'Принц поезије' Бранко Миљковић: Млад, бриљантан, али и трагичне судбине

Када је почетком 1950-их година дошао у Београд, један црнокоси младић из Ниша пожелео је да промени поезију.

Био је то Бранко Миљковић.

„Упознали смо се у септембру 1955, он је био студент филозофије, а ја и даље гимназијалац.

„Имао је јужњачки акценат, носио је цицану кошуљу са заврнутим рукавима", присећа се песник Божидар Шујица, Миљковићев савременик и пријатељ, за ББЦ на српском.

„Био је најбољи међу нама - песник генерације, многи су покушавали да пишу као он и није им успевало", додаје Шујица.

Бранко Миљковић је био српски и југословенски песник и преводилац, најзначајнији представник неосимболизма.

Неосимболизам је повратак поезији богатој симболима и звуком, обликованој под снажним утицајем француске књижевности.

„Због великог талента и кратког живота, Миљковић је постао попут митске фигуре" објашњава Горан Коруновић, професор на Филолошком факултету у Београду, за ББЦ на српском.

Живео је мање од 30 година, а успео да објави неколико книга поезије, а међу најзначајнијим су Узалуд је будим (1957), Ватра и ништа (1960).

Његова дела превођена су на десетине страних језика.

„Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати.

„Све истинске формуле света су поетске", говорио је Миљковић у интервјуу за НИН 1960. године.

'Најначитанији дечак у школи'

Рођен је у Нишу 1934. године, где је завршио основну и средњу школу.

Поезију је почео да пише и објављује управо у родном граду на југу Србије, којем се враћао више пута после пресељења у Београд.

„Интелигентан, вредан, пажљив, помало уображен.

„Има нарочитог смисла за књижевност, мада га интересују и природне науке“, писало је о Миљковићу гимназијалцу у школском дневнику.

Већ као тинејџер певодио је француске песнике Пола Елијара, Стефана Малармеа и Пола Верлена.

У његовој спомен-соби у Нишу чувају се књиге и плоче које је слушао - Бетовен, Пол Енка и македонске народне песме, прича Јелена Богдановић, кустоскиња књижевне заоставштине Народног музеја у Нишу, за ББЦ на српском.

Био је „најначитанији дечак школе са свим манама великих уметника", писала је песникиња Гордана Тодоровић, његова савременица и школска другарица.

„Бранков отац, мој деда, желео је да Бранка упише у железничку школу, да би имао сигуран посао", каже Горан Миљковић, Бранков братанац, за ББЦ на српском.

Ипак, младог средњошколца чекао је другачији пут.

„На инсистирање професора и директора гимназије, током октобра 1953, Бранко се сели у Београд и почиње студије филозофије", додаје Миљковић.

У кући на Вождовцу у којој је становао, његова радна соба постаје стециште уметника, Миљковићевих пријатеља.

„Када сам почео студије, често сам га виђао и проводио много времена у његовом друштву, волео је да попије, да се потуче, а ако је имао новац - све би потрошио у кафани.

„Пошто је његов брат тренирао бокс, увек је у шали говорио да ће позвати брата да га чува", присећа се Шујица.

Некад је „могао да делује непријатељски према онима који га нису познавали, као да се брани од света, али је био изузетно добар пријатељ".

Пријатан, весео и помало надмен, живео је храбро и интензивно, описује Шујица.

'Најталентованији песник послератне генерације'

У књижевним круговима, Миљковићева популарност је брзо расла.

За само неколико година објавио је више књижевних критика, превода и есеја него многи његови савременици за читаву деценију.

Збирка песама Узалуд је будим појавила се 1957. - две године по доласку у Београд.

„Поклонио ми је један примерак, али сам је током селидбе из студентског дома некако изгубио.

„Та збирка је право књижевно благо", каже Шујица.

Књижевна критика Миљковића је називала „најталентованијим песником младе послератне генерације".

Миљковићева поезија се ослања на мит и традицију, али их обрађује на модеран начин, објашњава професор Коруновић.

Тако се у његовим стиховима често појављују мотиви ватре, смрти, тишине и речи, преузети из митских и народних представа, обликованих „кроз сложен и симболичан песнички језик", додаје он.

