Русија, историја и политика: Рус тражи истину о прадеди погубљеним у доба Стаљина

Становник сибирског града Томск Денис Карагодин намерачио се да му Федерална служба безбедности Русије (ФСБ) преда тело прадеде, који је стрељан 1938. године и да се убицама суди.

Ипак, некима се не свиђа што он чепрка по прошлости - жале се на њега државном тужилаштву и Министарству унутрашњих послова.

ББЦ открива како се докторанд Филозофског факултета, који је умало заувек напустио Русију, дао у потрагу за историјском истином o стаљинистичким репресијама.

Човек у белим патикама и светложутој кабаници паркирао је скутер у близини притворске јединице Томска и газећи преко глине, шина и градилишта покушава да стигне до брда прекривеног коровом.

Овај део Томска називају Каштак и место је масовних стрељања жртава грађанског рата и Стаљинових репресија.

Карагодин није овде први пут - чак и пси који живе по напуштеним гаражама престају да лају када га виде.

Сликао се овде, међу гомилом смећа и полупаних бетонских плоча.

Ову јаругу проучавао је и снимајући дроном.

Ту је довео десетак страних новинара који су правили приче о њему, о усамљеном борцу за правду, који је затражио истрагу Стаљинових репресија - Денису Карагодину.

За тридесетосмоогодишњег Каргодина цео свет је чуо када је новинарима испричао да од 2012. тражи имена припадника Народног комесаријата унутрашњих послова (НКУП) СССР-а који су стрељали његовог прадеду 1938. јер жели постхумно да их тужи и тражи осуђујућу пресуду.

„Нити су ме интересовале, нити ме интересују било какве репресије - ја се бавим убиством једног човека", каже Карагодин.

„Зато се клоним свих активиста за људска права у замашћеним џемперима из Меморијала [Међународно историјско-образовно добротворно друштво које се бави истраживањем политичких репресија у СССР].

„Прво што сам чуо је да дискутују о сађењу биљака на пун Месец... Државно тужилаштво је важније од Меморијала - оно је најважнија организација за људска права у Русији", описује Карагодин сопствени приступ.

Почетак 2021. за њега је протекао у знаку тужби - пријавили су га грађани које су разбеснела његова истраживања, а начелник полиције је случај проследио Истражном комитету, институцији која је у Русији задужена за спровођење предистражног и истражног поступка.

Док чека одлуку истражитеља Карагодин се воза на белом скутеру по Томску, пише докторску дисертацију на тему Феномен естетике динамичке недовршености у временској антропогенези културе постструктуралистичке традиције на Томском државном универзитету.

Воли да руча у узбекистанским ресторанима, где локални инспектори радо свраћају на лагман и пилав.

Карагодин je, чини се, и сам добро ушао у улогу истражитеља - поздравља оперативце у цивилу када их сретне на каси или тужиоце на улици.

Чак планира да изнајми први спрат у згради Истражног комитета у Томску у Бакуњиновој улици, који се на једном од најпоузданијих сајтова за некретнине Циан издаје за 22 хиљаде рубаља месечно.

Ипак, за сада ради у двособном стану недалеко од зграде ФСБ-а у Томску.

Стан је запањујуће чист и уредан.

Каблови су педантно намотани и закачени за посебне ексере према величини - од најмањег до највећег.

Три кофера са дроном, аудио-опремом и сличним геџетима.

Ту је и кутија из робне куће Икеа са захтевима које је упутио и одговорима надлежних.

На столу у ходнику хард диск, флешеви и клешта да у случају не дај Боже нечега може све брзински да уништи.

„Ма ово ја онако, из шале. Све информације чувам на клауду, под шифром. Уколико ми узму телефон или ће га декодирати израелским софтвером или ће ми лемилицу у задњицу утаћи", објашњава Карагодин.

У великој соби, белих зидова, налазе се два стола.

За једним Карагодин пише дисертацију, а за другим расветљава убиство прадеде.

„Не ваља две ствари радити за истим столом, скренућете са ума", сматра он.

На столу Карагодина стоји и његова слика.

- Зашто на столу држиш своју слику?

- То ми је као терапија замене. Раније је овде стајала друга фотографија. Можеш дописати то, да додамо мало људскости, да читаоци не мисле да сам скроз психо, алудира Карагодин на недавни раскид са девојком.

На суседној полици је још неколико фотографија.

На једној бивши министар финансија Алексеј Кудрин уручује Карагодину награду за његово истраживање.

На другој је његов прадеда са породицом у кући у близини украјинског града Благовештенско, а на трећој чланак о Карагодину, изашао у Вол стрит журналу.

У ормару у ходнику, испред кухиње, Карагодин је направио подкаст студио.

