводи.

„Не знам да ли је то било зато што смо црне, избеглице или оба, али такве ситуације су биле веома непријатне - замислите да неко чак не жели ваш новац".

Некад би је „игнорисали на улици" када би се пролазницима обратила на енглеском.

„Претпостављам да је то зато што ме нису разумели, све је много лакше од када учим српски", прича.

„Сви су у шоку када им се обратим и разговарају са мном".

Људи је често заустављају на улици да се сликају, а познаници питају могу ли да јој додирну косу.

„Знам да неким женама то смета, али мени не - разумем њихову радозналост", каже уз осмех.

Након месеци чекања у избегличком кампу, Катја и Тереза су у Србији добиле уточиште - облик азилне заштите који им омогућава да у земљи остану пет година, али и да се пријаве за држављанство.

„Допада ми се овде и планирам да останем у Србији", каже Катја.

Шта је уточиште

Ради се о једном од два облика азилне заштите коју прописује Закон о азилу и привременој заштити, објашњава правница Београдског центра за људска права Јелена Илић.

„Уточиште се даје на период од пет година и то људима који страхују од прогона због расе, пола, језика, националне припадности, политичких уверења, вероисповести, политичког уверења и слично", каже.

Други облик је субсидијарна заштита, која је даје „жртвама озбиљне неправде у матичним земљама, на период од годину дана".

„Додељује се људима који се суочавају са претњама погубљењем, нечовечним поступањем, мучењем или индивидуална неправда изазвана ситуацијом међународног или унутрашњег оружаног сукоба ".

Нови живот у Београду: Муке с банкама и упис на факултет

Прошлог лета, Катја и њена мама су се преселиле у Београд.

„Град ми се одмах свидео, има сличности са Буџумбуром", примећује Катја.

„Сви се жале да немају посао, а ресторани и кафићи су увек пуни - осећам се као код куће".

Из садашњости је понекад прену мрачне асоцијације на Бурунди.

„Једне вечери сам чула ватромет и уопште нисам могла да схватим шта се дешава - помислила сам да опет неко пуца", каже.

Није јој пријатно ни када сретне полицајца на улици, иако у Србији никада није имала проблема са њима.

„То је рефлексна реакција - кад видиш полицајца у Бурундију, гледаш да побегнеш што даље", објашњава.

Један од проблема са којима се Катја сусрела по доласку у Србију било је отварање рачуна у банци.

„Приметила сам да зависи у коју банку одете - сви буду збуњени када им покажете личну карту странца који има азил и многи онда кажу да не могу да вам помогну", објашњава.

Јелена Илић из Београдског центра за људска права каже да се ради о „дугогодишњој дискриминацији".

„Већина службеника није упућена у закон, па не знају да је лична карта тражилаца азила равноправан идентификациони документ као лична карта држављана Србије и због тога дискриминишу клијенте који дођу са другачијом исправом", објашњава.

Илић истиче да је, према мишљењу Народне банке Србије, у које је ББЦ имао увид, „лична карта странца који има азил довољна за отварање рачуна".

То није једини проблем са којим се суочавају тражиоци азила и људи са признатим избегличким статусом, попут Катје и њене маме.

Илић истиче да је у већини ситуација које имају везе са бирократијом „избеглицама потребна помоћ да остваре своја права".

„Службеници често нису ближе упућени у законске норме, а системска решења су таква да избеглица ништа не може да заврши сама - од радне дозволе до уписа на факултет, због чега апсолутно зависи од правне помоћи", каже Илић.

Иако Закон о азилу прописује да избеглице могу на факултет под истим условима као српски држављани, тога у пракси није било све до ове године.

„Уписивали су се као страни студенти и тако плаћали школарину, што је и даље случај на појединим факултетима", каже Илић.

„Београдски универзитет је заузео став да избеглице треба да имају редован приступ образовању", каже Илић.

„Проблем је што га и даље тешко остварују без правне помоћи због компликоване процедуре и непознавања језика", наводи Илић.

Међутим, пракса се полако мења - у јулу је, Катја уписала биохемију на Хемијском факултету у Београду и то у статусу домаће студенткиње.

Илић се нада се да ће то помоћи „будућим генерацијама студената да се лакше образују".

Осим Катје, статус домаћег студента ове године је добио и момак из Либије који ће студирати на Економском факултету у Београду, додаје Илић.

Катја је „веома узбуђена" због поласка на факултет у октобру.

„У Београду већ имам пријатеље из Србије који живе у мом комшилуку, а једва чекам да упознам још људи са којима ћу моћи да се дружим", каже.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bb[email protected]