Русија, Србија и историја: Како су руски емигранти градили Београд између два светска рата

Јун месец 1947. године. Мртвозорници износе тело из стана у улици Вука Караџића 11, у центру Београда.

На улазу у зграду, где се данас налази култна кафана „Пролеће", мимоилазе се са пописивачима.

Како је утврђено на попису, преминули руски емигрант Виктор Лукомски је поседовао буре са архитектонским пројектима и цртежима, као и црни сто за цртање од храстовине.

На списку ствари нашло се и једно дрвено јаје, неколико слика, три иконе, 11 биста, 16 фотографија, 34 књиге, одећа и покућство.

Међу ретким детаљима, који су данас познати о животу руског архитекте, наводи се и да у Србији није имао родбине која би га сахранила, па је ту обавезу преузело предузеће где је радио.

Рођаке је имао у Русији, одакле је побегао после Октобарске револуције 1917, када су бољшевици свргли монархију.

Тада се прикључио десетинама хиљада људи који су непосредно после смене власти отишли из земље, због идеолошких неслагања и у страху од политичке освете.

Међу 40.000 њих, углавном војних лица и интелектуалаца, који су се запутили у Србију, Лукомски је припадао и једном знатно ужем кругу.

Била је то група од педесетак руских архитеката, сликара и других уметника, који су кроз 20. век променили мапу Београда.

„Више од половине руских емиграната који су дошли били су високо образовани, па су представљали огромну интелектуалну и радну снагу, која је Србији у то време итекако била потребна", каже Милан Просен, историчар уметности и професор на Факултету примењених уметности у Београду.

Поред Лукомског, међу представнике такозване старије генерације Руса, која је стварала у Београду између два светска рата, спадају Николај Краснов, Николај Васиљев, Василиј фон Баумгартен, Василиј Андросов, Владимир Загородњук, Сергеј Смирнов и Георгиј (Ђорђе) Коваљевски.

То је уједно био најинтензивнији период рада руских емиграната у Београду, када су учествовали у изградњи и украшавању Дворског комплекса на Дедињу, Генералштаба, Народне скупштине, Народног позоришта, Главне поште и других јавних зграда.

Радили су и на изградњи Патријаршије и неколико цркава у Београду.

Пројектовали су на десетине приватних вила које данас красе делове главног града, попут Дедиња, Дорћола, Врачара и Сењака.

Лукомски и још око 3.000 емиграната сахрањени су у руској некрополи на Новом гробљу у Београду.

***

ББЦ на српском у серијалу репортажа доноси приче о наслеђу руских емиграната у јавном простору у Србији

Од избеглица до емиграната - зашто су Руси долазили у Србију

У јесен 1917, пуцањ са крстарице Аурора у Санкт Петербургу којим је почела Октобарска револуција био је увертира у победу комуниста над монархијом.

За присталице цара Николаја Другог била је то најава дугогодишњег, а за већину и доживотног изгнанства.

Само што нису одмах били тога свесни.

Многи који су напустили Русију непосредно након победе комуниста сматрали су да је њихово изгнанство привремено, наводи се у књизи Руска емиграција Бобана Ћурића, професора Филолошког факултета у Београду који је преминуо 2019. године.

Говорили су да су избеглице, јер су очекивали да ће се „реорганизовати и вратити" како би се борили за монархију.

Међутим, већ почетком двадесетих година, постало је јасно да им се не смеши скори повратак.

Између 1921. и 1924, комунистичке власти у Москви доносе низ закона који лишавају држављанства све људе који се нису вратили до прописаних рокова.

Око 40.000 „белих" Руса, колико је у том тренутку боравило у Србији, постају апатриди - људи без држављанства.

Под тим околностима и у новој средини, почињу себе да називају емигрантима.

Међутим, једна европска земља и даље признаје пасош Царевине Русије, државе која више не постоји.

Зато се многи руски емигранти одлучују да дођу у Београд из Константинопоља (данас Истанбул), Солуна и са Малте, где су у прво време пристизали преко Црног мора.

Између два светска рата, тадашњи главни град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, постаје највећи центар руске емиграције у Европи.

„Бели" Руси, које су Совјети лишили држављанства - формалне повезнице са родном земљом, у Београду су могли да остану то што јесу.

