Русија и политика: Ко су данас руски комунисти

Од оснивања пре 30 година, Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ) је противник актуелне власти.

Странка је дуго била на низлазној путањи - чланови су били све старији и губили су позиције у законодавним телима, а постсовјетска реторика странке и стил вођења политике нису били блиски младима.

Ипак, у последње време је дошло до промена - чланство се подмладио, партија је постала активна на друштвеним мрежама и стекла одређену популарност.

Тако се странка нашла под притиском власти, па трећем човеку на изборној листи КПРФ Павелу Грудињину није дозвољено да учествује на парламентарним изборима.

ББЦ руски сервис објашњава како изгледа данашња КПРФ и за шта се боре њени чланови.

'Посланички кандидат мора бити спреман и да заврши у затвору'

У малој сали у центру Москве седи четрдесетак људи, уредно поштујући физичку дистанцу.

На челу стола седи бивши губернатор Иркутске области Сергеј Левченко, наочит мушкарац у оделу, а иза њега је банер КПРФ.

Све се то дешава уочи парламентарних избора у Русији, који су одржани између 17. и 19. септембра, а на којима је КПРФ освојила 18.93 одсто гласова и тиме изашла на друго место, после владајуће партије Јединствена Русија.

Левченко се спрема да говори о доласку комуниста на власт у Русији после Другог светског рата, али и питању како комунисти могу да победе на изборима и шта им је чинити после тога.

Говори о успесима у пољопривреди, индустријским достигнућима, инвестицијама.

Затим се осврће и на политичке притиске - његов син, такође члан КПРФ Андреј Левченко, оптужен је за превару и налази се у затвору.

„Ако се кандидујеш на изборима, мораш бити спреман да завршиш у затвору!" речи су следећег говорника, националисте Дмитрија Демушкина којег модератор представља као „саборца са другог политичког крила".

Пре него што је изашао пред публику, Демушкин ми је да телефон и замолио да га сликам са комунистичком заставом.

Демушкин врло добро зна о чему прича - због оптужби за екстремизам провео је две и по године у затвору.

Још један „саборац са другог политичког крила" је монархиста и националиста Александр Краснов, који свој говор почиње речима „господо".

„Другови!", хорски га исправља цела сала.

„Тешко да могу изговорити ту реч", извињава се он.

„Нека буде - грађани! Људи!", исправља се.

Врат седамдесетдвогодишњег пуковника Владимира Квачкова, који седи испред мене, полако почиње да црвени.

Квачков је бивши пуковник војне обавештајне службе ГРУ и својевремено је хапшен због покушаја атентата на политичара Анатолија Чубајса.

Он није члан КПРФ, али је почасни и цењени гост бројних партијских догађаја. Устаје и маршира ка говорници.

„Видите, сви овде говорите избори, избори... Треба учествовати, осмислити стратегије, треба се борити, не могу да схватим...", почиње умерено, а онда му глас поприма хладан, заповеднички тон.

„Шта вам је, јесте ли сво полудели?! Какви црни избори? Земљу су нам запосели непријатељи", каже.

Квачков је аплаузима испраћен са говорнице, а на његово место смиреним ходом излази стаје плавуша увијене косе, у деколтираној блузи.

„Другови! Дајте да разговарамо о паметном гласању", широко се осмехује.

'Превише упадљива'

Управо захваљујући паметном гласању Јекатерина Јенгаличева доспела је у Московску градску думу испред КПРФ.

Она је имала само девет година када је Генадиј Зјуганов, актуелни доживотни лидер КПРФ, заједно са првим секретаром Главног одбора Комунистичке партије Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике Валентином Купцовим, основао партију.

КПРФ се појавила након што је Борис Јељцин забранио Комунистичку партију Совјетског Савеза.

Јенгаличева припада генерацији чланова која није имала свечани пријем у партију - после распада СССР, комунисти су церемонију приступања прогласили непотребном.

Ова одлука је, како каже, узнемирила њу и другу децу, зато што је жарко желела значку боје рубина у облику звездице са коврџавим Лењином.

КПРФ, друга странка по величини у Русији, а према подацима партије броји око 150 хиљада активиста

Они себе данас описују као „КПРФ - странка патриота и интернационалиста, која се залаже за пријатељство међу народима и заштиту руске цивилизације".

Почетком деведесетих, комунисти су били радикална и понекад готово незаконита странка.

