Русија и комунизам: Како су симболи СССР-а постали део савремене Русије

Прошло је више од 30 година откако се распао СССР. Многе бивше републике донеле су законе о десовјетизацији, забрањују симболику СССР-а и руше споменике подигнуте вождовима.

У Русији се совјетски симболи и дан данас свуда срећу, почевши од државних обележја и споменика, па све до одеће и сувенира за туристе.

Редакција ББЦ-ја на руском покушала је да протумачи какву улогу совјетски симболи играју у свакодневном животу савремене Русије, како их доживљава друштво и да ли имају исто идеолошко значење.

„Најбољи период у историји земље"

Данас у Русији нема говора о одрицању од совјетских симбола.

Прослава стогодишњице Октобарске револуције 2017. године није постала повод за јавну расправу о прошлости и њеним симболима.

Маузолеј са Лењиновим телом и даље стоји на главном тргу, а власти често користе носталгију за Совјетским савезом као начин да ојачају сопствену популарност.

Владимир Путин је још 2005. распад Совјетског Савеза назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века".

Током година председниковања претворио је победу СССР-а над нацистичком Немачком у једну од главних тема модерне руске политике.

А почетком ове године лично је предложио Државној думи да усвоји предлог закон који забрањује јавно поистовећивање улоге СССР-а са нацистичком Немачком.

Како сматра социолог Лев Гудков, по доласку на власт бившег директора Федералне службе безбедности у Русији је започет процес ресовјетизације.

„Што је најважније почела је критика реформи западне демократије, где су се као против тег појавили совјетски симболи, оживљавање митова стаљинистиче модернизације, преображај земље у суперсилу и многе друге ствари", прича Гудков.

Одрицање од совјетских симбола: бивше совјетске републике

Најдоследније у политици десовјетизације биле су балтичке земље које су садашње чланице ЕУ, у којима је уведена забрана истицања совјетских симбола на јавним местима.

На пример, у Летонији је забрањено коришћење совјетских симбола током јавних догађаја.

Грузија је 2011. усвојила Повељу о слободи, у оквиру које је прогласила борбу против совјетских и нацистичких симбола, и увела низ званичних ограничења за бивше високе функционере Комунистичке партије и Комсомола.

Али у ствари, борба се отегла, а годину дана раније споменик Стаљину у граду Гори је срушен под окриљем ноћи (како не би узнемирио становнике града у којем је рођен Јосиф Џугашвили) и пренет у локални музеј.

У октобру 2012. у Молдавији је ступио на снагу закон који забрањује употребу „тоталитарних" совјетских симбола у политичке сврхе.

Пре свега, закон се дотакао српа и чекића, што је затим спречило Комунистичку партију земље да учествује на изборима.

Али већ 2013. године Уставни суд је укинуо забрану, јер је сматрао да је у супротности са Уставом.

Украјинске власти су 2015. усвојиле низ закона о декомунизацији.

После тога, земљу је захватио талас преименовања градова и насеља, а споменици посвећени Лењину су срушени.

Према резултатима анкете коју је 2018. спровео „Левада центар", социолози су приметили тренд повећане носталгије за Совјетским Савезом.

Тада је удео оних који „жале" био 2,5 пута већи од оних који не жале за совјетским временима (66 према 25 одсто).

Међутим, прошлогодишње истраживање „Левада центра" показало је да 75 одсто анкетираних Руса сматра совјетску еру најбољом у историји земље (18 одсто се не слаже).

Од позитивних карактеристика совјетске ере, испитаници истичу стабилност и ред, добар живот („лагодније се живело") и лични живот, своју младост и младост својих родитеља.

Због распада СССР-а жали 65 одсто испитаника, али само 28 одсто њих би желело повратак Совјетског Савеза, сматрајући да Русија има посебан пут (58 одсто испитаника; као поређење: европску верзију развоја подржава 10 одсто испитаника).

„Ако смо деведесетих година покушали да потпуно и неповратно напустимо совјетску прошлост, онда смо од почетка 2000-их почели да говоримо да, чак и ако СССР није био најбоље место на Земља, у њему је било много добрих ствари: победа у рату, лет у свемир, индустријализација", каже Елизавета Лихачева, директорка Музеја архитектуре.

Према речима Лихачове, утицај Совјетског Савеза на живот савремене Русије „не може а да не буде огроман".

Са њом се слаже и историчар и културолог Сергеј Никитин Римски.

Он је уверен да је улогу Совјетског Савеза у естетици и свакодневном животу земље тешко проценити.

„Совјетски Савез је наследник предреволуционарне империје, и на уметничком и на визуелном плану.

„Пошто је културна револуција која се одиграла у СССР-у 1920-их и 1930-их година постигла циљ, совјетско наслеђе је оно што је видљивије и опипљивије", каже он.

Химна, звезде...и хокејашки дрес

Један од главних симбола савремене руске државе је химна Русије, чија је музика позајмљена из химне Совјетског Савеза.

Један од аутора текста старе совјетске химне и аутор савремене руске химне је исти човек, песник Сергеј Михалков.

Према анкети Руског центра за истраживање јавног мњења, 63 одсто испитаника верује да модерна химна одговара имиџу Русије.

Истовремено, 13 одсто испитаника каже да би најрадије у химну вратило текст из времена СССР-а, ово мишљење је било најчешће међу Русима узраста од 45 до 59, и 60 година и старији.

Елизавета Лихачова сматра да је повратак музике из химне СССР-а у модерну химну индикативно.

Путинову Русију често пореде са совјетским периодом 1970-тих и 1980-тих година, што је сасвим логично", каже она.

„Код 90 одсто становништва, не само у Русији, већ и у свим земљама бившег СССР-а, совјетска симболика свакако изазива носталгију.

Савремене руске власти су коначно схватиле да се та носталгија може искористити", каже стручњак.

Још један неодвојиви део државног имиџа савремене Русије су петокраке Кремља, које су тридесетих година прошлог века замениле двоглаве орлове који су красили куле Кремља још од почетка 17. века.

Од тренутка када се распао СССР, кремљовске петокраке су демонтиране као да нису ни постојале.

Према речима директорке Музеја архитектуре Елизавете Лихачеве, питање није само, и није у толикој мери у цени демонтаже.

Савремена Русија нема одговор на питање чиме да замени звезде:

„Ми још нисмо самоидентификована нација, живимо у прелазном периоду. За нас су совјетски симболи део наше идентификације.

„Ми смо совјетски људи, хтели ми то или не. У складу са тиме мењање звезда сада је скупо и бесмислено, јер су оне део нас."

У земљи се не мањају ни називи улица и насеља.

После таласа промена назива почетком 1990-их, када су се Санкт Петербург, Нижњи Новгород и Јекатеринбург поново појавили на мапи, а у московском и петроградском метроу станице као што су „Чисти пруди", „Ахотни рјад" и „Сенаја плошад", тежња да се у потпуности ослободе од совјетске топографије постепено је ишчезла.

Данас у многим руским градовима није тешко пронаћи Трг револуције или Октобарску улицу, а Лењинове улице често су и централне.

Историчар и културолог Сергеј Никитин Римски такође примећује посебну естетику совјетских назива.

Реч „црвена", посебно популарна у првим годинама совјетске власти, и још увек се широко користи у руској топонимији:

„Црвене звезде нису преименоване у совјетске звезде, још увек имамо велику количину „црвеног" у нашем језику, то су совхози, фабрике, Црвени октобар, Црвени орач, Црвени пролетер, Црвени Профинтерн, Црвено Сормово и друге".

Ипак, додаје он, да је „кроз разговоре са локалним становништвом утврдио да су ови називи већ изгубили везу са идејама светског комунизма".

Боје дресова руских спортиста на међународним такмичењима такође играју важну улогу у обликовању имиџа земље.

Хокејашки дрес руског тима се мењао неколико пута од совјетских времена, али се на крају вратио препознатљивој црвеној боји, уз додатак плаве, који асоцира на боје са тробојке.

Црвена хокејашка униформа оживљава успомене на „Црвену машину", надимак који је хокејашки тим СССР-а добио од Канађана и Американаца због својих бројних победа.

Говорећи о важности избора боја, Никитин Римски то повезује са наслеђем СССР-а.

„Снови о Златном добу и носталгија су одлике људске душе.

„А ми желимо да се приближимо ономе што је било оличење славе, и што је било величанствено и дивно.

