Други светски рат: Фицрој Меклејн, авантуриста, дипломата и војник који је променио историју Југославије

Био је дипломата, војник, политичар, светски путник и писац. Неки кажу - инспирација за лик тајног агента британске Обавештајне службе, Џејмса Бонда.

Други, пак, тврде да је био човек који је променио ток историје Југославије.

Фицрој Меклејн је био предводник британске мисије у Југославији 1943, после које је тадашњи премијер Винстон Черчил одлучио да повуче подршку Драгољубу Михајловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини и пружи помоћ партизанском покрету под вођством Јосипа Броза Тита.

„Био је веома живописан тип, хвалисавац, а Черчил је, у том смислу, био романтичан, па је одлучио да Меклејн од првобитне функције политичког саветника постане главни човек у мисији у Југославији," каже британска историчарка Хедер Вилијамс за ББЦ на српском.

Иако је веома важна за даље догађаје у Југославији, то је само једна од епизода у бурном животу авантуристичког Шкота.

Ка Русији, с љубављу

Као дечак фасциниран Русијом, читао је дела Александра Пушкина и Фјодора Достојевског.

Зато не чуди што је дипломатску службу, започету у Паризу, Фицрој Меклејн наставио у Совјетском Савезу тридесетих година 20 века.

Присуствовао је суђењима 1938 у Русији. на којима је Стаљин спроводио чистке у врху совјетске власти.

Пуно је путовао по Русији, а наводно је успевао да избегне строгу контролу немилосрдног КГБ-а.

У Паризу и Москви је сретао Ијана Флеминга, аутора романа о Џејмсу Бонду.

Чланови Меклејнове породице сматрају да је Фицрој један од модела за најпознатијег члана британске обавештајне службе у књижевности и на филму.

Његова супруга, лејди Вероника Меклејн је у интервјуу радију ББЦ 4 причала како да где год да су ишли, Фицроју би људи увек слали водку тоник.

„Волео је поређења са Џејмсом Бондом," изјавила је она.

Службу у дипломатији прекинуо је по избијању рата.

Како дипломате нису могле да се прикључе војним снагама, дао је отказ у Министарству спољних послова, Форин офису, и кандидовао се за посланика.

Ипак, брзо је напустио британски парламент и прикључио се Специјалној ваздухопловној служби (САС) у северној Африци.

О диверзијама које је спроводио у Либији писао је у књизи Песак Оријента, објављеној и у Југославији 1981.

Са екипом специјалаца, подигао је брод у ваздух у луци у Бенгазију, коју су држали Италијани. Кад су његову групу пресрели полицајци, беспрекоран изговор италијанског извукао га је из неприлике.

По повратку из мисије у Персији у Каиро, добио је телеграм да треба да изведе операцију у окупираној Југославији - о којој у том тренутку није пуно знао.

Мисија Меклејн: „Сазнај ко убија више Немаца"

У тренутку када је Винстон Черчил постао британски премијер 10. маја 1940, нацистичка Немачка је напала Француску, Белгију, Холандију и Луксенбург.

Велика Британија је подржавала различите покрете отпора у Европи од 1940, објашњава историчар Раде Ристановић,али се стратегија према тим покретима и њиховом деловању иза непријатељских линија мењала.

Британци нису желели да потпирују пружање отпора због могућих последица које би предузела Немачка, већ им је циљ био да добију што више обавештајних података од покрета активних широм Европе.

Међутим, на простору Балкана су имали другачију стратегију, каже Ристановић за ББЦ на српском,подржавајући оружану борбу југословенског становништва против окупатора.

Подршку је пружала Специјална јединица за војне операције (Special Operations Executive), чија је команда била у Каиру.

Британска историчарка Хедер Вилијамс написала је књигу Падобрани, патриоте и партизани (Parachutes, Patriots and Partisans: The Special Operations Executive in Yugoslavia 1941-1945) о деловању ове јединице у Југославији.

На почетку рата 1941. ова јединица је покушала да помири партизане и снаге које је предводио Драгољуб Дража Михајловић и организује заједничку борбу.

Но, до тога није дошло.