Изнутра га је облепио црном пенастом гумом, поставио је најјачу опрему и три фотографије: професора економисту са Московског универзитета, пријатеља програмера и непознату, симпатичну бринету са Инстаграма.

Затворивши врата и стојећи испред њих у полумраку, започиње причу о сопственом истраживању - прави подкаст у чије објављивање полаже огромне наде.

„Много кул лик"

Карагодин је рођен као настарије дете у вишечланој породици.

Мајка му је математичарка по образовању, а отац је радио у војно-индустријском комплексу СССР-а.

Обоје су имигранти, а породица је деведесетих покренула сопствени бизнис.

„Људи из војно-индустријског комплекса су се у то време разбежали.

Неки су лемили матичне плоче компјутера и од њих продавали злато, а неки су свашта још радили", каже Карагодин.

Он одбија да разговара о породичном послу јер жели да заштити родитеље од интернет фрикова.

Његови познаници додају да породица никада није кубурила са новцем.

У петом разреду путовао је у Француску, похађао је главни градски лицеј заједно са децом томских званичника, снага безбедности и бизнисмена.

Томски хуманистички лицеј је, како говори Карагодин, одраз дубоке државе, позивајући се на на америчку теорију, према којој у Сједињеним Државама постоји група званичника и обавештајаца који утичу на државну политику без обзира на изабрано руководство.

Многи Карагодинови пријатељи уписали су се на факултет уз помоћ безбедносне квоте, што је подразумевало пет година рада у безбедносном сектору после дипломирања.

Карагодин, пак, ову квоту није искористио, али је уписао Филозофски факултет Томског државног универзитета јер је желео да студира политикологију.

Међутим, направио је грешку током пријаве и упао је на Одсек за филозофију.

Тамо се мучио све до треће године и чак два пута је замрзавао годину.

„Хад. Чистилиште. Сва традиција античке филозофије, кинеске, јапанске, индијске, континенталне, све је ту", присећа се он.

Ту је учио и математику, физику, биологију и генетику.

„И онда мислиш да си скренуо с ума све док није почео постструктурализам и специјализовани семинари о масовној свести и масовној култури, семиотици, наратологији.

„То је као оружје зачетника друштвених система", говори Карагодин.

Управо је то оно чиме ће се он бавити наредних неколико година, пошто отпочне истрагу о стрељању прадеде.

Генерално, после Филозофског факултета нема много опција, говори Карагодин.

„Можеш радити у лудари. На шалтеру којег после студија сви забораве. У сектору безбедности - много филозофа ради у Федералној служби безбедности.

„Или у маркетингу. Ја сам одабрао маркетинг, рекламе и дизајн. Графика, брендинг, слогани, кампање.

„Почео сам да зарађујем. Између 2000. и 2005. био је економски процват, шљакали смо и нисмо имали где да потрошимо новац", присећа се он.

Према речима његових колега, у граду је био познат као много кул лик, препознавали су га у кафићу и на улици.

Организујући рекламне кампање, Карагодин и његови пријатељи отварали су клубове и барове у Томску, правили журке, доводили музичаре - од реп групе Кровосток до популарне Лене Попове.

Путовао је са баром на Казантип, музичко-спортски рејв догађај на Криму, где је пио антибиотике и био један од двоје трезних људи на целој обали.

Бавио се и ломографијом.

Заузимао је напуштене гараже и тамо снимао голе људе како трче. „Регуларни културни живот тог времена", говори он.

У маркетингу све је мање било новца, послови су пропадали у кризи из 2008. године, а 2011. када се Владимир Путин враћао у председничку фотељу, пријатељи су почели да одлазе.

„Већ смо тада схватили пут којим ће земља отићи до врага", присећа се тадашњег расположења Карагодинов друг.

Са дипломом наставника свих предмета, осим књижевности и историје, Денис је 2011. године одлучио да се пријави за Фулбрајтову стипендију у САД.

Када је Путин 24. септембра најавио да ће доћи до политичке рокаде са Медведевом, Карагодин је био на првом разговору.

Убрзо потом, једне вечери док је седео за ајподом, случајно је посетио сајт Ехо Москве, на којем је видео чланак 10 плусева литванског пасоша.

У тексту се спомињао Закон о држављанству, а он се заинтересовао и наставио да чита.

Испоставило се да је могао да аплицира за европски пасош - његов прадеда са мајчине стране био је Литванац који се доселио у Русију за време цара Николаја II.

Према литванским законима, потомци таквих досељеника могли су добити литванско држављанство, али пре тога морали су се одрећи руског уз могућност да га поврате.

Док је прикупљао документацију за Фулбрајтову, али и комисију литванске Владе, Карагодин је посегао за ормаром у којем су били породични папири.