Власти нису од њих захтевале да узму југословенско држављанство, већ су им на основу царских пасоша издавале исправе за странце.

Просен каже да су се многи руски емигранти запослили у тадашњем Министарству грађевина.

„Добили су и право да учествују на конкурсима под истим условима као и српски држављани", додаје.

Осим Београда, на простору данашње Србије постојала су још два велика центра руске емиграције - Бела Црква и Сремски Карловци.

Руси су у Белу Цркву преместили две школе - Руски кадетски корпус, где су се образовали официри, као и Маријински донски институт за племените девојке, што је била нека врста женског колеџа који је основала руска царица Марија Фјодоровна.

Мање заједнице постојале су и у другим градовима, као што су Врњачка Бања, Вршац, Трстеник и Панчево.

Призренски филиграни - вековна уметност од сребра

Како се градила палата српских краљева

Када су комунисти преузели власт у Русији, српска краљевска породица Карађорђевић прекинула је дипломатске односе.

Убрзо после тога, краљ Александар одлучује да на Дедињу, на имању од 134 хектара, изгради дворски комплекс за његову породицу.

Просен каже да је као водећег архитекту поставио Николаја Краснова, човека који је пре доласка у Београд радио за руску царску породицу.

Краснов је био члан петроградске Академије уметности и градски архитекта Јалте на Криму.

У близини тог града, за цара Николаја Другог пројектовао је летњи дворац Ливадија.

Краснов није био најпознатији архитекта који је после Октобарске револуције дошао у Београд.

„Најславнији међу њима био је Николај Васиљев, један од водећих градитеља Санкт-Петербурга", прича Просен.

Али, он се у Београду задржао „само три године".

„Пројектовао је Војни музеј на Калемегдану, неколико приватних кућа и отишао у Америку, где никада није успео да направи каријеру".

Како додаје, Краснов постаје водећи архитекта међу руским емигрантима, којем су српске власти поверавале многе пројекте.

„Чак се дешавало да се распише конкурс, на њему победе домаће архитекте, а српске власти на крају ипак доделе пројекат Краснову, јер су у њега очито имале више поверења", каже историчар уметности.

О приватном животу Николаја Краснова у Србији не зна се готово ништа - познато је само да је радио у Министарству грађевина и да је пројектовао десетине препознатљивих зграда широм тадашње земље.

Неки од објеката на којима је радио Краснов

Извор: Милан Просен

Дворски комплекс изграђен је између 1924. и 1937.

Краснов, који је „осмислио целокупну декорацију", предводио је изградњу комплекса раме уз раме са српским архитектом Живојином Николићем.

„Окупили су групу сарадника, међу којима су били архитекта Виктор Лукомски, уметник Сергеј Смиров и многи други, чија имена данас нису позната", каже Просен.

Посебно место у комплексу има сутерен Краљевске палате - место где су српски краљеви проводили слободно време.

У једној од просторија налази се фонтана - копија Бахчисарајске фонтане на Криму из истоимене песме Александра Пушкина.

Просен каже да је Краснов инспирацију „највероватније пронашао у годинама проведеним у Јалти".

Фонтана је имала и практичну намену, објашњавају из Краљевског двора за ББЦ на српском.

„Био је то механизам за чување државних тајни - сви поверљиви разговори вођени су у просторији са фонтаном, која се назива Соба шапата", кажу.

Додају да за фонтану постоји кључ, који је омогућавао да вода потече када је фонтана „откључана".

„Због жубора воде, свако ко би желео да прислушкује из суседне просторије могао је да чује само неразговетан шапат", наводе.

Улазни хол се грана у три просторије - поред Собе шапата, ту је салон са билијарским столом и биоскопска сала.

„Салон је служио за дружење и дегустацију вина, а на зидовима су осликане епизоде из епске песме Женидба Душанова", каже Просен.

Билијарски сто није био део оригиналне замисли и убачен је касније, објашњавају из Краљевског двора.

Даље, у светлозеленој просторији са плишаним фотељама, налази се биоскопско платно.

„Претпоставља се да је то био први приватни биоскоп на Балкану", каже Просен.

Уз мало степениште, из биоскопа се улази у собу за пушење - једину просторију у сутерену која има прозоре.