Због тога је његова поезија често херметична - не открива значење одмах, већ захтева пажљиво читање и тумачење, указује Коруновић.

У циклусу Седам мртвих песника Миљковић се ослања на песничку традицију и посвећује песме неким од најзначајних песника српске книжевне историје - Бранку Радичевићу, Петру Петровићу Његошу, Лази Костићу и Владиславу Петрковићу Дису.

Миљковић је радио као преводилац и уредник књижевних листова у Београду и Загребу, а потом постаје члан Удружења књижевника Србије и Југославије.

„Захваљујући одличном знању француског језика и раду на преводима, имао је непосредан увид у савремену француску поезију, што је снажно утицало на његову поетику", каже Павле Зељић, докторанд српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, за ББЦ на српском.

Три године по објављивању збирке Узалуд се будим, Миљковић осваја Октобарску награду града Београда, једно од најзначајнијих културних признања.

Награђен је за збирку Ватра и ништа, а био је њен најмлађи лауреат.

„Та награда за њега није била пука формалност, већ потврда квалитета којег је и сам био свестан.

„Иако је знао колико његова поезија вреди, била му је важна и потврда књижевне и друштвене заједнице", каже кустоскиња Богдановић.

Почетком 1961, Миљковић изненада одлази из Београда у око 400 километара удаљени Загреб, главни град Хрватске, а тада један од културних центара Југославије.

„Мало пре одласка, дошао је у моју собу у студентском дому.

„Био је уморан, рекао сам му да одспава, а ја сам морао да одем на предавања", присећа се Шујица.

Кад се Шујица вратио са факултета, Миљковић је већ био отишао.

„Био је то наш последњи сусрет", додаје.

Крајем јануара 1961, на страницама београдског листа Дуга, Бранко Миљковић се одриче Октобарске награде.

Само неколико недеља касније, у ноћи између 11. и 12. фебруара, под неразјашњеним околностима умире на периферији Загреба - имао је 27 година.

„Иако је званични полицијски извештај закључио да је реч о самоубиству, његови родитељи никада нису прихватили такво објашњење", каже Богдановић.

Песникова прерана смрт довела је до стварања мита о њему, због чега је његова појава стално присутна у књижевности, чак и без директног помињања, каже професор Коруновић.

„Као што велике књижевности имају сопствене песничке геније, Французи имају Артура Рембоа, ми имамо Миљковића", додаје.

Артур Рембо је један од најважнијих француских песника 19. века.

Најзначајније песме написао је као тинејџер, а због тога што је живео бурно и умро млад, око његовог имена створена је легенда о генијалном, бунтовном и прерано изгубљеном песнику.

Како Миљковић инспирише нове генерације

Иако је Бранко Миљковић умро пре више од пола века, његова поезија изнова привлачи генерацију З, младе који су одрасли уз друштвене мреже и дигитални свет.

Док је са пријатељима играо шах, млади песник Димитрије Поповић сазнао је да је пре 25 година у Студентском граду на Новом Београду постојао књижевни клуб посвећен Бранку Миљковићу.

„У разговору са управом дома схватили смо да је постојао жив песнички дијалог пре две и по деценије, па смо моји најбољи пријатељи и ја одлучили да га поново заснујемо", прича Поповић.

„За сада се дружимо, читамо поезију, али пре свега разговарамо о класицима.

„Вечери брзо прелазе на најразличитије теме - од историје и теологије до филозофије и медицине", додаје он.

Разноликост чланова, верује, чини клуб живим.

„Имамо теологе, правнице које воле уметност, продуценте, режисере, инжењере, студенте филологије, књижевности и историје уметности."

У срцу клуба је поетски принцип који је инспирисао Миљковића - ватра.

„Без срдачности, срчаности и топлине, клуб не може да постоји", каже Поповић.

Миљковић је пронашао пут и ван књижевних кругова.

„Његови стихови ушли су у популарну културу", каже Коруновић.

Као пример наводи кратку песму 'Не постоји небо које је плаво то је само експлозија нашег изненађења над празнином.'

„То су стихови који и данас остају отворени за тумачење, имају јасну филозофску дубину, а истовремено су звучни и пријемчиви и читаоцима који нису увек навикли на модерну поезију", каже професор.

„Речи су моћ и оквир света.

Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама", говорио је Миљковић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk