Други светски рат и Југославија: Животна прича Немице која је преживела усташке логоре

Текст садржи узнемирујуће детаље.

Марија Маричић је Немица и партизанка, Сремица и жртва усташких логора, данас Суботичанка - пензионерка, мајка и бака.

Ову жену Суботичани памте као наставницу, оснивачицу извиђачког одреда, а мало њих зна да је рођена као Марија Маркс 1935. године у сремском селу Лаћарак.

„Ја сам права Немица, само не знам немачки, а са перфектним српским", каже Марија кроз осмех за ББЦ на српском.

Као девојчица од седам година, са млађим братом и сестром била је у више логора по Војводини.

Због оца који је иако Немац, био предратни комуниста и партизан у Војводини - цела њена породица претрпела је страдања у тадашњој Независној Држави Хрватској под управом фашистичког покрета - усташа, али то му не замера, напротив.

Животну причу испричала је сада јавно први пут.

Независна Држава Хрватска (НДХ) успостављена је на простору данашњих Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема у Војводини 10. априла 1941. уз пуну сарадњу нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

„Моја мама је једном дала изјаву да је била на правој страни историје и да је срећна што може да седи са људима.

„Ја исто то мислим и брат и сестра и сви, јер знамо шта смо ми преживели", каже 86-годишњакиња.

Маријин отац Јаков се оженио, такође, досељеницом - Немицом.

Добили су троје деце - најпре Марију, а затим 1938. сина Михајла и 1940. у освит рата ћерку Катарину.

Отац је тада већ био активан у илегалном партизанском покрету.

„Користећи националност у почетку је присуствовао састанцима и супротне стране, добијао је и задатке које је као Немац могао да организује.

„Кад су посумњали у његову искреност немачкој странци, отишао је у партизане са још једним другом", прича она, наводећи да је од младости и она комунисткиња.

Били на мети

То је значило да је отац у шуми на Фрушкој Гори са осталим војницима, а да је његова супруга, која се такође звала Марија, остала са троје мале деце.

Зна се да су такви случајеви били изузетно ретки, али не постоје прецизни подаци.

„Мало Немаца је било у Народноослободилачкој борби или ју је помагало", наводи за ББЦ историчар Зоран Јањетовић, аутор књиге „Немци у Војводини".

„Кад је тата отишао, ми смо били на мети као и сви остали", каже Марија, одговарајући на питања да ли је немачко порекло било од неке помоћи.

Рат је већ почео, нацистичка Немачка окупирала је Југославију 1941.

Тада је и Војводина подељена, Срем је припао НДХ, Бачка Мађарској, док је западни Банат остао у саставу окупиране Србије, са извесном аутономијом.

Породица Маркс је живела у Лаћарку, селу код Сремске Митровице.

По шумама и горама - Срема

Једног јутра пре зоре, 1942, мајка је спаковала нешто ствари у џак и кроз башту одвела троје деце најпре на крај села, па даље на Фрушку Гору.

Сестра Катарина је имала две године, брат Михајло четири.

У шуми су већ била два логора са цивилима - побегли су од разних непријатности, сведочи Марија.

Углавном су били Роми, Јевреји и Срби.

„Нисам била свесна шта је то, тек сам могла да упамтим како је било".

Да би побегли од непријатеља, напустили су положај - њих четворо и две јеврејске породице из села Гргуревац - у пратњи два партизана кренули су засебно.

„Сестра моја је била мала и стално је плакала, сви су страховали да ће њен плач одати положај.

„Сећам се једне госпође, била је госпођа у мојим очима јер је имала хаљину, она је од неког дрвета кору скидала и давала нам да сисамо".

Тако би утолили глад и жеђ, али би морали даље кроз шуму.

Током брања шљиве Марија ломи руку.

„Моја поломљена рука је била отежавајућа околност за групу.

„Сестра је увек плакала због глади и жеђи и одлучили су да се мама са нама одвоји од групе".