Из црвене фасцикле са изводима из матичне књиге рођених и документима здравственог осигурања испала је и једна потврда.

У питању је био документ војног колегијума СССР-а из 1955. о рехабилитацији стрељаног Карагодиновог прадеде 1938. године - због недостатака чињеничног стања злочина.

„Била је црно-бела. Пребацио сам је у моју галерију и помислио због чега је црно-бела када су све остале у боји... Одлучио сам да добијем оригинал", каже.

„А ви никада нисте покушали да се позабавите породичном историјом?", смешка се на моје питање зашто се Карагодин заинтересовао за ову тему уместо за планове о одласку из Русије бивши становник Томска и Карагодинов познаник, аутор књиге Сибирски поправно-радни логор НКУП (Лично искуство проналажења кажњаваних).

„Када први пут узмете у руке документ повезан са вашом породицом... У најмању руку оставиће врло дубок траг.

Страшно ме је заинтригирао. Можете заборавити на измишљотине и легенде и саградити прави свемир који је био пре вас".

У матичној служби у Томску, коју је посетио Денис, скинули су прашину са гомиле досијеа и пронашли су записник о узроку смрти Стјепана Карагодина - излив крви у мозак, а изнад тога писало је стрељање са све печатом КГБ-а.

„Дакле, розе боја. Добро ми је дошла за галерију", присећа се Карагодин и са њом се упутио у управу Федералне службе безбедности у Томску.

Стаљинова бања у Грузији - дом за многе избеглице

„Догодило се убиство"

- Нормална особа не зна како је једноставно ући у ФСБ.

- Ногама. Уђеш и тамо је дежурни потпоручник. Замолиш да позове дежурног официра. Дошао је мајор. Ја му говорим да се догодило убиство, а он у фазону шта?

Дајем му копију војног колегијума и говорим да поседују документе на ову тему и тражим да их прегледамо. Он ме упућује да напишем молбу.

Карагодин је написао: молим да ми одобрите приступ архивском предмету у вези са мојим прадедом.

После 30 дана добио је одговор и позив да сврати. Показали су му предмет стар 74 године.

За столом са Карагодином седела је запослена Одељења, пила је воду и гледала како Денис преписује презимена истражитеља НКУП у свој роковник.

- А где је списак оних који су убијали?, питао је он.

- Поднесите молбу за ту информацију, предложила му је она.

У првом одговору Карагодину наводи се да је за смрт његовог прадеде крив начелник Градског одељења НКВП-а и да је процесуиран због кршења социјалистичке законитости.

Карагодин тиме није био задовољан: можда је само прошао на семафору кроз црвено светло.

Касније се испоставило да су га стрељали због тероризма.

„Схватио сам да за случај мог прадеде нико није одговоран. Сада ћемо да склопимо коцкице, одлучио сам", прича он.

За годину дана прикупио је десетине докумената, захтева и одговора. Писао је судовима, тужилаштвима, управама ФСБ-а, из архива извлачио потврде.

Иако је намеравао да емигрира, 2013. године није отишао у Европу, него на Далеки Исток у село где је са југа Русије, из Кубања, дошао његов прадеда.

„Одувек сам се питао шта ми уопште радимо у Томску. Шта се то десило да смо се сви преселили овде? Испоставило се ништа", говори он подразумевајући да његовог прадеду нису ухапсили и да му фарму нису уништили, породица Карагодин би и даље живела на Далеком Истоку.

„Када помислиш да су они из европског дела Русије ишли три године до Благовешченска... На воловима... Преживели Први светски рат, јапански и грађански рат... То су велики људи".

У селу Волково, у близини Благовештенска, и даље живе рођаци оних који су покушали да спасу Денисовог прадеду.

Када је Стјепан Карагодин ухапшен, мештани су се заузели за председника сеоског савета и на збору су тражили да га пусте уз кауцију.

Карагодин се састао са праунуцима тих људи и уручио им Захвалнице земљацима од Карагодинових потомака.

Претходно одштампане папире А4 формата потписали су потомци Стјепана Карагодина из читавог света.

У сеоској школи дочекали су Дениса и његове пријатеље: деца су слушала причу о оснивачу села, баке су певале казачке песме, сви заједно су се сликали са заставама Томска и Благовештенска.

На пољани, где је била прадедина кућа, Карагодин је довезао и закопао земљу са наводног места његовог стрељања у Томску.

Потом је одатле покупио земљу како би је закопао у Томску, у јарузи, где су се извршавале смртне казне.

У близини су коњи на испаши.

Са једним од њих Карагодин се и сликао, а затим и даље не зна како се то десило и како да формулише.