После оружаног сукоба између председника и Врховног Савета 1993. године, у који су комунисти били директно укључени, партија је била забрањена, иако то није дуго трајало.

Вођа КПРФ Генадиј Зјуганов ушао је 1996. године ушао у други круг избора заједно са председником Борисом Јељцином.

Након тога, комунисти су дуго оспоравали пораз свог лидера, наводећи да нису изашли на масовне протесте само зато што нису желели да покрену грађански рат.

Затим је КПРФ имала импресивно представништво у Думи (прво место по броју мандата у земљи 2000. године) и усмерила је напоре у правцу сарадње са владајућом странком.

Од избора до избора, губећи гласачко тело и осипајући се, посланици КПРФ су све чешће гласали онако како је власт дириговала, а масовни протести постали су прошлост.

КПРФ је 2014. године у потпуности подржала Путинову анексију Крима.

Међутим, последњих година све је почело да се мења, а Јенгаличева редовно учествује у протестним догађајима и чак их организује.

Седимо у ресторану преко пута престоничког парламента.

Коврџе Јекатерине Јенгаличеве и даље су беспрекорне, а она се са конобаром убеђује да ли је јело из менија заиста посно, пошто креће Страсна недеља уочи православног Ускрса.

Конобар покушава да је наговори да у цеђену шаргарепу дода слатку павлаку, што она одлучно одбија.

Питам је како у партији гледају на православље, али и на то што она вози лексус, који се води као посланички аутомобил и према разним проценама кошта између 1,5 и 2 милиона рубаља).

„Генерално гледано, КПРФ је најдемократскија странка коју имамо", каже.

„Можда се то некоме не свиђа, кажу, ова Јенгаличева је превише млада, превише упадљива, шетка се у бунди, али ми никада то нису ни рекли, ни показали.

Што се тиче мог Лексуса, стар је седам година, тако да се не котира као скупоцени аутомобил стране марке", прича Јенгаличева.

Неколико месеци раније, посланица Јенгаличева приведена је ноћу на излазу из своје канцеларије због кршења установљене процедуре организације или спровођења састанака, митинга, демонстрација, поворки или протеста на недозвољеном митингу подршке Алексеју Наваљном 23. јануара 2021. године.

Полицајци су рекли да су јој ушли у траг помоћу рачуна и аутомобила.

„Момци, а нисте покушали просто да ме позовете? Мој телефон стоји на сајту Московске градске думе", рекла им је на то.

Она има своје теорије о томе ко је могао јавити полицајцема да је стигла у канцеларију и ко је учествовао у њеном хапшењу, али категорички забрањује да детаљи буду објављени.

„Згрожена сам, Бог ће му судити!", каже.

Јенгаличева и даље среће тог човека и додаје да наставља да јој се јавља приликом сусрета.

На видео снимку портала који прати полицијска узнемиравања у Русији, ОВД Тверске области, Јенгаличева у бунди од нерца и са крзненом шубаром исмева оне који су притворили ову „опасну преступницу".

Додаје да је на митингу била у својству новинарке - има новинарске акредитације медија који објављују њене чланке, као и новинарско образовање.

Ипак, две недеље касније биће кажњена са 150 хиљада рубаља јер се, према мишљењу власти, прекршај понавља - први пут су је казнили јер је сама протестовала против инвеститора.

Пре учлањења у КПРФ, Јенгаличева је доследно бранила права грађана и сада је, попут Сергеја Митрохина, бившег председника странке Јабука, а тренутног посланика Московске градске думе, прва помоћница Московљана у протестима против градње на местима од историјског значаја.

Питам је да ли ће наставити да излази на митинге.

„Ми смо сви људи од идеологије и залажемо се за своја уверења, али пример посланика Шереметјева, као и Иљдара Дадина натерао ме да боље размислим и верујем да више нећу ићи ни као новинарка", одговара.

Посланик Комунистичке партије РФ Олег Шереметјев осуђен је на четири године условне казне и лишен мандата.

У странци сматрају да се ради о политичком притиску.

Јекатерина Јенгаличева рођена је 1984. године у Лењинграду, у војничкој породици.

Каже да је имала уобичајено одрастање - школовала се, радила, а политика је није интересовала.

Преселила се у Москву и постала је веома успешна агенткиња за некретнине.