Урезано као књига

Остали су сами, а Немци су баш те ноћи почели велику офанзиву.

Крећу низ један поток ка Дунаву.

„Били смо срећни и што има воде и можемо да пијемо с тог потока колико хоћемо".

Био је август 1942.

„Сећам се кад смо изашли из шуме, не знам на коју страну, наишли смо на двоје усташа који су водили човека и крупну жену, обучену сељачки сремски.

„Човек је био низак, имао је капут, у то доба кад се не носи, али је вероватно понео да има".

Они су Маријину мајку питали куда иде и прошли их.

Испоставило се да су већ у Черевићу, селу на Дунаву и дошли су до зграде која је личила на школу.

„Мајка је одмах рекла да је Немица и да је тата тако хтео, да је она морала да дође за мужем".

Дали су јој да кува и чисти и док је сређивала двориште, а деца се играла око ње, спазише да се враћају двојица усташа са оних двоје људи.

„Остало ми је урезано као књига.

„Отишли су у оближни шљивик, гледала сам, мама је чистила, а крадом је и она гледала".

Одсецање главе

Марија је тада, са осам година, први пут била сведок убиства.

„Натерали су човека да уђе у Дунав, један је извадио сабљу, ударио по врату и одсекао му главу.

„Тело још стоји, а глава онако прође поред тела.

„Кад је жена то видела, скочила је у воду и пливала је. Пуцали су према њој, а шта је било са женом, не знам - да ли су је убили или се удавила".

И касније је од усташа „видела свашта", али о томе говори сталожено.

„Колико су убијали животиње, носили џакове и сабљама секли и расипали брашно, коње су мучили.

„Били су то неки људи који су се, ваљда, родили само да праве тако страшне ствари, да убијају и одузимају живот".

Маријина породица се кратко задржала у Черевићу.

Одатле их усташе одводе запрежним колима до сабирног логора у Руми, који су држале заједно са Немцима.

Ту су били затвореници покупљени из Фрушке горе.

Крвави шешир

Сместили су их у велике просторије, налик фабричким халама.

„Жене и деца су били до зида, наравно на земљи без намештаја без ичега, а мушкарци су били испред.

„У средини је био део где су изводили људе и саслушавали и иживљавали се над њима".

Дешавало се наочиглед свих.

„Кад је тако нешто било, мама би нам спуштала главе на крило, да не гледамо, али сам видела једном страшну слику.

„Младић је имао шешир и на њему петокраку, то је био велики грех за непријатеља".

Тај младић је, каже, често био на злогласном „центру".

„Њега су често прозивали да изађе на центар и тукли га бесомучно, ударали по лицу, а он није смео да дозволи да падне крв на под, него је тај шешир подметао.

„Кад би им било доста, онда је тај исти шешир стављао на главу".

Песма пре стратишта

Заробљенике су мучили на разне начине, додаје.

Са њима су биле и сестре из једног села које су, како каже Марија, врло лепо певале.

„Једног дана су их прозвали и одвели на врата, знали смо да их воде на стратиште, њихова мајка је такве крике пустила и потрчала да смо јој правили место да прође.

„Однеле су их све три, то је за мене било страшно, јер су певале у тој невољи, а ја слушала".

Логор су некад посећивали и Немци из Културбунда - Швапско-немачког културног савеза, али то није утицало на положај породице Маркс.

Они су у логору били део масе.

„У НДХ логорима је било највише Срба и Јевреја, али значајан број је био и политичких затвореника - комуниста или антифашиста, на шта се често заборавља.

„Кад неко доспе у логор због политичке припадности, онда је неважно било да ли је у питању Хрват, Немац или Србин", наводи за ББЦ на српском Маријана Стојчић, истраживачица Центра за примењену историју.

Немци у Kраљевини СХС чине најбројнију националну мањину - према попису становништва из 1921. године било их је укупно 513.472 (4,3 одсто становништва).