„Оседлао сам коња и одјурили смо по том брду и при сваком ударцу његових копита по земљи, небо као да је тамнело и као да је грмело, као да је остављен део мене у ово место.

„Било је то апсолутно мистично искуство", прича.

Карагодин је са пријатељима на Далеком Истоку провео две недеље. Вратио се у Томск, како каже преображен.

„Престао сам да будем само неми посматрач историје - после таквог искуства, постао сам њен актер.

„Захвалницама, земљом и фотографијом на месту куће, раскрстио сам са зубом времена и почео да делујем", каже.

„Одбио сам да радимза обавештајну службу ФСБ"

„То може да ради било ко", говори Карагодин.

Технику истраживања види као прост, формални и глуп методички посао, али признаје да су му студије добро дошле поготово када се у обзир узме помоћ оних колега који су након факултета радили у безбедносном сектору.

Фулбрајтову стипендију Карагодин није добио.

Два пута је пао на разговорима - нервирао се када су му постављали питања на енглеском која су се односила на њега лично.

„Још на испиту су нас приморали да скинемо све, чак и сат. А ја не могу да функционишем када немам ништа на руци, ништа да чачкам. То ме свакако нервира, а још када јавно морам да причам о себи...", присећа се он.

Како је наставио комуникацију са судовима, архивима и ФСБ-ом, 2013. године преселио се у Москву, одакле је путовао у европске аналитичке центре.

Каже да су му поједини нудили посао, али под условом да се не враћа у Русију.

У Русији је такође добијао понуде, али са забраном путовања у иностранство.

„Ради се о две конкурентске организације и то ми се није свидело, не живим за то да не могу негде да допутујем или отпутујем", објашњава.

Понуду руског ФСБ-а је, како каже, одбио.

„Тамо би ми било интересантно да сам радио у ИТ-ју, али није вредно.

„Веруј ми, једном када упаднеш у систем, после тога радиш све да би из њега отишао. А одатле не можеш отићи. Само они који не знају како је унутра мисле да се одатле може побећи", прича Карагодин.

Литвански пасош добио је 2015. године.

Као дете миграната, у Русији је стекао боравишну дозволу, али нема право гласа.

Три године живота у престоници протекле су у знаку драме на личном плану.

Радио је свакакве послове.

У клубу Арма-17 и на музичком фестивалу Аутлајн пратио је рад бармена. Радио је у гардероберу у бару Редакција за 1000 рубаља (око 1800 динара).

Као курир развозио је поруџбине из цвећаре.

Следеће, 2016. године схватио је да је за послове у Европи који су му се допадали потребна и одбрањена дисертација.

Није више желео да ради као достављач и вратио се у Томск.

„У Русији ове теме нема у јавном дискурсу"

Тада је Одељење ФСБ-а у Томску терало по свом: Карагодину нису показивали записник о стрељању, из копија докумената брисали су бројеве наредби о стрељању, а без њих је немогуће склопити праву слику догађаја.

„Само што нисам викао на њих - где су документи? Поново нисам добио информације", прича он.

Био је толико бесан да није могао одмах да заспи.

„Како бих се смирио пустио сам омиљену емисију Волчека и Гениса на Радију Слобода и заспао сам.

„А када сам се пробудио, и даље сам био бесан", присећа се.

Био је то јунски дан у Томску.

Карагодин је проверио пошту и видео позив новинара Радија Слобода Дмитрија Волчека да буде гост у његовој емисији.

До краја 2016. године, Карагодиново име било је по свим вестима - у јавности је почело да се расправља о његовом пројекту.

Карагодин је наставио да тражи документе о стрељању.

„Већ сам мислио да ћу морати отпочети кампању преко Државне думе, те сам успоставио везе са посланицима како бих преко њих кренуо у офанзиву.

Ипак, одлучио сам да пошаљем још један званични захтев у управу ФСБ-а у Новосибирску".

Одатле је новембра 2016. добио коверат са десетином печата.

Унутра су се налазиле копије докумената за које је управа ФСБ-а у Томску рекла да не постоје.

На папирима је писало да су 21. јануара 1938. у Томском затвору за стрељање убили 36 особа, међу њима и Карагодиновог прадеду.

„Нисам могао да верујем сопственим очима. Тамо су стајала имена, презимена и функције егзекутора. Запрепастио сам се".

Карагодин је за сајт Радио Слобода написао један контроверзни текст и мало је претерао - текст је уздрмао Русију и обишао свет.

У чланку се наводи да у Русији не постоји национална расправа на ову тему, а сада је Карагодин покреће.

„То је био лажни почетак на пет година. Желели смо да пласирамо причу на иностране платфореме када скупимо све документе и предамо их у суд.