У приватној цркви краљевске породице

У комплексу на Дедињу налази се и Дворска капела - приватна црква краљевске породице, дело архитекте Лукомског.

„Раније је реч капела имала другачије значење - под тиме се подразумева мања, приватна црква, а не место где се чита опело", кажу из Краљевског двора.

Како додају, о току градње цркве није сачувано много података - сматра се да је почела да се гради 1924, као и остатак комплекса.

Освештана је 1935, а посвећена је Светом Андреју Првозваном, за којег православци верују да је био први апостол који се придружио Исусу Христу.

Неки од објеката на којима је радио Лукомски

Извор: Виктор Викторович Лукомски - прилог за биографију

Из сачуваних докумената, зна се и да је један од најзаслужнији за осликавање цркве био руски уметник Сергеј Смирнов.

Над средишњим делом цркве надвија се велики свећњак у средњовековном стилу, док је са унутрашње стране куполе приказан Исус Христ.

Током комунистичког периода, црква је претрпела разна оштећења - неким свецима су ископане очи, а поједине иконе су изгребане и уништене.

Познато је и да су комунисти једно време Дворску капелу користили као оставу, наводе из Краљевског двора.

Шездесетих година, када је Дворска капела обновљена, испоставило се да на олтару недостаје икона Богородице.

„Израђена је нова икона - обичним бојама и на шпер-плочи, па видно одскаче од остатка цркве", кажу из Краљевског двора.

Није познато шта се догодило са оригиналом, али се зна да су у дворском комплексу од почетка Другог светског рата прво боравили немачки нацисти, а затим комунисти.

Блиско пријатељство

После Октобарске револуције, регент Александар се и даље опоравља од преласка са српском војском преко Албаније у Првом светском рату, када се заразио тифусом.

Било је то стратешко повлачење српске војске и цивила преко завејаних планина у зиму 1915-1916, после инвазије Централних сила на Србију.

Српски краљ осећао је велику захвалност према цару Николају Другом, чијом су интервенцијом силе Антанте помогле српском народу да се спасе Албанске голготе и пребаци на грчко острво Крф.

Али, то није била његова једина веза са Русијом - завршио је војну школу у данашњем Санкт-Петербургу, а за царску породицу везивале су га родбинске и кумовске везе.

„Још пре Првог светског рата, отац краља Александра - краљ Петар Први, заокренуо је државну политику од Аустроугарске ка Русији", каже Просен.

Једна од потврда те политике била је удаја сестре краља Александра за руског кнеза Ивана Константиновича.

Младом краљу је наводно обећана принцеза Олга - ћерка цара Николаја Другог, али се веридби испречио Први светски рат.

Из преписке коју је краљ Александар водио са сестром која је успела да се спасе и оде у Француску, види се да је тешко примио вест о стрељању царске породице у јулу 1917.

Антибољшевичке снаге, које су самопрогласиле независност у неколико непризнатих државица у Сибиру и на Криму, имале су дипломатско представништво у Београду све до 1924. године.

Дипломатски односи са Совјетским Савезом поново су успостављени тек 1940, пошто се у Европи разбуктао Други светски рат.

Како је руски генерал осмислио Генералштаб

Стару зграду Генералштаба у Београду пројектовао је човек из редова војске.

Звао се Василиј фон Баумгартен, а био је војни инжењер и вишеструко одликовани генерал-мајор, белогардејац, који се борио у Првом светском рату.

Највећи део рата провео је у Севастопољу, на Криму, одакле је преко Турске дошао у Београд после 1920.

„У Београд је донео дух Санкт-Петербурга, који се осећа и на овој грађевини", каже Просен.

Како додаје, архитекта се по доласку у Србију запослио при Министарству војске као пројектант.

Притом је сарађивао и са разним другим министарствима, додаје историчар уметности.

Зграда има још два назива - Камена палата, а у част архитекте и Баумгартенова палата.

Уздиже се у улици Кнеза Милоша, тик уз зграду Генералштаба Војске Србије из педесетих година, чији је један део порушен у НАТО бомбардовању 1999.

Приступ у њу је ограничен, јер представља војни објекат, из којег данас раде Безбедносно-информативна и Војно-обавештајна агенција (БИА и ВОА).