„После Првог светског рата, југословенски Немци активно у учествују у економском и културном животу земље и имају значајан допринос", наводи ауторка публикације „На трагу подунавских Немаца".

Иако се често може прочитати за Немце са простора Балкана „подунавске Швабе" и „фолксдојчери", она истиче да то није исто.

Подунавске Швабе и фолксдојчери

Подунавске Швабе је заједнички назив за припаднике немачке етничке групе на територији некадашње јужне Угарске које су после Првог светског рата ушле у састав Југославије (дакле, Војводине и Славоније), Мађарске или Румуније, каже Стојчић.

Израз „Подунавске Швабе" настао је у академским круговима вајмарске Немачке, наводи.

Израз фолксдојчери, иако дословно значи „припадник немачког народа", усталио се у време нацистичке Немачке.

Израз је тадашње политике Трећег рајха према немачкој мањини која је живела ван Немачке.

Та политика се двоструко испољавала.

„С једне стране `Волк` (припадност народу, немству) је важније од места пребивања и држављанства; на другој страни, од припадника немачке мањине се очекивало да стално доказују да су довољно „прави Немци" да заслужују да буду примљени у „Волк".

„То потврђивање је да си довољно Немац, у пракси је често значило доказати се као нациста", наводи Стојчић.

„Упркос прокламованом усташко-немачком савезништву, на терену су односи били затегнути, што се одражавало и на мање повољан положај домаћих Немаца од оног какав су имали, рецимо, у Банату.

„Део фолксдојчера, посебно оних у државној служби, учествовали су активно у хапшењима, пљачкању, мучењима и убиствима Јевреја, цивила, припадника Народноослободилачког покрета" додаје истраживачица.

Кромпирић на поду и батине

Чланови породице Маркс су били на другој страни.

Марија се сећа и шта су јели у логору или бар шта су прижељкивали.

Фамилије затвореника би доносиле воће и другу храну.

„Све су (стражари) то примали, али нису дали ономе коме је намењено.

„Тако смо стално гледали кад неко дође и чекали да ли ће нам нешто пружити".

Кувало се једном дневно - кромпир.

„Тај ситан кромпир добијала су деца, моја сестра би добила два, пошто је била најмлађа.

„Брат је добијао мало крупнији и ја један, али ситан".

Сестру памти у подераној хаљиници, којом је хладила врео кромпир.

„Сећам се једном кад јој је испао, а други су брже боље узели и остала је без кромпира.

„Брат је био страшно љут на њу, хтео је чак да је туче због тога".

Црви и вагони

Добијали су и чорбу.

„Један добије чорбу, па брзо то мора попити да би предао другом.

„Нашли смо неке конзерве то нам је био прибор из чега смо јели".

Када би кували купус, то је била вода, а купус би „тек пливао".

„Одоздо би некад испливали велики црви - то смо јели, ништа нам није било страшно ни гадно".

Затворенике су масовно убијали, каже, највише ноћу.

Кад су их из Руме возом послали у други логор у Сремској Митровици, у сточним вагонима се једва могло стајати.

„Ја сам мислила да је боље да умрем, нисам имала ваздуха, била сам мала, а било је много света који су били виши од мене".

Ту јој се једно лице урезало у сећање, а видела је разна.

„Сећам се младића који је имао крупне кестењасте очи и гледао је онако чудно, избечено и викао `воде, воде`, али нико није имао да му пружи.

„Не знам шта да мислим, после толико времена, само се стално сећам оних његових кестењастих очију".

Док су у Митровици чекали да их спроведу до казнионице кроз прозор вагона неко им је убацио лубеницу.

„Прво смо почели цичати и вриштати.

„Не знам како су ти људи били тако дисциплиновани сви гладни и жедни, а нико није отимао и узимао, увек се нашао неко да подели, без ножа и било чега.

„Свако је добио макар семе".

Корбачи, псовке и хаљина

Из вагона су дуго пешачили до казнионице, а колону су чувале усташе.