Ипак, вести су се шириле саме од себе, а ми смо морали да их усмеравамо и водимо у правом смеру", наводи Карагодин.

У Томск су се запутили дописници Вол Стрита журнала, Вашингтон Поста, Билда, Шпигла, Франкфуртер Алгемајне Цајтунга, Мунда, Тајмса и других медија.

Дошле су и екипе руског Првог канала и Лајфњуза.

Са руским медијима Карагодин није разговарао, преусмеравајући их на сајт пројекта.

Емисије на провладиним каналима су саботиране, а према његовим речима, стручњаци које су звали одбијали су да дођу у госте.

Када се сусрео са причама о себи на државној телевизији, Карагодин је променио плочу и почео да примењује методе медијске манипулације професора Валерија Соловјова, у Русији познатог по националистичким ставовима.

„Зато се, на пример, појавио чланак на ББЦ-ју", прича он.

„Мој задатак био је да подстакнем странце на конкретни циљ и добро је прошло", објашњава.

Свака земља има сопствени начин конципирања прича и свакој је давао другачији угао, наводи Карагодин.

„Немци на властити начин преиспитују и прихватају приче, Шпанци као да су гурнули под тепих ову тему - било, прошло, па може о прогнози да се прича.

У Јужној Америци где је врела крв - трећа варијанта".

Није имао трему пред интервјуе.

„Било је у реду, спремиш монолог по сопственом нахођењу, као предавање или семинар. Нису ми се знојиле руке", каже.

Карагодин је у новембру 2017. објавио писмо унуке једног од запослених томског НКУП-а Николаја Зирјанова у којем је Јулија јавно затражила извињење за активности претка.

Она је рекла да је истину о његовом правом занимању сазнала из материјала на Карагодиновом сајту који ју је шокирао.

Уследила је нова медијска олуја.

„Био сам задовољан овим познанством као извором информација, а за остало ме није брига", каже Карагодин.

Новинарима није давао контакт Зирјанове.

Као доказ да унука није продукт Карагодинове маште он прилаже пасош запосленог НКУП-а са фотографијом и формуларом из затвора за стрељање које му је Зирјанова послала из породичне архиве.

„За некога је то циљ да би о њему Индипендент написао чланак, а за нас је то средство, попут новца у пословању.

„То је ресурс који плаћаш утрошеним временом.

Жртвовали смо приватност - доспео си на Гугл и заувек ту остао.

„Наш циљ био је да прибавимо документе, а након кампања у медијима мени самом посао је постао тежи.

„Нисам очекивао медијску експонираност јер се оваквим активностима треба бавити неприметно", објашњава Карагодин однос према медијима.

Први светски рат: Редитељ „Господара прстенова" оживео старе снимке

„Не треба нам новац, него документи"

Карагодин је добио награду Фондације Алексеја Кудрина, блиског Путиновог саборца у категорији Ваздух слободе, а уручио му је лично бивши министар финансија.

Додели су присуствовали и сад већ Карагодинови познаници - дописници страних медија које је он сам позвао, а свој говор посветио је Јулији Зирјановој, унуци радника НКУП-а која је затражила опроштај.

Следећег дана је, заједно са Ингеборгом Дапкунајте, учествовао у представи Кирила Серебреникова Стаљинове сахране.

Карагодин је на изведбу позвао изасланика Европске Уније.

„Денис је увек знао да успостави друштвену интеракцију", кроз смех говоре његови познаници.

Карагодин је остао пробирљив када је реч о медијима.

Када га је издавачка кућа Комерсант номиновала за Личност године, становник Томска је замолио да сви који желе да гласају за њега, глас дају девојци која је спасила децу у трагедији на Сјамозерском језеру у Карелији.

Одбио је да говори у центру академика Сахарова, одбио је награду Фондације Бориса Немцова и награду Занимање - новинар, Михаила Ходорковског.

„Боже, само не то! То је политичко оруђе, а нама тако нешто није потребно ни под тачком разно. Нисам желео да учествујем у политичкој освети трећих људи", присећа се Карагодин своје реакције.

Замолио је Фондацију Ходорковског да новац пребаци на рачун школе у Благовешченску.

Из Фондације су ББЦ-ју одговорили да су тако и поступили.

Ипак, из школе у Волкову рекли су да новац нису добили.

„Ђаци и ја смо се обрадовали и испланирали да ћемо обновити музеј, али новац није стигао. Остали учитељи су ме касније дуго исмевали и питали где су ми паре", рекла је учитељица.

Карагодин и његових петоро познаника не желе да говоре колико и како зарађују за живот.

„Зарадим довољно. Када затреба прихватим се породичног посла, а додатно зарадим као медијски консултант", говори он.