Међутим, када је зарадила за стан и кренула да бира будућу некретнину, умало је постала жртва инвеститора.

„Банкротирао је, а власник сте могли постати само судским путем и била сам прва особа коју је суд одбио", присећа се она.

Јенгаличева говори да су она и њене будуће комшије били у шоку и осећали се одбачено.

Из очаја, фрустрирани власници станова почели су да пишу свим партијама у Думи.

„Јединствену Русију није било брига за нас, партија Праведна Русија нам је заказала састанак за месец дана, а Николај Харитонов испред КПРФ не само да нас је примио, него је и написао жалбу", објашњава Јенгаличева.

У децембру 2011. године Јенгаличева, која тада није била чланица КПРФ, пратила је изборе као посматрачица партије.

„Имала сам коректан резултат, али сам била згрожена намештаљкама", наглашава.

„Можете ли замислити да су они узели хиљаду гласачких листића и бесрамно их убацивали у гласачке кутије", додаје.

Затим је отишла на први митинг на Блатном тргу.

„Чак се ни не сећам како сам за њега сазнала, искрено, чини ми се да су сви око мене говорили о томе! Било је јако хладно и ништа се није чуло, а било је много људи, то ме је погодило", говори она.

На сваки следећи митинг, Јекатерина је одлазила својевољно и усредсредила се на борбу против бесправне градње.

Наставила је да се дружи са комунистима и 2012. године унапређена је у посланицу московског округа Марјино.

„Као да ме је секретар партијског огранка наговорио" смеје се Јенгаличева.

„Рекао ми је, па ти си баш кул, хајде да те унапредимо, ништа не треба да радиш, једном месечно дођеш на састанак"

„И ја све мислим, ма једном месечно могу отићи.

„Пет година сам провела у борби, моји приходи и камате пали су на неке мизерне вредности јер је у некретнинама принцип јасан - како сејеш тако жањеш", додаје.

У странку се учланила 2014. године.

Формални пријем у партију спроводи неколико месеци након рада у основном партијском одељењу.

Кандидате бира комисија која проверава њихово знање марксизма и лењинизма и која процењује њихову мотивацију.

„Ја нисам прошла те формалности, мој рад је говорио за мене", прича Јенгаличева.

На питање је ли читала Карла Маркса она замуцкује и смеје се.

„Лењина си читала!", добацује колега који седи за суседним столом.

„Лењина сам читала! Велики човек!", потврђује Јенгаличева.

О Стаљину, који је и дан-данас важна фигура у хијерархији КПРФ и представља разлог што се други опозиционари дистанцирају од комуниста, Јенгаличева као да остаје уздржана, али се ипак упушта у расправу о његовој улози у историји и Другом светском рату.

„Сетите се губернатора Пензе који је у оно време, када су људи умирали од глади, држао пола милијарде испод кревета! У Кини постоји смртна казна и ником ништа! Саудијска Арабија!", каже.

„Чини се окрутно, али како искоренити жељу људи на власти да опљачкају сиромашну баку?

„Нашој држави су потребни испланирани обрачуни, како без њих?

„Сви ти пуковници Захарченко, сви ти Васиљеви, или је можда лакше обрачунати са њих двојицом, тројицом? Двојако мислим о Стаљину!", наводи.

Партијски рад укомбиновала је са својим послом - фирмом Земља космичког туризма која је нудила извођење акробација авионом МиГ-15, корпоративне обиласке авионом Ил-76 у бестежинском стању, као и туре до највећег космодрома на свету Бајконура и космодрома Источни.

Јенгаличева је живела у незваничном браку са Сергејем Скуратовим, што је постало тема за разговор у медијима.

Када је он умро, Јенгаличева је учествовала у поступку расподеле имовине са његовом породицом (на крају ништа није добила).

Почињем да је испитујем.

До малопре весела и иронична, одједном испрекидано дише и очи јој се пуне сузама.

Још једном одлучно захтева да искључим диктафон.

„Објаснићу Вам, али не намеравам да делим детаље из приватног живота, доста ми је било за изборе у Московску градску думу када су ме развлачили по Телеграму!", каже.

Чим је изабрана за посланицу у Московској градској думи, на Телеграм каналима блиским Кристини Потупчик (бивша комесарка покрета Наши, челница Фондације отворене нове демократије и оснивачица бројних Телеграм канала) појавио се низ објава у којима оптужују Јенгаличеву за покушај преотимања породичног посла покојног супруга.

