Русија и Украјина: Школе у Србији привремени дом или почетак новог живота за ђаке избегле због рата

Једанаестогодишњи Артјом Јона се прве недеље летњег школског распуста преселио у Србију из Русије.

„Родитељи су рекли да одлазимо јер је рат, а то је нешто лоше", прича за ББЦ на српском док се врпољи у дрвеној столици једне од учионица његове нове школе у Београду,

Алексеј Веснин има осам година, а са породицом се преселио у Београд током лета, као и Артјом.

Месец дана пре одласка из родног Волгограда, родитељи су му рекли да се селе, како каже, „због рата".

Према подацима Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, од марта 2022, и почетка инвазије, у Србији је уточиште од рата нашло око 18.000 Украјинаца, а око 104.000 руских држављана је пријавило боравак у земљи.

У основне школе у Србији уписано је 485 дечака и девојчица из Русије, а средње похађа 52 ђака из ове државе, наводи се у дневним новинама лист Данас. Ова деца немају статус избеглица.

Највећи број деце из Украјине, њих око 800, похађа тамошње школе на даљину, уз помоћ интернета.

'Мало је лакше јер сам неке ствари већ учио у Русији'

Артјом и Алексеј су међу ђацима из Русије који су сели у клупе са вршњацима из Србије у београдској школи „Браћа Барух".

„У школи не разговарамо о рату и политичкој ситуацији, тако да не знам због чега су дошли - разлози могу да иду од најлепших до најружнијих", каже Милица Перишић, наставница српског језика у овој школи.

Алексеј памти летњи распуст као „веома мучан".

„Нисам хтео да се растанем од баке, провео сам са њом цео месец у викендици", прича Алексеј.

Оваква осећања су нормална, јер је присутан страх од губитка, каже Невена Чаловска Херцог, едукаторка породичне психотерапије и професорка Факултета за медије и комуникације за ББЦ на српском.

„Идеш у нешто што је непознато, а они у тим годинама нису свесни у потпуности шта се дешава, не док не дођу у нову средину", појашњава.

Артјом има два омиљена предмета - географију и биологију.

Током лета ишао је на приватне часове српског језика, на којем сада слуша наставу.

„Научио сам да кажем гумица, оловка, лењир", изговара речи на новом језику.

Језик полако учи и Алексеј, а све што не уме да каже, објашњава на матерњем, руском.

„Путовали смо прво возом, па аутобусом, па авионом", одговара на руском на питање наставнице када је дошао у Србију упућено на српском.

Ученици са других говорних подручја у Србији уче по индивидуализованом образовном програму, објашњава Перишић.

Градиво се смањује, наставне јединце су лакше и прилагођавају се сваком детету у зависности од степена знања српског језика.

„На основу тога покушавамо да предвидимо да ли они могу да савладају градиво или не и тако их оцењујемо", додаје Перишић.

Било би лакше када би били доступни педагошки профили детета и информације шта су ђаци учили у Русији.

„Ми то немамо, тако да је на наставницима да пронађу начин да индивидуално приступе сваком детету.

„Мени је много лакше зато што предајем предмет, који деца слушају скоро сваког дана, па их заиста добро упознам и лакше ми је да пронађем начин да радим са њима, него наставници који их ређе виђају", оцењује професорка Перишић.

Артјом каже да му се допада нова школа и да му је „овде мало лакше, јер сам неке ствари већ учио у Русији".

За разлику од Русије, овде има мање домаћих задатака, а суботом се не иде у школу.

У Русији и Украјини, деца крећу у школу са шест година, раније него вршњаци у Србији.

„Што су деца млађа, то им је лакше да се уклопе у нову средину", објашњава психолошкиња Чаловска Херцог,

'Иста мука их је снашла'

Катарина Каберњук из Кијева је одлучила да седмогодишњег сина упише у Основну школу „Краљ Александар Први" у Београду.

У Србију се преселила у марту, само 20 дана после почетка руске инвазије на Украјину и планира да остане.

„Син је почео да учи српски језик три пута недељно, игра се са вршњацима на игралишту и за сада то иде добро", кратко каже.

Иако је прошло тек нешто више од два месеца од почетка школске године, задовољна је како се њен син уклопио у нови систем.

„Мој син успева да прати, почео је мало више да прича српски, чак и у сну, допада му се.

„Баријера и даље постоји, али мислим да ће временом бити све мања", прича Катарина.

Од почетка рата, школе у Украјини увеле су онлајн наставу, рекао је Серхиј Шкарлет, украјински министар за образовање.

Министарство спољних послова ове земље основало је и међународну школу са циљем да сваки ђак, било где у свету, може да настави да учи по украјинском плану и програму.