Две године касније, ситуација на источном фронту натераће Британце да размисле о пружању снажније подршке отпору у Југославији.

Стаљин је притискао савезнике да отворе други фронт у западној Европи, како би попустио притисак немачких снага на Совјетски Савез.

Међутим, Черчил је оклевао јер није био сигуран да ће моћи да се супротстави нацистима.

„Черчил је био свестан да Стаљин сматра да је одлагање једна врста обмане коју спроводе савезници ," каже Хедер Вилијамс.

Специјална јединица је послала војне мисије и код четничког и партизанског покрета, објашњава она.

„Те британске мисије су постојале од краја од 1941." каже Бојан Алексов, професор модерне историје на Универзитетском колеџу у Лондону за ББЦ на српском.

„Током 1942. и 1943, стизали су разни извештаји и пре него што је упућен Меклејн."

Ко је био Фицрој Меклејн

Черчил је био свестан да колонијална моћ Британије опада и да нацистичку Немачку могу да поразе само Сједињене Државе и Совјетски савез, објашњава Алексов.

„Преко Специјалне јединице, обавештајне службе која је била јача од америчке или совјетске, Британија је настојала је да буде релевантна на глобалном плану."

У мисију при Врховном штабу Народно ослободилачког покрета послати су Черчилов син Рандолф, писац Евелин Во (Повратак у Брајтсхед) и још неколико припадника Јединице за специјалне војне операције.

У том тренутку, Фицрој Меклејн је био ангажован у Специјалној ваздухопловној служби у Либији и његовом слању у Југославију су се успротивили неке чланови Јединице, јер су сматрали да нема довољно војног искуства.

Ипак, Черчил и министар спољних послова Ентони Идн одлучили су да Меклејн предводи мисију.

Меклејн је у књизи Песак Оријента писао да му је Черчил рекао да је његов задатак да сазна „ко у Југославији убија више Немаца".

У директиви поводом именовања Меклејна на дужност, Черчил је написао: „Потребан нам је смели амбасадор-вођа за те срчане и прогоњене герилце".

Одлучено је да се Меклејн у Босну у новембру 1943 спусти падобраном.

Вилијамс сматра да су Енглези, вероватно због коришћења Енигма машине за дешифровање порука, већ били свесни да су партизани активнији покрет отпора.

Слање Меклејна је служило, тврди она, да се сакрије чињеница пресретања комуникација сила Осовине на Балкану.

Такозвани „блокбастер" извештај који је Меклејн послао 6. новембра 1943. наишао је на оспоравање у Специјалној јединици.

„То је била изромансирана прича, налик херојским баладама," описује овај извештај Раде Ристановић.

Ни Форин офис, каже он, није веровао да партизани имају 220.000 бораца.

У том тренутку, објашњава Ристановић, снаге Југословенске војске у отаџбини окупљале су 15.000 људи, а Михајловић је уживао подршку 75 одсто становника у Србији.

Вилијамс сматра да је Меклејн располагао само подацима које су му дали партизани током кратког периода колико је боравио у Босни и Херцеговини.

У извештају стоји да ће партизани победити у грађанском рату, те да ће, ако им Велика Британија њима пружи подршку, Југославија остати ван зоне утицаја Руса.

То је поједностављен аргумент, тврди Вилијамс.

Меклејн, по њој, није имао довољно знања о сложеним проблемима предратне Југославије.

Фицрој је преувеличао сопствену улогу „због добре приче" рекао је његов биограф Френк Меклин у емисији посвећеној Меклејну, емитованој на радију ББЦ 4 2010 године.

„Ми историчари не сматрамо да се нешто дешава случајно и да једна одлука или човек могу да промене процес, а мисија Фицроја Меклејна је само допринела интензивирању процеса," закључује Бојан Алексов.

Винстон Черчил је на конференцији у Техерану, одржаној крајем новембра 1943. поднео извештај и Стаљину и америчком председнику Рузвелту.

Тада је прихваћена општа подршка партизанима.

Погледајте видео: Тито у Лондону - Први комунистички лидер у посети Великој Британији

Британци и Тито

„Нисам ни у једном тренутку сметнуо с ума да разговарам са човеком који не преза ни од чега да би постигао свој циљ.