Такође су се чојавиле фотографије, највероватније преузете са приватног мејла Јенгаличеве, које се пре тога нису објављиване.

„Ја сам заправо затворена особа и не волим друштвене мреже, а имам их само због посла", каже.

„Када су ми рекли да се на једном познатом сајту за упознавање појавила моја, како да кажем, фотографија у не баш уобичајеном издању, схватила сам да су ми хаковали мејл".

Одмах након тога, Јекатерину је позвао познати руски публициста и новинар Андреј Караулов и упитао је сматра ли свој изглед и понашање прикладним за једну посланицу.

Јенгаличева ништа не тврди са сигурношћу, али фотографија се појавила, судећи по временским одредницама, у 16:15, а већ у 16:45 на друштвеним мрежама Караулова појавила се објава Сензација! Посланица први пут на сајту за упознавање!

„Случајност? Не бих рекла!", смеје се Јенгаличева.

„Душо, схватите, она је посланица и мора да сачува образ пред својим бирачима, да се смешка, да буде пристојно обучена, а не у оном што је носила у кревету", каже ми Караулов у разговору за ББЦ руски сервис.

„Неко од мојих колега ми је донео те фотографија и ту је најважније оно што се десило са њеним љубавником и становима.

„Такви попут Јенгаличеве не одлазе у парламент да би постали сиромашнији, него богатији", додаје.

Караулов је понудио Јенгаличевој да га тужи и додао да би га то учинило срећним.

Кампања против Јенгаличеве покренула је још једну кампању у низу против њеног саборца, челника московског градског одбора КПРФ-а и посланика Думе Валерија Рашкина.

Незванични телеграм канали, као и националне телевизије прогласили су га присталицом Наваљног и приказивали свакаве клипове са скривених камера - од тајних разговора са партијским колегама до информација из његовог приватног живота.

Последица тога било је брисање Валерија Рашкина и Сергеја Левченка из гласачког списка председништва КПРФ-а.

Два извора ББЦ руског сервиса блиска страначком руководству сагласна су да се протестна активност Московског градског одбора не допада ни кабинету председника, као ни врху КПРФ-а.

„Приликом било каквог протеста Валериј са својим присталицама трчкара унаоколо са мегафоном. Је л' ловорике Наваљног не дају мира?! Нема проблема, онда се не треба претварати да учествујеш у системској политици", негодује један од њих.

И заиста, Валериј Рашкин константно организује протестне догађаје у форми састанка са послаником.

Руководилац московског градског одбора странке организовао је протест против измена Устава, за заштиту просвете (састанак се завршио грубим хапшењем близу 20 особа), против образовања на даљину, против обавезне вакцинације, где је такође доста људи притворено.

Док је брзим кораком на једном од скупова ишао ка свом аутомобилу, Валериј Рашкин се, на молбу ББЦ новинара за коментар, зауставља и ставља руке на груди.

„Драга моја, боље ни не почињите! Какав интервју, зар не видите шта се са мном догађа?" каже и одлази.

Претходног дана, уочи скупа, изашла је још једна у низу раскринкавајућа прича о Рашкину на Рен ТВ-у.

Јенгаличева ватрено подржава колегу у његовим ставовима: истакнута је особа у родитељским круговима против образовања на даљину за које сматра да заглупљује и ускраћује могућности и не либи се да говори о овоме у парламенту.

Такође, противница је обавезне вакцинације, иако себе не сматра антиваксерком.

За победу над корона вирусом она предлаже да се заустави вакцинација и говори како људи треба да алкализују организам једући ферментисани полен, куркукму и црни ким.

Антиваксерски садржај чини већински део њених друштвених мрежа.

Поред тога, са дозом ироније цитира идеолошке противнике, а такве објаве њени пратиоци највише воле.

Она каже да јој је важан сваки протест који јој доноси узбуђење.

„Чак и због Наваљног? Генадиј Андрејевч Зјуганов не подржава те протесте.

„Генадиј Андрејевич не осуђује акције, он сам понекад одлази на протестне шетње, али сматра да људи тамо одлазе због Наваљног.

„Али не, људи тамо иду због неправде, због бедних пензија и мале социјалне помоћи, образовања на даљину, нестанка сибирских шума, новца који одлази у иностранство!