Недавно је купио скутер, а сада гледа да купи и мотор.

Карагодин не расветљава случајеве других породица.

Бесплатно помаже само онима чија га прича погоди, попут писма ћерке 85-годишње пензионерке која је желела да сазна имена оних који су јој стрељали оца.

„Све смо им пронашли, а онда сам добио видео жене, која нема представу о томе шта је сајт, како лежи, плаче над папирима и захваљује нам се", прича.

„Не треба нам новац, него документи.

„Пројекат у потпуности живи од донација којих нема много.

„Просечни износ је нешто више од хиљаду рубаља што је доста за опрему, ВПН, сигурну пошту и захтеве архивама који могу износити од 500 рубаља до 50 хиљада", каже Карагодин.

Замолили су читаоце сајта да им обезбеде дрон за шта је било потребно око 150 хиљада рубаља (око 180 хиљада динара).

Карагодин је мислио да ће им требати 4 месеца да скупе тај износ, а испоставило се да је било довољно неколико недеља.

Када су му у Новосибирску украли ноутбук, Карагодин је остао са телефоном и кључем од хотела у џепу кошуље.

Док је стигао кући, већ су му пребацили толико донација да је могао купити скупљи и бржи ноутбук од украденог.

Награду Кудрина потрошио је на сервер и нови ајфон.

О свом трошку Карагодин снима подкасте на руском и енглеском о истрагама.

Свака епизода кошта око 200 хиљада рубаља, а план му је да заради на плаћеним претплатама и рекламама.

Пролећну премијеру морао је да одложи због две пријаве у полицију и тужилаштво због изношења имена и биографија запослених Народног комесаријата унутрашњих послова које је истражитељ објавио на сајту у рубрици Егзекутори.

„Он покушава да потуче систем њиховим аргументима"

У марту 2020. године тужбу у тужилаштво поднео је новосибирски пензионер Сергеј Митјушов, син инспектора НКУП-а чији потпис стоји на потврди о стрељању Карагодиновог прадеде.

Захтевао је да се угаси сајт који је укаљао част и углед његовог оца, те изјавио да је Митјушев старији био само службеник, а не егзекутор.

Другу тужбу да Карагодин сноси одговорност за изречено поднео је у МУП становник Рјазања.

„Карагодинов прадеда учествовао је у устанцима и планирао је подривање власти Бољшевика. Био је крив", појаснио је новинарима своје претензије бивши питомац Рјазањске војне школе Мечислав Прокофјев.

„Само пет до 10 одсто од 600 хиљада стрељаних погинуло је узалуд. А људи из НКУП-а које Карагодин спомиње нису били осуђени, тако да их он клевеће.

„Он то ради због пара - на свакој страници сајта стоји велико жуто дугме Донирај, разуме се, све у циљу оцрњивања историје", навео је.

Проблем тужбе лежи у томе што Прокофјев криви Карагодина за објављивање личних података, иако је те податке сазнао у ФСБ-у.

У томе је Карагодин видео могућност да се са системом изборим помоћу системских аргумената и не крије да се радује што ће Истражни комитет проверити материјал.

Критичарима Карагодиновог рада и даље није јасно зашто он све ово ради.

„Зашто и даље подгревати ватру? Можда је боље заборавити та времена ако не желиш грађански рат?"

„После стрељања мог прадеде имали су у плану да истребе и све рођаке, али наређења се нису остварила из бирократских разлога.

„Тако да је то питање моје егзистенције.

„Уосталом, шта ви мислите, могуће је убити човека и да се после понашате као да се ништа није десило? Физичко истребљење не решава увек проблем. Ето, убили су Исуса, и?

„Важно је прикупити и објединити чињенице било правне, симболичке, културолошке. То сам убацио у семиотичку структуру и оне сада живе свој живот, парира критичарима Карагодин.

- То јест, то је оно што си учио последње две године на факултету.

- Да, и то чиме сам се бавио после основних студија, радећи на дисертацији. То је мешавина привремености, бирократских пракси и постструктуралиста. Хетеротопија Мишела Фукоа - теорија прелаза међуресорне интеракције.

Можеш бирати њихове методе и примењивати, на пример, током истраге. А ја сам аутономна јединица снаге која гради свој делић реалности.

- Напиши то на визиткарти. А шта ће бити даље са пројектом?

- Наш циљ је да прикупимо правне чињенице убиства и засебно урадимо кампању са телом. Дајте тело. Где су остаци? Урадите ДНК. То је добра засебна и моћна кампања, тако да ће они морати нешто учинити поводом тога.

Бићемо први Руси који су добили Нирнбершку међународну награду за људска права, а она није награда само за један процес, него много мањих.