„Сви смо били толико измучени да нисмо ни били кадри трчати, а они су нас један за другим пратили.

„Било је случајева да су људи падали, онда су била страшна батинања, имали су корбаче и терали их да устану уз псовке".

Ко је стигао, стигао је, ко је остао, остао је.

На улазу у логор стајале су поређане усташе које их такође ударале корбачима.

„Мама је носила сестру, а брат и ја смо били поред ње, с леве и десне стране.

„Кад су замахнули да ударе маму, ми смо застали, мамина хаљина цицана одмах се ту покидала и крв је шприцнула на мене и на брата.

„Тако смо дочекани у казнионици".

Пошто је било пуно затвореника, за њих није било места у згради већ су били у деловима одељеним жицом, који су били импровизоване собе.

У зградама су били политички затвореници.

„Нас које смо тако покупљени требало је дати за ликвидацију".

У жици их је било толико да су могли само да седе на смену.

„Сваке ноћи су празнили по једну жицу, а она је била као ове наше собе", каже, поредећи је са просторијама у Геронтолошком центру у ком борави годинама.

Камионима су возили у гробље где су их ликвидирали.

Једног дана дошао је ред и на њихов одељак - највише је било дечака узраста 15 до 17 година.

„Одвели су нас у једну другу жицу, ту су седели судија и записничар, а с друге старне је био огроман топ упрт у нас.

„Схватила сам да је то нешто да нас покоси".

Судија се обратио дечацима и рекао им да ће бити осуђени „како се пресуди снаји са децом".

Смртна казна стрељањем и бег

Мајка је одговарала на питања, са сестром у крилу, сведочи Марија, додајући да није разумела о чему су говорили.

„Када је судија казао записничару `пиши смртна казна стрељањем`, ја сам јако вриснула, јер сам знала шта значи та реч.

„Почела сам да плачем, иако су нам увек говорили `само ћутите, немојте плакати, будите добри`".

Стигли су камиони и поново је кренуо утовар.

Довели су их до центра Митровице, где је пре рата био суд.

У дугачком ходнику оставили су их да чекају, а сећа се да су испитивања почињала ноћу и звука чизама и ципела, како табанају, као и шкрипе брава.

„По томе смо знали из које просторије воде на ликвидацију".

Колико су ту провели времена, не зна.

„Сваки дан је страшан и дуг".

Сећа се да су их дању пуштали у шетњу по дворишту - у углу су били клозети - женски и мушки.

„Ми смо деца не знајући све, гледали, кроз отворена врата, јер се нису смела затворити.

„Видела сам поред мушког вецеа како људи чуче на дрвеној седаљки и држе уд у руци, а муве им прекрију лице и цело тело, грозно".

Уз помоћ вратара у том логору успели су да побегну.

Одвели су их кући на запрежним колима, сакривене испод ћебади - до „трећег шора у Лаћарку".

Ни код куће није било лако.

Деде на супротним странама у војсци

Са Маријом разговарамо преко Скајпа, због епидемиолошких мера, али она то одлично подноси.

Из канцеларије Геронтолошког центра говори дуже од два сата, са јасним мислима и заокруженим реченицама - учитељски.

Седећи поред српске заставе, прича да јој се прадеда доселио из Немачке, негде из околине Штутгарта, још у 19. веку да монтира машине у фабрици и остао као радник на одржавању.

Један од њених деда борио се у Церској бици у Првом светском рату, на страни Срба - чак је препливао Саву да им се придружи, а други је био у војсци Аустроугарске.

Син деде који је ратовао за Србију је Маријин отац - Јаков Маркс.

Јаков је завршио четири разреда основне школе и као дечак почео да ради - у пољопривреди, а касније у фабрици.

Тад и постаје комуниста, што ће одредити судбину целе породице.

„Чини ми се да је ту видео страшну неправду, јер је као мали ишао у пољске радове, секао кукурузовину, која је била сирова и тешка носио је као одрастао човек.