„А ту је и Наваљни", наводи.

Јенгаличева завршава своју посну салату, поздравља се и одлази на посао.

Те вечери, објавом на Инстаграму покушава да збрине мачке пронађене у дворишту преко пута Московске градске думе.

Јекатерина говори да их узела, очистила од паразита и нуди пратиоцима да удоме „чудесне крзнене лоптице среће које преду".

Пратиоци у коментарима псују Путина, питају је за вакцину Спутњник и хвале њен изглед.

Ако ништа друго, успела је да удоми мачиће.

'Партијски војник'

На паркингу испред Саратовске думе, односно скуштине Саратовске области на југоистоку Русије, цакле се аутомобили.

Међу њих, посланик Николај Бондаренко упаркирава своја прљава, обична кола, блокирајући један лексус и један мерцедес.

„Шта сад, позваће ме ако треба, знају да је то мој аутомобил, нико осим мене не вози такав", каже он, вадећи кесицу переца и кефир.

Бондаренко је вероватно медијски најзаступљенији комуниста нове генерације.

Недавно је изашао из болнице, где се нашао због запаљења панкреаса, а сада мора строго да поштује режим исхране.

„Када су ме довезли, лекари су рекли - о, Николају, одавно смо Вас чекали, али кладили смо се да ћете имати инфаркт", прича Николај док грицка перецу.

У кабинету фракције КПРФ-а у Саратовској думи поприлично је тесно - за два стола ради пет посланика.

На ормару стоји мегафон.

Бондаренко га узима и ставља око врата.

„То је оруђе пролетаријата! Када власт покуша да нам запуши уста, ми не ћутимо", каже.

Захваљујући његовим напорима, заседања локалног парламента постала су нека врста перформанса која се обавезно снимају.

Бондаренко се не растаје од селфи-стика и мобилног телефона.

Цела Русија је чула за њега након жучне расправе коју је водио са локалним министром за рад, а тема је била да ли се од локалне потрошачке корпе, која износи 3.500 рубаља (око 4.800 динара) и садржи много тестенине, може пристојно живети.

Видео-снимак дебате постао је виралан, а Бондаренко је чак покушао да од тог износа живи месец дана, о чему је стално објављивао на друштвеним мрежама.

За тих месец дана, посланик је смршао 7.5 килограма.

У светлој, празној сали локалне Думе, Бондаренко се присећа битки које је водио са свог посланичког места број 13 („Нисам сујеверан!").

Овде, баш испред говорнице, Бондаренко је одржао „опело за буџет Саратовске области", а онде је замало добио батине од посланика владајуће Јединствене Русије Дмитрија Чернишевског.

Саратовски регионални одбор КПРФ-а је крцат - много је старијих чланова, који вешто слажу свежњеве партијских новина и раде као дистрибутери.

Дугокоси младић у мајици са ликом рок музичара Јегора Летова нешто разговара са првим секретаром Саратовског градског одбора Александром Анидаловим.

Затим се окреће ка мени и каже да није члан КПРФ-а, али овде редовно долази на чашицу разговора о марксизму.

Неколико људи пије чај из шољица са ликом Бондаренка - на његовом сајту једна таква кошта 600 рубаља (око 820 динара) и добро се продају. Ту доминира Бондаренко: на сто страна је, стално се смеје и са свима истовремено разговара.

Анидалов, који је само десетак година старији од свог колеге, гледа на њега малтене очински.

„Нису ли понашање и популарност Николаја проблем? И теже је преговарати о нечему када су функције тако захтевне", питам га.

„С једне стране јесте проблем, а са друге, па зависи како гледате на то", одговара Анидалов.

„Када не желе са нама да преговарају, ја им кажем у реду, нећете са мном, сада ћу вам Кољу послати. А њега се, наравно, плаше", додаје.

Канцеларија локалног одбора је предивно опремљен студио звучном изолацијом, техником и двема плакетама које су добили од Јутјуба, а стоје урамљене на зидовима.

Једна је сребрна за канале који су премашили 100 хиљада пратилаца и друга, златна за канале са преко милион пратилаца.

Бондаренков канал Дневник посланика, на којем он преноси заседања скупштине и снима клипове у којима прозива актуелну власт, има преко милион и по пратилаца и расте из дана у дан.