Само мали број украјинске деце која су тренутно у Србији похађа наставу у овој школи, кажу у писаном одговору за ББЦ на српском.

Учење на даљину није новитет у Украјини, јер су школе током пандемије ковида-19 биле углавном затворене, а настава се одржавала на даљину, објашњава Мирослава Петса, новинарка ББЦ Украјина.

„Свако дете које има приступ интернету и чији родитељи имају резервне уређаје може да настави да учи у украјинској школи.

„То може бити ова школа или њихова матична школа или приватна школа која нуди онлајн школовање", каже Петса.

Украјинске породице избегле у друге земље некад ипак одлуче да упишу децу у локалне школе.

„Деца тамо уче језике, укључују се у нови систем школовања који се драстично разликују од оних на које су навикли у Украјини.

„Тако да је то право искуство за њих и њихове породице, и обично је пријатно", каже Петса.

Осим код родбине и у приватном смештају, неколико десетина Украјинаца борави у Врању, граду на југу Србије, где се налази једини прихватни центар који прима избеглице из ове земље.

Међу 73 људи у центру крајем октобра било је и 21 деце, већином школског узраста - 14 основаца и шест средњошколаца, показују подаци Комесаријата за избеглице Србије (КИРС) послати ББЦ-ју 24. октобра.

Они похађају украјинску онлајн школу, али и Основну школу „Радоје Домановић", где деле клупе са децом из Србије.

„Имали смо једну девојчицу у осмом разреду која је овде прославила и малу матуру, деца се међусобно прихватају, било је ту разних рођендана, представа, заједничких журки", прича Ненад Стефановић, директор ове школе.

Међу новим ђацима било је и руске деце.

„Деца су се лепо спријатељила, па иста мука их је снашла, деца нису ни за шта крива", додаје директор школе.

Министарство просвете, науке и технолошког развоја води евиденцију за децу са избегличким статусом, без обзира на земљу из које долазе.

Према њиховим подацима у јуну 2022. основну школу је похађало 31 дете, док је троје уписало средњу школу.

У њиховој евиденцији је четворо руских ученика основне школе и један средњошколац.

'Дружим се са мојим друштвом преко Воцапа'

Алексеј, ђак другог разреда, каже да има нове другаре.

„Упознао сам се целим одељењем, имам подједнак број другара и у Русији и у Србији", прича.

Нешто старији Артјом је мање заинтересован за дружење са децом из новог одељења.

„Не требају ми нови пријатељи, ја већ имам моје друштво и чујем се са њима преко Воцапа.

„Неки су и остали у Русији, али већина је отишла у друге земље", додаје.

За интеграцију је потребно време, каже Чаловска Херцог.

„Дете старој средини више не припада, везују га сећања и виртуелни контакти, а примећује да је нова средина другачија него стара", објашњава.

Истиче да је јако важно на који начин се одељење понаша према новопридошлом детету.

У београдској школи „Браћа Барух" „нема насиља, нити дискриминације", каже наставница Перишић.

„Јако лепо их прихватају, без увијања", додаје.

Херцог појашњава да деца лакше прихватају новине него старији.

„Нису оптерећени лошим искуствима и предрасудама, за разлику од старијих људи", објашњава она.

Нове другаре имају и ученици Основне школе „Бранко Радичевић" у Новом Саду - од 550 ученика, 50 их је из Русије.

„Веома је тешко радити са странцима који не познају језик, а радознали су и свашта хоће да питају", каже Милица Илић, наставница српског у овој школи.

„Руси су веома дисциплиновани, прави мали сунђери, који слушају шта ми причамо, брзо се прилагођавају и желе да учествују у дискусији на часу", прича Илић.

Тако се један ђак из Русије, који се прикључио основцима у новом Саду пред сам крај прошле школске године, добровољно јавио да одговора.

„Није лако да се одговара на туђем језику, али је он то учинио без грешке и тако постао велика мотивација за другу руску децу, јер ако један може, могу сви", прича Милица Илић.

У савременим словенским језицима, којим руски и српски припадају, утврђено је око 2.000 елементарних речи које су општесловенске и наслеђене из прасловенског.

И нови другари у овој новосадској школи су решили да помогну вршњацима из Русије и сами почели да праве кратку граматику српског језика са преводима.

У њој су сликама и речима описане разлике и сличности у руском и српском ћириличном писму, а ту је и приручник о храни, гардероби и играма.

„Боровница - черника, јагода - клубника, јабука -Яблоко, чарапе - носки, јакна - курутка.

„Да ли желиш да се играмо после школе? Може! - Хочешь поиграть после школы? Можно!", исписано је крупним словима на белој хартији.

Можда вам и ова прича буде занимљива

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]