„Ако се сећамо историје, желимо да у њој видимо нешто инспиративно. Успеси совјетског хокејашког тима били су изузетни".

Погледајте видео: Путин и Лукашенко на леду

Споменици и архитектура

Архитектура совјетског доба наставља да обликује изглед руских градова и постаје део културног наслеђа.

Ипак, спорови око споменика Лењину, Стаљину и другим личностима СССР-а не јењавају већ 30 година.

Сада у Русији постоји око сто споменика Стаљину, многи од њих су се појавили после 2005. године.

У Москви постоји најмање четири таква споменика: један се налази у Парку уметности Музеон, други на месту где је сахрањен у близини Кремљовског зида.

Такође, споменици Стаљину се могу наћи у Владимиру, Нижњем Новгороду, Сургуту и другим градовима.

Недавна анкета „Левада центра" (у Русији је проглашен за организацију која делује као страни агент) показала је да ако је пре 20 година питање подизања споменика Стаљину изазвало негативан став више од трећине Руса (36-37 одсто), сада је идеју о таквом споменику спремно да подржи скоро половина становништва.

Ранија анкета која је спроведена 2019. године, показала је историјски рекорд популарности Стаљина у новијој руској историји.

Тада је више од половине анкетираних Руса изразило дивљење совјетским вождом или поштовање према њему.

У фебруару 2021. на порталу „Активни грађанин" одиграло се гласање о повратку споменика Феликсу Держинском на Лубјанку у Москви.

Иако је према резултатима гласања решено да се споменик не врати, гласови Московљана били су подељени приближно подједнако.

Међутим, према мишљењу стручњака, присуство Стаљиновог лика у руским градовима тешко да је одраз савремене државне идеологије.

„Сваки град има општинску власт, постоје активни грађани, интелигенција, локални историчари, наставници, архитекте, лекари.

Они одлучују шта је прихватљиво у њиховом граду", сматра Сергеј Никитин Римски.

Говорећи о улози споменика совјетским лидерима у савременој Русији, он каже да кад се ради о том питању „важни и цивилни, и уметнички и урбанистички аспекти.

Када град уклања само споменике, поставља се питање, кога да ставимо на ово место?"

Међутим, према мишљењу Олге Дружинине, директорке развоја Московског музеја за дизајн, споменици совјетске ере више немају оно идеолошко значење које је првобитно у њима било усађено.

„Радник и колхозница је само споменик који је изложен на светској изложби 1937. године, наспрам немачког павиљона.

Јасно је било, да је Вера Мухина креирала симбол Совјетског Савеза по наруџбини државе", каже она.

„Ово није симбол, већ су то споменици времена, епохе, по којима се може пратити како се мењао однос према архитектури и простору."

Говорећи о совјетској архитектури, директорка Музеја архитектуре Елизавета Лихачева скреће пажњу на политичку компоненту уметности у грађевинарству у СССР-у:

„Од чега је почела совјетска власт са тачке гледишта архитектуре? Од рушења.

Бољшевици су наступили као класични тоталитарни режим, почели су да формирају идеологију у камену.

Архитектура је најлакши и најприступачнији начин пропаганде", објашњава Елизавета Лихачова.

Међутим, управо је совјетски конструктивизам, према њеним речима, постао једно од главних достигнућа светске уметности.

Олга Дружинина из Московског музеја за дизајн примећује да радови совјетских архитеката говоре о илузорности идеје „гвоздене завесе" и показују важност контаката са спољним светом у обликовању слике архитектонског стила једне земље.

Али ипак, према речима Дружинине, касније, шездесетих година прошлог века „совјетски симболи су били апсолутна светиња."

„Упркос попустљивости и контактима са Западом, изложбама и дизајнерским пројектима, и размени која је почела. Совјетски Савез је увек наглашавао разлику у односу на капиталистички свет и истицао другачије вредности".

Па ипак, утицај совјетских традиција на архитектуру није нестао ни након распада државе.

Почевши од средине 1990-тих, Москва је почела да гради зграде у стилу који су критичари назвали „неостаљинистичким".

Ликовни критичар и архитектонски критичар Николај Малинин подсећа да су се прве такве зграде појавиле у Москви у кварту Октјабрскоје поље и да их је развила компанија „Донстрој" под вођством Максима Блашка.