У фебруару су га оптужили да је профитирао од статуса посланика, што је он прокоментарисао као апсурд и политички засноване оптужбе.

Бондаренко каже да за комунистичку теорију заинтересовао још као студент Правног факултета.

„Када сам дипломирао, схватио сам да је неопходно бавити се политичком борбом", каже.

„Људи углавном, након факултета, размишљају о првом послу, женидби и како да купе први ауто на кредит...", надовезујем се.

„И ја сам и купио!", моментално ме прекида Бондаренко.

„Наравно да сам га купио сам га на кредит, и даље га возим...", додаје.

Бондаренко је радио у фирми код рођака, али га је све више привлачио страначки активизам.

Питам како је било младом и очигледно амбициозном момку да дође у странку црвених директора где су седели људи из совјетског времена коју су га, у више наврата, оптуживали за договоре са влашћу и трговину мандатима.

„Знате, када сам дошао овде нико од мојих пријатеља није схватио моју одлуку, говорили су ми да сам још једна будала која хоће да буде херој, смејали су се, али сада се нешто и не смеју", прича он.

„А у странци је било свега, када сам дошао све ми се свиђало.

„Погледајте људе из Пензе, погледајте Левченка, и на крају како Дума гласа - дајте ми антинародни закон за који су комунисти гласали", додаје.

Посланик нас је извео у шетњу по центру Саратова.

У само 20 минута пришло му је десетак људи.

Бондаренко се стрпљиво фотографисао са њима, показујући свој заштитни знак - подигнута, стиснута песница.

Неко га моли за помоћ, на шта посланик одговара да му се јаве у инбокс.

Све време за нама иде аутомобил марке даеву, успоравајући када се посланик заустави да поразговара са грађанима.

Прича се да локалне власти не воле Бондаренка, али нико о томе не жели да говори јавно - ББЦ руски сервис покушао је да ступи у контакт са десетак истакнутих припадника владајуће Јединствене Русије.

Сви су прочитали поруке, али само је бизнисмен и бивши посланик Јединствене Русије Сергеј Курихин (о њему се спекулисало као о особи која лично финансира Бондаренка) одговорио: „Заборавите на овај број телефона и да га више никада нисте окренули".

Бондаренко пориче везе са Курихином и говори да немају никакав однос, додајући да га никада нису ни имали.

„Избацили су га из странке, а КПРФ поздравља трвења унутар Јединствене Русије - само ви једни другима једине џигерицу, а ми ћемо се бавити проблемима грађана", каже.

Јединствене Русије Јулија Литњевскаја често је Бондаренкова спаринг партнерка у Думи.

Она такође снима видео-блогове.

Пристаје на интервју за ББЦ, при чему Бондаренка назива чудном и притворном особом коју се нада да ће раскринкати.

Међутим, када је новинарска екипа стигла на договорено место састанка, назвала је и рекла да има неодложне обавезе.

На питање ко јој је забранио да говори о Бондаренку, она је снимила четири гласовне поруке у којима се извињава.

„Нико ми није запретио. Желели смо најбоље могуће, али тако је испало, као што се увек деси. Довела сам Вас у непријатну ситуацију, разумем да ће сада Бондаренко у вашим очима бити далеко боља особа од мене", навела је.

„У једном моменту сам почео објективно и критички да се преиспитујем и размишљам да су ми они заиста унаказили резон", говори Бондаренко.

Стоји насред Заводског, једног од најнеразвијенијих рејона Саратова, где живи од рођења.

Десно од њега је бара, лево јама. На топловоду спавају две мачке и један пијанац.

„Почео сам да размишљам радикалније, никада нисам био овако љут и непопустљив као сада", каже.

„Радо бих се бавио неким другим послом, али не могу - само погледајте око себе.

„А они ће још да подигну старосну границу за пензију!

„И још једном ће све да поскупи! Службеник говори да је гориво потцењено и да треба да буде скупље, а ја шкргућем зубима од беса!" наставља.

Бондаренко живи у најобичнијем стану, недалеко од својих родитеља.

Пут око кућа је такав да Бондаренков аутомобил неколико пута слети са цесте, али га он онда углавном извлачи на сувље и равније место.

Националне телевизије за сада су Бондаренку једино пронашле два греха - одлазак у кафић и пушење наргиле.

Бондаренко се каје што пуши наргилу.

„Слаб сам на то, и волим!", признаје.