„Моја баба је увек говорила да има људи који искоришћавају и децу и остале", прича Марија.

Док су у Европи бујали нацизам и фашизам у Лаћарку са „друговима" стасавао је млади левичар.

Немице у Јасеновцу, Сиску и Старој Градишки

Због тога ће у логору Јасеновац бити и Јаковљева мајка и жена.

Током четири године постојања НДХ на власти је био усташки покрет Анте Павелића, који је још у емиграцији створио планове о истребљењу Срба, уз прогон Рома, Јевреја и политичких неистомишљеника.

„На састанку у немачкој амбасади у Загребу, 4. јуна 1941, закључено је да се српско питање реши масовним исељавањем у Србију, масовним убијањима на терену и депортовањем у концентрационе логоре", наводи се на сајту Јавне установе спомен подручја Јасеновац.

Током 1942. и припреме велике офанзиве на Фрушку гору, фашисти су организовали рације и одвели Маријину мајку у овај концентрациони логор у ком је током рата убијено најмање 83.145 људи.

„Многе људе су покупили и међу њима је била и моја мама, али њена браћа су ту одиграли улогу и користили немачку припадност.

„Рекли су да је боље да врате маму, јер она је њихова сестра, а нека иде његова мајка, односно моја баба, нека испашта за сина", сведочи Марија.

Тако јој и баба завршава у Јасеновцу, а потом и у логору у Сиску.

У званичним подацима наводи се да је у Јасеновцу и стратиштима из система овог логора страдало 39.570 мушкараца, 23.474 жена и 20.101 дете до 14 година старости, за које постоје таксативно наведени подаци.

Према неким проценама, број жртава је и већи.

„Баба је из Јасеновца одређена да оде у дечији логор у околини Сиска, да буде с том децом док Међународна организација Црвеног крста није распустила тај логор".

Она се враћа у Србију тек по распуштању логора.

Усташко-немачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942.

У оквиру њега је радио и посебан логор службеног назива „Прихватилиште за дјецу избјеглица".

Дечји логор у Сиску био је највећи те врсте у НДХ и постојао је пет месеци до јануара 1943.

У њему је умрло најмање 1.150 деце, према подацима сајта Јадовно.

Маријина фамилија са мајчине стране другачије се поставила током рата и посебно по њиховом повратку из логора.

„Мамина браћа и мати, моја баба, у истој улици су становали, уопште нису долазили, као да нисмо живи".

Једном је ту баку срела у групи жена које су носиле воду на обраници, али јој ништа није рекла.

Бака је, каже, чак окренула главу тад.

Маму су им поново одвели једне ноћи, а Марија је остала да брине о брату и сестри.

„Маму су у ствари поново затворили и отерали је на један салаш, где је вршила пшеницу и требало је то да се шаље за Немачку".

Комшиница им је доносила храну и кришом и остављала испод велике вангле.

„Кад устанемо одмах смо ишли да видимо шта има под ванглом, тако смо се хранили".

Мајка им је дошла у посету - под окриљем ноћи.

„Мама, немојте нас оставити"

Њих троје су спавали у једном кревету.

„Мама је љубила сестру, љубила брата, мене није, била сам на крају, мислила је да спавам.

„Мало је била и отишла је, устала сам из кревета и трчала за њом", препричава Марија.

На улици ју је стигла, испред комшијске куће.

„Ухватила сам је за сукњу, плакала сам и казала: `Мама, немојте нас оставити`.

„Она је одговорила: `Иди унутра, иди, иди`.

„Видела сам да је неко с пушком изашао напоље и да стоји иза дуда, мама се окренула и тако ме јако ударила по образу да сам пала".

Тај ударац јако тешко јој је пао, не само због физичког бола.

Брату и сестри није ни рекла за ту посету.

„Били смо увек мокри ноћу, јер нисам смела до зоре да се дижем".