„И да ће, на крају, тај циљ бити супротан мом", рекао је Меклејн о сусрету са Титом,

Истовремено, приметио је Титов смисао за хумор и живе очи „попут тигра".

Не може се говорити да су партизани обрлатили Меклејна и друге чланове мисије, каже Бојан Алексов.

„Партизани су били догматски устројени и држали су се својих принципа."

По пореклу и позицији у британском друштву, наглашава он, Фицрој Меклејн је био врло далеко од симпатизера комунистичког покрета, иако је међу припадницима Специјалне јединице било комуниста.

Тито је био искрени комуниста, лојалан Стаљину, али спреман да прихвати помоћ Британца и Американаца, објашњава Хедер Вилијамс.

Идеја да су подршком Титу, Британци осигурали његову различитост од других комунистичких лидера, њој се чини погрешном.

Иако три година после завршетка рата, долази до расцепа између Тита и Стаљина, Вилијамс сматра да то није последица британског утицаја, већ Титове жеље да буде независан од Москве.

Меклејн је у бројним интервјуима препричавао разговор који је водио са Черчилом у којем је рекао се подршком Титу, заправо пружа подршка будућој комунистичкој власти.

Британски премијер је на то наводно одговорио: „Али, ми нећемо живети тамо", препричавао је Меклејн.

„Не може да се тврди да се то изречено у разговору, јер не постоје извори.

„Можда је то само још једна од Меклејнових анегдота којима је он био склон," сматра Алексов.

Тито и Меклејн су били слични духом, чини се Хедер Вилијамс.

„Обојица су били амбициозни, ценили су један другог."

Меклејн је остао у пријатељским односима са Титом и више пута га је посетио на острву Ванга у послератним годинама.

Написао је његову биографију, а поредио га је са Бони принц Чарлијем, последњим претендентом из католичке династије Стјуарт на британски престо у 18. веку.

У књизи Рат и мир Владимира Дедијера новинара Мила Глигоријевића, Дедијер тврди да је Меклејн покушавао да номинује Тита за Нобелову награду за мир шездесетих година 20. века.

Осамнаест година узбуђења, четрдесет година досаде и летовања на Корчули

После завршетка рата, Меклејн је од британске краљице добио титулу баронета и био члан парламента до 1974.

„Није био успешан у политици, колико у ратовању," рекла је његова супруга Вероника у интервју за ББЦ радио 4.

„Политика није за авантуристе."

Шездесетих година 20. века, писао је репортаже из Совјетског Савеза и књиге о шкотској историји.

Често је посећивао Југославију и наводно био једини странац коме је дозвољено да купи кућу на јадранској обали, специјалном законом који је Савезна скупштина донела тих година.

После састанка са Титом у Јајцу у новембру 1943, прешавши преко Динаре, Меклејн се спустио до Јадранске обале.

Из Макарске је чамцем стигао на острво Корчула, које га је, како је касније причао, очарало на први поглед.

Меклејнови су купили палату Боски у центру града Корчуле, поред катедрале, прича економиста Душко Калођера за ББЦ на српском.

Калођера, аутор неколико књига о острву Корчула и својевремено председник ове општине, прогласио је Меклејна 1984. почасним грађанином Корчуле.

Сећа се како је Меклејн рекао да му ова част значи више него да су је понудили градови попут Париза и Њујорка.

Колико је Меклејнови везани за ово острво говори и чињеница да су организовали свадбу сина Џејмија у корчуланској катедрали.

Екипа ББЦ посетила је Меклејна на Корчули 1986. и он је у интервјуу говорио о љубави према Југославији и вери да ће она опстати.

Пет година касније, схватио је да ће, без особе Титовог формата, тешко бити могуће да се одржи заједница неколико народа.

Избијање рата у Југославији га је потресло и са супругом Вероником скупљао је новац за помоћ хрватским избеглицама.

Пензију је провео у Шкотској, а преминуо је у граду Хертфорду 1996.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог тема за нас, јавите се на [email protected]