Други светски рат, логори и нацисти: „Отац нам је писао сваког дана док је чекао да га пошаљу у Аушвиц“

Пошто су га нацисти ухапсили због тога што је Јеврејин, Данијеле Израел је провео више месеци у затвору у Трсту, пре него што су га депортовали у Аушвиц.

Писма која је писао жени, док се она крила са њихова два сина, тек су недавно угледала светло дана, пише Дани Мицман, и осликавају нам веома дирљив портрет породице уништене Холокаустом.

„Мој отац је био тапетар, знао је да шије", тврди осамдесетпетогодишњи Дарио Израел.

Његов брат Виторио, који има 84 године, слаже се с њим.

„Он је шио као од шале. Изузетно је лако парао шавове, извлачио, поново пунио и зашивао."

Они описују како је њихов отац слао у град писма из ћелије у затвору Коронео у Трсту - ушивао их је у крагне и манжетне прљавих кошуља пре него што би биле однете на прање.

Две бивше раднице из његове тапетарске радње, које нису биле Јеврејке, преузеле би веш из затвора, али уместо да га оперу, доставиле би га, излажући се великом ризику, на адресу на којој се крила Ана, Данијелеова жена.

„Наравно да се сећам када су писма стизала. Стално смо их чекали", каже Виторио.

„Чекали бисмо да се појави веш нашег оца, да га мајка опере, али прво бисмо претражили крагне кошуља и манжете у потрази за писмима. Она би их рашила и извукла писма. Седели бисмо док би нам читала шта је тата написао."

Виторио се сећа среће, стрепње и туге коју су дечаци, један од осам и други од девет година, осећали док би слушали очеве речи.

„Углавном их је писао због нас, јер је можда желео да нам помогне да прегурамо то тешко време. Често би нас питао како смо, шта радимо".

„Желео је да се брине о нама, да се постара да се не разболимо. У свим писмима је наводио о чему размишља. Стално се плашио за нас. Преклињао је мајку да буде обазрива и да пази да нас не пронађу."

Ана би опрала кошуље и ушила одговоре пре него што би их бивше раднице, обе шваље, ставилe нa гомилу веша и однеле назад у затвор - заједно с папиром, мастилом и храном коју би Данијеле тражио.

Плашећи се одвођења Јевреја која су у старом језгру Трста почела убрзо пошто је Немачка преузела контролу над постмусолинијевом Италијом у септембру 1943, Данијеле је жену и синове послао ван града, на привремено безбедно место.

„Мислио је да ће се ситуација смирити", уздише Виторио, мрштећи се на сунцу крај прозора у њиховом старом стану у Виа Ђулија, недалеко од градске синагоге.

То је први пут да су се он и брат вратили на стару адресу откако су, пре више од 70 година, емигрирали у Израел.

Међутим, ситуација се није смирила и Данијелеа су 30. децембра 1943. ухапсили у његовој тапетарској радњи, заједно са тастом - ташту су ухапсили истог дана, управо у тој згради у Виа Ђулија.

У том тренутку, момци и њихова мајка су се кришом вратили у Трст и сакрили у дрвеној бараци која је припадала Анином зету, католику и столару.

„Изнео је све ствари како би нам ослободио место за живот. Била је то просторија без осветљења, воде или прозора. Имала је тек мали светларник на крову", Виторио.

„Није чак било ни тоалета. Рекао је комшијама да смо избеглице из Поле [данашња Пула у Хрватској], чији су дом бомбардовали Американци", додаје он.

Немачке власти су редовно притискале Данијелеа да открије њихово скровиште.

„Рекао нам је да би СС официри долазили једном недељно да га питају је ли у контакту с нама, пошто није могуће да не зна где му се налазе жена и деца. Oтац је упорно одговарао да није ни у каквој комуникацији с нама", каже Виторио.

„Више него једном", наставља Дарио, „написао је да су га мучили, зато што би официр рекао да је немогуће да не зна где смо. Али издржао је све то и после сваког испитивања би нам, тог истог дана, писао о томе."

Због тога је било од кључне важности да се кореспонденција сакрије и нажалост - иако је Ана сачувала свих готово 250 Данијелеових писама - ниједан од одговора није преживео.

„Прочитао бих их и одмах их уништио", каже Дарио. У једном писму тражи од Ане да врло пажљиво бира папир на ком ће писати, јер се бринуо да ће га шушкање хартије одати стражарима.

„Да су пала у руке Немаца, то би му сигурно био крај. Мучили би га док не би извукли нешто из њега. Била је срећа и божја воља што та средства за комуникацију никад нису откривена.

„Упозорио је мајку да постоје шпијуни, да ником не верује."

Писма садрже много информација о свакодневном животу у затвору Коронео. Данијеле је писао о људима које су хапсили и доводили у ћелије, као и о томе шта је радио у току дана.

Али има ту и много болно интимне кореспонденције. Говорио је о томе како му стално недостају и како су му Анина писма једина утеха.

Такође се присећао тренутка када су његови синови дошли кући уплакани зато што су их деца из оближњих породица називала „јеврејским свињама" и тукла их.

Уместо да утеши синове, љутио се на њих и казнио их због тога што се нису бранили. Више него једном је у писмима тражио да му опросте због тога.

„Уз све што се после десило, тај инцидент му се баш мотао по глави. Писао је колико се каје", каже Виторио. „То кајање је однео са собом у смрт."