Ипак, комшије су им помогле да среде хигијену и опораве кожу од страдања у логору.

Кући су се затим вратиле и мама и бака.

Пред крај рата, кад су партизани спровели једну од акција, поново су фашисти скупљали затворенике из Лаћарка и бабу јој тада одводе у Стару Градишку.

То је трећи логор који је ова Немица, прошла.

До краја 1941. та казнионица, низводно од Јасеновца, служила је усташким властима и као логор и као сабиралиште за присилни боравак, подаци су Јасеновца.

Прве групе затвореника, углавном Срба и Јеверје доведене су већ у мају 1941. из Славонског Брода, Босанске и Нове Градишке.

Фебруара 1942. дотадашња казнионица претворена је у вишенаменски концентрациони логор, између осталог и за преодгој политичких затвореника Хрвата, наводи се на сајту.

Разлика у односу на логор у Јасеновцу била је у томе што су у овде били заточени многобројни антифашисти, комунисти и скојевци, чланови и сарадници народноослободилачког покрета из свих крајева НДХ, велики број жена (Хрватица, Јеврејки и Српкиња).

Одд јуна 1942. била су заточена и деца, углавном српске националности.

О логору се није причало

У породици Маркс се мало причало о искуствима из логора.

„Баба је углавном била тамо с децом, причала нам је за девојчицу Миру из Лике да јој је личила на нашу најмлађу сестру Катарину.

„Причала је да је она остала жива у Сиску и да су ту децу давали породицама које су хтеле усвајање", сведочи Марија.

Кад су се вратиле мама и она дуго им је требало да се привикну једни на друге.

„Мама је била страшно израбљена.

„И маму и бабу сам доживљавала као туђе особе, дуго је требало да се навикнемо".

Оца је последњи пут видела за један православни Божић „у топлом" код комшија.

„Препознала сам га, мада је имао шубару на глави.

„Сестру је одмах узео на крило, брат је седео на другој нози, а ја сам стајала по страни, па је и мене мало мазио".

Тад јој поклонио светлуцаву врећицу за дуван са „ђерданима", која јој се свидела.

Отац је рањен 1944. и умро је услед губитка крви у Фрушкој Гори.

Тад је, каже, била партизанска акција у Босни.

„Знате како се пева Кад су Сремци кренули", каже кроз дискретни осмех.

Почетни стихови партизанске корачнице гласе Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе, па одоше за Босну тамо да се боре.

Живот после рата

Живот се полако враћа у нормалу, Марија је поново ђак и уписује се у матичне књиге.

„Уписивали смо се како су нас звали у селу - ја сам била Марица, брат Мишко, сестра Ката, а баба Елизабета је била Елиза".

Као Марица - провешће већи део живота, до Геронтолошког центра где је поново Марија.

Док се школовала лети је радила у фабрици паркета Варда, где јој је и мајка била запослена.

„Баба је водила кућу", наводи и објашњава да су укућани и даље били удаљени.

„Никад нисмо причали, сви смо на разне начине преживели рат.

„Недавно ми је рекао један да у учитељској школи нико није знао да сам ја Немица".

Није јој, каже, било важно да истиче националност.

„Само професори нису веровали да сам Маркс него су читали Маркес и не знам ни ја како, али нисам им то узимала за неки грех".

Радила је као учитељица најпре у општини Кладањ у Босни, пре него што се доселила у Суботицу.

Тамо се удала за колегу учитеља Драгомира Маричића, а из тог брака има ћерку Гордану и унуке.

Извиђачи

Са друговима и некадашњим борцима оснива одред извиђача Спартак у Суботици.

Марица Маричић је доживотни почасни Старешина Одреда, насталог 16. маја 1962, наводи се на сајту.

Назив су добили Јовану Микићу - Спартаку, истакнутом спортисти и учеснику Олимпијских игара у Берлину 1936.

Као командант Суботичког партизанског одреда Микић је погинуо завршним операцијама ослобађања Суботице од фашистичке окупације 9. октобра 1944.