А у улазном холу, урађеном у смеђем и браон мермеру, над великим степеништем надвија се скулптура још једног руског уметника - Владимира Загородњука.

Загородњук је уметник који се родио у Одеси, а школовао у Паризу.

Највише се бавио израдом скулптура и позоришне сценографије, каже Просен.

Иницијали вајара, који се виде на појединим скулптурама, откривају да се потписивао латиничним словом Z.

У „гнезду културе" - Руски дом

Још једно Баумгартеново дело је здање Руског дома у Београду, које је свечано отворено 1933.

Као тада једини у Европи, понео је назив Руски дом „Императора Николаја Другог".

За емигранте, то је било „гнездо културе", које су свили изван Русије, каже Просен.

„То је постао центар окупљања и културног живота, где су прикупљали све што су желели да сачувају за будуће генерације", додаје.

Руски дом је добио позориште, библиотеку, гимназију и основну школу, издавачки центар и два музеја - Музеј Николаја Другог и Музеј руске коњице, као и цркву.

У темеље зграде узидана је плоча Повеље императора Николаја Другог.

„....да би се духу руског човека омогућило да искаже склоности ка научном и уметничком раду и да руску омладину рођену у туђини васпита у најбољим традицијама славне Отаџбине - зато је створен овај дом", наводи се.

Неки од објеката на којима је радио Баумгартен

Извор: Милан Просен

Руска рука на плафону Народног позоришта

Народно позориште у Београду изграђено у 19. веку, а почетком 20, појавила се идеја да буде реконструисано.

Међутим, томе се испречио Први светски рат, каже Драган Стевовић, директор Музеја Народног позоришта, за ББЦ на српском.

Услови да се то уради стекли су се тек 1922, додаје.

„Много се полемисало о томе каква треба да буде декорација - да ли ће осликавати националну или уметничку идеју институције", додаје.

Важан задатак осликавања плафона у гледалишту поверен је руском уметнику Степану Колесњикову.

Он се одлучио за „свевремене мотиве, који славе позориште као храм уметности", додаје Стевовић.

На две фреске, које раздваја раскошни лустер, представљени су Талија, старогрчка богиња позоришта, и Баханалије - прославе у част Диониса, старогрчког бога плодности, живота, уживања и вина.

Стевановић каже и да је оригинална таваница уништена у доба комуниста, који су плафон прекречили.

„Када подигну главу, посетиоци Народног позоришта данас могу да виде тек реконструкцију, урађену после 1989", каже.

Делови оригинала данас се чувају у Народном музеју Србије, али нису изложени.

Руски емигранти значајно су допринели позоришном животу у Београду, каже Просен.

„Међу њима је било много позоришних уметника, који су на ове просторе донели балет.

„Такође су правили технички напредније сценографије од гипсане масе, која је омогућавала лако и брзо обликовање", додаје.

Руси одлазе

Од средине тридесетих година прошлог века, руска заједница у Београду се смањује.

„Многи су одлазили на Запад, у нади да ће тамо направити каријере", каже Просен.

Осим тога, у руској заједници се рађало мало деце, наводи се у књизи Руска емиграција професора Ћурића.

Око 70 одсто људи који су почетком двадесетих стигли у Србију били су мушкарци - једни су вукли здравствене проблеме стечене у рату, па су због тога живели краће, а други су једноставно старили.

Жене које су долазиле углавном су већ биле удате.

„Већ средином тридесетих, број руских емигранта је био преполовљен", наводи се.

Краснов и Колесњиков су преминули у Србији и сахрањени су на Новом гробљу у Београду.

Долазак комуниста на власт после Другог светског рата додатно је утицао да се њихов број смањи, због одлуке да сви руски емигранти који немају југословенске пасоше буду протерани.

Међу онима који су напустили Југославију био је Баумгартен, који је 1962. преминуо у Аргентини.

Било је и људи који су, попут Лукомског, покушали да опстану под новом идеологијом - истом оном од које су две деценије раније побегли.

Међу предметима које су пописивачи пронашли у његовом стану била је и чланска карта Народног фронта Србије, левичарске коалиције радничке класе.

Чланарина је била уредно плаћена закључно са јуном, када је преминуо.

Коришћена литература:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]