Како каже, не смета му да живи под будним оком недобронамерне пажње, јер нема шта да крије.

Своју мржњу Бондаренко је спреман да каналише само у границама закона.

Он се позива на Лењина који је говорио се мора ићи легалним путем докле год је то могуће.

„Могућа забрана Комунистичке партије није забрана легалне борбе, само се нећемо борити под окриљем КПРФ-а...", објашњава.

„Сада су забрањени митинзи, једном када власт забрани и изборе, када буде хапсила због критике, када буде казнени прогон, тада да, могуће да ћемо признати да легална борба више није могућа, а онда ће пуцати на нас", додаје.

„Шта мислите, колико имате времена док се неко не досети да проба атентат на вас?", питам.

Бондаренко ћути и смеје се.

Кандидовао се за државну Думу у истом изборном кругу кад и истакнути политичар из Саратова Вјачеслав Володин.

„Бондаренко нема другог излаза, само код мене у округу, само код мене! Човек је рекао, човек је урадио!", изјавио је Володин уочи избора.

О главном противнику Владимира Путина Алексеју Наваљном Бондаренко говори уздржано.

„Сви имамо истог непријатеља и без обзира што смо противници и што су нам ставови супротстављени, у овој борби морамо бити сложни и сигуран сам да је то неизбежно", наводи.

Одмах ограђује и појашњава да ово говори као грађанин и комуниста, а не као члан Комунистичке партије.

Однос према Наваљном у КПРФ-у је комплексан - иако им је начелно стран по идеологији, Наваљни игра на добро познатом протестном терену комуниста.

Враћамо се у седиште КПРФ-а и испред Стаљиновог портрета Николај Бондаренко говори да је тренутно битно да постоји што мање неслагања и да је главни циљ свргнути Јединствену Русију.

Питам га какав је његов однос према Стаљину.

„И ви питате исто! Диже ми се коса на глави од свега шта се догађа!", почиње.

„Власт је комплетно совјетско наслеђе дала олигарсима и друговима председника! Народ умире од беде! Свако четврто дете у Русији живи испод границе сиромаштва, а ви хоћете да причамо о Стаљину?

„У реду, могу ја да причам о томе, али не видим никаквог смисла", каже.

Бондаренку стиже порука од супруге.

„О мој Боже!", узвикује и хвата се за кесицу переца.

Због целодневног трчања по граду пропустио је обавезни оброк.

На питање боли ли га панкреас, одговара: „Много ме боли, али душа ме боли више!"

'Посланик на селу'

У Пензи је 20. фебруара ове године било минус 25.

Локални новинар Јевгениј Малишев договорио се да се нађе у близини месног одбора са Александром Смирновим, челником локалне фракције КПРФ-а у градском парламенту.

Новинар је био бесан - Смирнов је каснио и није се јављао на телефон.

Када се новинар већ смрзао, Смирнов се појавио.

„Извини, хапсе наше па сам одлучио да се ошишам јер ако месец дана проведеш у специјалном притвору, ма знаш већ", рекао је Смирнов.

Тог јутра, полиција је привела члана КПРФ-а и најмлађег посланика градске думе Александра Рогожкина, као и челника локалне партије Леви фронт Сергеја Падалкина.

Пензенски огранак КПРФ-а најавио је акцију За Русију без двораца и олигарха и против политичких репресија за 23. фебруар, иначе важан дан за КПРФ.

На тај датум обележава се Дан Совјетске армије и морнарице (назив који најчешће користе у својим говорима и документима).

КПРФ га углавном обележава организовањем великих скупова широм земље, али је ове године Централни комитет отказао догађај због „поштовања епидемиолошких мера, повећаног режима безбедности и временских услова".

Ипак, Пензенски огранак КПРФ-а одлучио је да не одгађа, а Александар Смирнов обећао је да ће 23. фебруара учесртвовати у Шетњи са послаником.

Шетњу је зауставила полиција, а на крају је суд казнио Сергеја Падалкина са 10 хиљада рубаља, Рогожкин је добио 20 дана у затвору, а Смирнов седам.

Дан након суђења, Александар Смирнов започео је штрајк глађу.

Смирнов пуши поред споменика Стаљину у дворишту локалног одбора странке и са задовољство препричава како је са друговима у инат Јељцин-центру отворио у Јекатеринбургу Стаљин-центар.