„Тада је Максим Блажко ухватио у расположењу људи оно што је представљало прве знаке носталгије.

У другој половини деведесетих, када, после еуфорије перестројке, долази до покушаја да се крене даље у корак са светом, наступа отрежњење, а ми почињемо да тугујемо за свиме што је совјетско", каже он.

„Земља је почела да жуди за временом када је постојао ред, а њен симбол код нас је, нарвно, био Стаљин. А 1990-их је тај ред је јако недостајао."

„За сваког совјетског човека од око 40-50 година, који је стекао права и постао потенцијални купац стана, стаљинистичка архитектура је била та која је персонификовала архитектуру високог квалитета.

Било је много стаљинистичких зграда, сви су их видели, а многи одлазили у њих у госте", објашњава Малинин.

„И управо је стаљинистичка градња, са високим плафонима, широким подпрозорским даскама, дебелим, јаким зидовима, постала симбол доброг становања у граду."

Малинин додаје да „у то време, наравно, није било никаквог политичког налога за такву архитектуру".

По његовом мишљењу, то је био успешан пословни потез, као и покушај преиспитивања традиције стаљинистичке архитектуре:

„То је био постмодерни покушај читања стаљинистичког стила.

„Те архитекте ништа није обавезивало, као што је то био случај у Стаљиново време, тако да је то био забавнији и разноврснији стил."

Да се заради на совјетској прошлости

Симболи Совјетског Савеза у савременој Русији се такође појављују у новој улози, као комерцијални предмети у трговини.

На пример, у онлајн продавницама можете лако пронаћи разне артефакте који подсећају на прошло доба СССР-а.

Ту су реплике ордења, војне капе, капе ушанке са петокраком, плакати са совјетским слоганима, па чак и мајице и шоље са Стаљиновим ликом.

Почетком 2000-тих, дизајнер Денис Симачов представио је колекцију одеће инспирисане Совјетским Савезом која је укључивала предмете као што су капути и кошуље са српом и чекићем на дугмићима, и кошуље украшене грбом СССР-а.

Истовремено, сам је веровао да симболи нису ништа друго до предмет носталгије и да их многи доживљавају „као пријатна сећања, на пример, на пионирске кампове, где су сви заједно живели, јели и бавили се спортом".

А нека руска предузећа данас успешно граде брендове и маркетиншке кампање на сопственој социјалистичкој прошлости.

Фабрика кондиторских производа „Црвени октобар", која је сада део холдинга „Уједињени посластичари", продаје слаткише „Кривоноги Мишка" и „Пламенови Москве", који су били популарне још у совјетско време.

А хит међу парфемима совјетских жена, парфем „Црвена Москва", сада се може купити у интернет продавници фабрике „Нова Зора".

Циљна публика за такве производе и даље постоји и активна је.

Анкета Центра за проучавање јавног мњења из 2014. показала је да више од 30 одсто Руса сматра да су „совјетски" брендови високог квалитета, а скоро четвртина је рекла да купује производе од ових брендова због доброг укуса.

Према речима културолога Сергеја Никитина Римског, популарност совјетских брендова на руском тржишту не изненађује:

„За нас је ово највидљивији, светли део наслеђа. А наслеђе изазива осећања, на првом месту носталгију."

„Оно са чиме се ми сусрећемо је то, да је главни део овог наслеђа материјално наслеђе наших бака и дедова.

Предмети који се налазе у нашим викендицама, у шупама, у становима наших предака, сви они говоре о овом времену.

Наравно, ми тежимо ка томе, доживљавамо то као време када су наши најмилији били млади, када су волели и када је њихов живот почињао", каже он.

Међутим, појашњава историчар, ова носталгија је обојена чисто емотивним компонентама, јер је „ту садржајни аспект минималан".

Али директорка Музеја архитектуре Елизавета Лихачева, говорећи о будућности совјетских симбола и уметничког наслеђа СССР-а, каже да то неће бити дуго.

„Сви се сећамо да је Мојсије ходао по пустињи 40 година.

„Исто то се сада дешава: ми живимо у последњем комадићу тих четрдесет година, после којег ћемо моћи коначно да се ослободимо прошлости, јер ће доћи на ред генерације људи које не знају шта је то Совјетски Савез".

Погледајте видео о историјату неслагања Русије и Украјине

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]