У априлу 2020. године Истражни комитет Томске области објавио је конкурс за уметничке радове о сопственим активностима.

Карагодин је то сазнао на њиховом сајту и брже-боље доставио два рада о свом предистражном поступку и о самој истрази прадединог убиства.

Једини се пријавио на конкурс и сада чека награду.

„Разумем Дениса јер наша руска стварност није могућа без суреализма.

Да не би био жртва у Карпмановом троуглу [психолошки и социјални модел људске интеракције], лакше је бити посматрач, али Денис је ипак постао актер", кроз смех говори његов друг и суграђанин, маркетиншки стручњак, Сергеј Горељников.

- Да ли се плашиш затвора? - питам Карагодина.

- Ако је то цена за оно што сам урадио, спреман сам да је платим. Међутим, што се тиче последњих тужби, знам да тамо уопште нема елемената злочина и ФСБ и Истражни комитет се тиме неће бавити, иако сам добио предлоге да побегнем из земље.

Једина опција да то урадим биће уколико Истражни комитет објави спортски конкурс, онда ћу истрчати штафету.

„Хоће да се систем спотакне о њега"

У Томску је сам. Да би се разговарало о њему, потребно је звати у Лисабон, Праг, Петербург, Москву.

Скоро сви његови пријатељи и познаници напустили су град.

Карагодин се дописује са другарицом о сађењу фикуса.

Док вечера, гледа стримове Олега Кашина и Јекатерине Шуљман.

У Сибиру леже да спава и буди се по московском времену.

Пише дисертацију, размишља о продужетку академске каријере на неком од америчких универзитета.

Машта о кућици са бежичним интернетом и прозором који гледа на Тихи океан у градићу са тристотинак становника, попут оног којег у Америци зову градић са три куће и два бара.

- У таквим градовима обично живе манијаци.

- Тачно.

У Томску, где живи пола милиона људи и при целокупној медијској слави Карагодин је невидљив.

„Мало тога о њему знамо, а са друге стране, нема особе са којом бар некад није прозборио коју", говоре о Карагодину локални новинари.

„Непознати човек са дуплим дном", каже за истражитеља његов бивши друг Василиј Ханевич, члан одбора међународног Меморијала и један од оснивача музеја Истражни затвор НКУП-а.

„Нико о њему не зна ништа, он је фантом", каже Ханичев.

„Чак ни литвански амбасадор, у чијем је кабинету Денис положио заклетву Литваније када је откривао споменик угњетаваним Литванцима у Томску.

„Амбасадор ме је питао какав је то Карагодин човек, шта представља".

Ханичев каже да је подржавао Карагодина још током истраживачевих студија.

„Он ради праву и важну ствар, али се променио, постао је звезда.

„Тежак није довољно добра реч да га опишем.

„Немам жељу да разговарам са њим.

„Конфликтан је, иницира вештачке конфликтне ситуације и онда их објављује.

„Заиста не знамо од чега живи.

„Видим неку врсту патологије у његовом траћењу новца на колоризацију фотографија оних људи које назива егзекуторима.

„Ето, њему су убили прадеду, а мени прадеду, његову браћу, стричеве, целу породицу.

„Прикупљам информације, написао сам књигу о његовом селу, али то ко их је погубио не потпада у сферу мог интересовања.

„Тема освете ми није блиска, док је Денис у непрекидној истрази, као да глуми истражитеља", брине Ханевича истраживачев постструктурални приступ.

Денис овај приступ види као цену за прикупљене податке.

Разговарамо са Ханевичем у затвору НКУП-а - подрум совјетског Истражног притвора који се налази у главној улици преко пута завичајног музеја.

Бивше ћелије претворене су у три сале, врата са рђавим резицама поклон су управе Федералне казнене службе, а у кабинету истражитеља, према речима Ханевича, посетиоци увек седају на столицу запослених НКУП-а, а никада на место осумњичених.

Наш састанак неколико пута прекидају телефонски позиви - људи траже угњетавану родбину.

„Сада је то постало учестало, интерес је очито порастао", сматра Ханевич.

„Бесмртни пук, бесмртна барака. Жеља за личном историјом, а не општом - охрабрујуће је видети да се такве ствари дешавају", сматра Ханевич.

Истовремено, расправа о кривцима у којој учествује Карагодин се распламсава.

„Онда су сви криви. Сликари и режисери који су све то величали. Запад који је ћутао и који се радовао нашем слободном социјализму", контрира му Ханевич.

„Ја не седим овде 30 година јер ми се свиђа овај подрум. То је моје лично кајање јер сам био члан партије која је стрељала моје деде.