Међу експонатима су фотографије Стаљина, неколико портрета и артефакти совјетских времена.

Споменик је златне боје, а иза њега, на зиду стоје натписи ЛКСО (Лењинов комунистички савез омладине) и Punk's not dead(Панк није мртав).

Узима још једну цигарету и говори да је то, наравно, штетна навика, али је силно зажалио што их није понео са собом у затвор.

Александар Смирнов има 41 годину и некада је радио као програмер у локалној полицији.

Мршав је, низак и веома интелигентан - уопште се не уклапа у слику просечног руског полицајца на шта му скрећем пажњу.

„Не лупетајте, у полицији свакаквих људи има!", увређено одговара.

Смирнов је ушао у политику 2015. године када је остао без посла у Сердобску, индустријском градићу у Пензенској области.

„У том моменту имам жену, мало дете, губим посао и почињем да читам Стаљина, узгред, веома је интересантан - препоручујем!", каже.

„Био сам најмлађи у месном одбору КПРФ-а. Када сам дошао, један дека ми је дао свежањ новина и рекао да их разделим.

„То ме је увредило, али наравно да сам послушао, шта да радим", додаје.

„Наилазили су избори. Дежурао сам тамо, причао са пријатељима, понеком сам и помогао.

„А од чега сте живели?", питам.

„Па, нешто касније сам добио плату од 14 хиљада рубаља (око 165 евра), а пре тога ме је супруга издржавала, разумела је ситуацију и права је стручњакиња.

„Али шта ВАм је то уопште требало у животу?"

„Можда сам идеалиста!", одговара Смирнов и пали још једну цигарету.

После избора у Пензи 2019. године, у градску Думу ушло је 12 комуниста.

„Противкандидат ми је био најбогатији човек градске думе", прича Смирнов.

„Моји приходи били су 14 хиљада рубаља, а његови - разуме се. Шта је био мој посао? Само да причам са људима.

„Мој посао био је да их подстакнем да искажу своје незадовољство, у том смислу и на изборима", додаје Смирнов.

Агитовао је чак и током боравка у привременом притвору - заједно са њим ухапшено је и двоје сакупљача сировина који су неколико пута ухваћени у крађи обојеног метала.

Метал су продавали да зараде за флашу вотке.

„И питам ја њих - Разумете ли зашто је живот постао тако тежак да немате ни посла, ни напретка, него сакупљате метал? Па, можете то назвати агитовањем, а ја бих пре рекао да је у питању обичан људски разговор", смеје се он.

Три дана ништа није окусио и говори да му је на крају зујало у ушима, ослабио је, а током једног позива на који има право у току дана жена му је рекла да звучи као да више није у стању да мисли.

„Да сам наставио изгубио би се смисао", каже Смирнов.

„Замислите да сам их, на пример, замолио да ме одвезу на заседање думе, а да сам уместо тога завршио у болници.

„Одлучио сам да прекинем, ко ће знати, можда би ми се нешто и десило, али добро је, није ме ми било ништа", препричава.

Смирнов говори да поштује храброст Алексеја Наваљног који је гладовао 24 дана, иако не гаји симпатије према њему као политичару.

Ипак, штрајк глађу не би поновио и нада се да ни не неће бити повода за тако нечим.

Смирнов сматра да КПРФ има будућност и да се она огледа у протесту.

„Нисам поборник насиља - ако си принуђен да томе прибегнеш, значи да нешто не радиш како треба", сматра.

Каже да није спреман за посланичку кандидатуру на федералном нивоу.

„То је тежак и незахвалан посао и нисам за њега спреман", признаје.

„А да ли бисте радили у Кабинету председника?", питам.

„Свима је кристално јасно да је лакше бити посланик на селу", одговара.

„Истина, нећете се запослити и нећете зарадити, али нећете ништа ни изгубити - на пример, савест", каже.

Александар Смирнов налази се на листи Најбоља промена Устава - Путинова оставка!

На гласању поводом уставних промена, помоћу којих је Путин осигурао да на власти остане готово доживотно, 43 посланика КПРФ било је уздржано.

**

Фотографије: КирилЗиков (АГН Москва), Денис Тирин (ТАСС) и Сергеј Падалкин(leftpenza.ru)

Ко је Владимир Путин, најдуговечнији лидер у историји савремене Русије

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]