Марија је у извиђаче кренула као искусна планинарка, заједно са мужем Драшком.

„Војска нам је помогла - из касарне једне старешина нам је помогао да оформимо, ја у мојој школи, он у његовој и трећи друг у његовој и ето три одреда.

„Ту где сам становала било је доста бораца и од њих сам имала стручну помоћ, те је мој одред одмах постао најбољи".

Деца су тада хрлила у извиђаче, а родитељи - бивши партизани су то подстицали, тврди она.

Када је оперисала карцином у болницу су долазили да је обилазе сви из одреда.

„Држали су ме пријатељски, невероватно", каже док јој глас подрхтава.

„Постали су добри људи".

Борба за човека

Марија Маричић никоме није испричала ову причу, осим њеним Лаћарцима „да сачувају то што су тешком муком створили".

С поносом истиче да је Лаћарак, иако мало место, дао доста бораца у Народноослободилачкој борби.

Пре короне била им је почасни гост на прослави.

Истиче да никад није имала проблема што је била Немица, као ни њена породица.

После рата у целој Европи, као и у новоствореној Југославији на Немце се примењује принцип колективне кривице.

Комунистичке власти одлучиле су да им конфискују имовину.

„У јуну 1945. југословенска влада је одлучила `да сви Немци […] треба да буду исељени у Немачку`.

„Преостали Немци (међу којима жене, деца и стари) упућивани су у логоре на принудни рад где су многи умрли од болести, малтретирања и глади", истиче Стојчић.

Процене око броја умрлих су и даље различите и нису тачно утврђене.

Међу десетинама хиљада Немаца који су се вратили у Немачку били су и Маријини ујаци, али не и њена породица.

Они су у Србији.

„Шта мени значи да се именује да ли је Немац или нешто друго, онај ко се бори за човека и поштује га мени је важан", закључује Марија Маркс Маричић.

Сећање на Немце

Маријана Стојчић, истраживачица Центра за примењену историју

Kада размишљамо о судбини „домаћих", југословенских Немаца након Другог светског рата, занимљиво је размишљати и о динамици сећања на те догађаје.

Сећање на прогон Немаца из Војводине где их је било највише, у Србији обележено је дисконтинуитетом.

До деведесетих оно је део ширег југословенског победничког наратива у коме је борба југословенских народа против нацистичког окупатора један од утемељивачких митова нове државе уобличен око жртве партизана као симбола голоруког народа.

Kроз идентификовање југословенских Немаца и нацизма и приписивање колективне кривице, тај наратив је потпуно искључивао свако искуство њихове патње.

За сећање на њихове патње и прогон није било места у јавном и политичком сећању, као ни у званичној историографији, већ је остајало у сфери неформалног социјалног сећања, углавном оно мало Немаца који су остали.

То је представљало неку врсту табуа и у значајној мери је прећуткивана.

Током деведесетих година са огромним друштвеним променама, прерађивана је и прошлост тако да се прилагоди новој садашњости.

Од почетка деведесетих, сећање на страдање војвођанских Немаца обележено је доминантно динамиком националистичке мобилизације и конструкције колективног идентитета око улоге жртве где су насупрот Срба као жртве, као џелати стајали у мањој или већој мери сви други југословенски народи и међународна заједница).

Тек када одбацимо идеје о колективној кривици, као и колективној невиности, биће могуће да се у признавању нечије патње не водимо ни етничком припадношћу жртве или ни етничком припадношћу починиоца злочина.

Способност друштава да кроз дијалог и укључивање различитих перспектива, у наслеђе интегришу и оне стране властите историје у којима је у њихово име нанонешена неправда другима, говори о томе каква су та друштва данас.

Говори и о томе колико су она данас способна да укључе и поштују различитости и у којој мери су сама утемељена на универзалној етици људског достојанства.

И то није питање прошлости, већ садашњости.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]