„Карагодинови родитељи су вероватно такође имали везе са совјетском влашћу", наводи.

Карагодин ове речи није желео да коментарише.

Новинар Дмитриј Волчек у Карагодиновој истрази види вишедимензионални пројекат који иде против стварности.

„Мени се веома допада што он мртве доживљава као живе и што га не ремети то што нису живи.

И сам сам радио у архиву и знам како изгледа када имаш осећај као да неко са другог света управља тобом - то доживљавају бројни архивисти", прича Волчек о мистичном аспекту пројекта.

„Денис није био обичан студент. И сада изгледа као да је запоседнут пројектом", наводи Карагодинов универзитетски професор.

То је лична историја која је преобраћена у друштвену акцију и уметност, сматра он.

„Поред тога што жели да успостави историјску правду, он хоће да се систем спотакне о њега.

„Бори се против њега његовим средствима.

„Ипак, имам осећај да није свестан колики је то ризик који не долази толико од државе, колико од револтиране родбине", каже.

Наравно, Денис има сопствене, мало коме познате, принципе који умеју да изнервирају, говори једна од његових другарица.

Примера ради, он се свађа са пројектом „Последња адреса".

У делу о угњетаваним становницима разних руских градова не спомињу се имена стрељаних радника НКУП-а, односно оних који су првенствено били део организације и спровођења великог терора, а након тога сами постали његове жртве.

„Мој је став да је смрт иста за све. Стога сам одлучио да им пошаљем захтев са именом тужиоца којег сматрам за једног од главних убица Томска тога времена.

„Међутим, њега само што нису стрељали, те је и он уписан у књигу сећања као жртва политичких репресија. А у Последњој адреси започели су сегрегацију људи, што мени не одговара", објашњава.

- Мени се не свиђа таква акција. То је лоша и осетљива конструкција.

- А није ли то оно за шта вас оптужују када кажу да сте искористили прадеду и од њега направили медијску јединицу?

- Мислите нешто попут трговац дедом? Не, то је друго. Његова биографија била је делимично у књигама сећања на жртве рата, а на сајту имамо посебни одељак - контролисани публицитет.

А одакле противницима, који говоре да је мој прадеда био наводно на страни Јапана, та информација? Па са нашег сајта где смо је лично ми поставили. Они иду путем на који их ми наводимо.

- То јест, ти примењујеш своје образовање и тестираш државу и друштво.

- Једва чекамо да неко то схвати.

„Не бих га назвао социопатом, али има ту нечега"

Карагодинови познаници уверавају да га слава није променила.

„Наравно да га зезамо да је селебрити, али то није његов циљ", каже његов пријатељ Сергеј Горељников који се бави когницијом, психолингвистиком и неуромаркетингом.

„Медијима можда делује повучено, али за њега је то било специјално издање како се не би расплинио и како би наставио даље да истражује, нарочито након медијског бума који је изазвао.

„Није много екстровертан.

„Са њим се може сатима разговарати, а да се не дотакнете теме личних односа. Не бих га назвао социопатом, али има ту нечега.

Хаотичан је и анксиозан, али и концептуалан", анализира га Сергеј Горељников који се бави когницијом, психолингвистиком и неуромаркетингом.

„А према психолошком профилу Денис се уклапа у параноично-шизофрене", каже Горељников након што га у заносу анализира добрих пола сата.

После разговора проналазим књигу „Како разумети људе Аркадија Егидеса" и читам.

„Параноични профил личности. Уверљив говор. Има мисију месије. Жртвује себе и друге. Посредник друштвених процеса. Манипулише масом.

Руши традицију. Издајник. Уцењивач. Греши и не каје се. Нетолерантан. Тера да се ради за идеју. Тежак породици. Кућа му је канцеларија".

Вау, све се мислим.

„Шизофрен. Људи из ове категорије мисле и делују на толико несвакидашње начине да други око њих никако не могу да их разумеју. Филозофски факултети су пуни оваквих".

Можда је боље више ништа не питати.

- А шта ти читаш? -питам Карагодина јер одлучујем да прецизирам за крај.

- Платонова. Скоро сам другарици послао цитате, а она ме пита: „Није ти доста?" Шта ти читаш?

- Ловца на микробе. Тамо има један пасус за тебе. „Вама се све ово може чинити глупим, али знајте да је најважнија ствар у послу чврсто се држати своје линије и никада не скретати са зацртаног пута.

Пастер је претрпео пораз и поново наставио да тражи са оним тоталним игнорисањем здравог разума које понекад претвара безнадежан случај у сјајну победу".

И има тамо нешто о бесмисленој и бесциљној усамљености која се јавља као главни услов истинског тражења.

- Тако и јесте. Дај да прочитам.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]