Његова љубав према синовима избија из сваког од тих писама, али у једном од последњих им је приредио изненађење.

„Дана 20. августа послао је мајци писмо и убацио унутра 200 лира. Имао је 200 лира! И преклињао ју је: 'Молим те да од овога купиш поклон за рођендан Виторију и Дарију'", каже Дарио.

Дарио о свему томе зна тако што је изнова читао писма и разговарао сa Виториом.

Његово сећање је готово сасвим избрисано услед трауматичног искуства које је доживео током савезничког бомбардовања Трста 1944. године.

Дарио је нестао на 24 сата и када се врати, дуго није проговарао ни реч. Када је коначно проговорио, постало је јасно да му је сећање оштећено, да се уопште не сећа да му је отац био у затвору.

Данас се Дарио сећа само једног изузетног догађаја - тренутка када га је мајка одвела да види оца у затвору.

„У Коронеу је постојало двориште у ком су затвореници могли да шетају неколико сати. Мајка ме је одвела у суседну кућу, право на последњи спрат. Сигурно је уредила с оцем да ћемо отићи тамо баш тај дан. Махнуо нам је и тада смо га видели."

Данијеле је тада написао Ани: „Доведи ми и Виторија."

„Видео сам оца у дворишту", каже Виторио. „Бака и деда су такође били тамо, али нису дигли поглед ка нама. Само је мој отац погледао и дигао руку."

Током осам месеци које је Данијеле провео у затвору Коронео, Савезничке снаге су се пробијале кроз јужну Италију.

Победили су у Бици за Монте Касино у пролеће, Рим су преузели у јуну, а Фиренцу у августу.

Могуће је да је Данијеле био свестан тога, пошто је имао приступ новинама и понекад би своја писма писао на комадићима папира исцепаних са маргина.

Данијелеови синови верују да је толико дуго задржан у Трсту због свог тапетарског заната.

Виторио се сећа колико су његовог оца ценили пре хапшења и колико је заузет стално био.

„Правио је завесе, фотеље, јоргане, све. Правио је кожна седишта за судницу. Сви су га волели."

То се наставило и након што је ухапшен.

„Немци и начелник затвора упослили су га да прави јоргане за њихове домове", каже Дарио.

Присећа се како им је отац једном написао да су га извели из затвора да ради у приватној кући, те да је могао да побегне кроз прозор тоалета, али није имао петљу и вратио се у затвор са стражарима.

Понајвише се нервирао због тога што неки затвореници који су у Коронео стигли после њега одлазе одатле раније.

„Гледао би друге Јевреје из Трста и говорио: 'Зашто одводе све друге, само не мене? И ја хоћу да одем и да радим.' Испрва није схватао да они одлазе у смрт", каже Виторио.

Али након што су 2. септембра 1944. његови ташт и ташка укрцани на воз за Аушвиц, „схватио је", каже Виторио.

Зачудо, Данијеле је наставио да пише. Виторио каже да је познавао једног радника на железници, који је однео последње писмо Ани, написано пред сам логор смрти.

„Дао му је писмо које нам је тај човек донео и у писму је писало: 'Дим се види из даљине. Овде има толико дима. Ово је пакао.'"

Браћа су знала да су им бака и деда умрли у Аушвицу, али породица никад није сазнала шта се десило сa Данијелеом.

На крају рата су чули да је виђен жив две недеље након што је логор ослобођен. Дарио тврди да је њихова мајка годинама трагала, сама и преко Црвеног крста, у нади да је отишао у Русију или изгубио памћење.

Браћа сматрају да је вероватно умро током марша смрти, док су Немци покушавали да преселе хиљаде затвореника из Аушвица у логоре на западу.

„После рата смо се вратили у ову кућу [у Виа Ђулија] и живели ту до 1949", каже Виторио.

Тада је Ана коначно изгубила наду и одлучила да емигрирају, „пошто јој је мој отац написао да, ако се он не врати, треба да одемо у Палестину".

Ту замисао су Данијеле и она разматрали пре почетка рата.

Године 1939. тај пар је са двојицом синова посетио један фотографски студио, како би се сликали за пасош (фотографија на врху ове приче).

Данијеле је био спреман да емигрира, али Ани је било тешко да остави своје родитеље и напослетку су одустали од те идеје.

Помисао да је њена брига за добробит родитеља довела до тако катастрофалних последица сигурно јој је тешко падала.

Збирка писама од мужа једна је од малобројних ствари које је понела са собом док је напуштала Италију. Држала их је на сигурном, у прегради у платненом цегеру.

Браћа су их пронашла док су чистила њен стан у Тел Авиву, дванаест година након што је умрла.

„Наша мајка је та писма сматрала својим највећим благом", каже Виторио.

Је ли их читала? „Можда понекад и јесте, али никад пред нама. Можда није желела да нам доноси бол."

Како они не би њој наносили бол, Виторио и Дарио никад нису причали о томе шта се десило.

Виторио се сећа писама, али рекао је својој породици за њих тек пар година пре Анине смрти, када су унуци тражили да реконструише породично стабло за школски пројекат. Али чак и тада није ништа поменуо Ани.

Заправо, Ана јесте поменула писма једном приликом. Показала их је Дариовој жени, која их је затим поменула Дариовом сину, Данијелу. Али ни Данијел није о њима причао ни са ким.

Писма би напросто остала део породичног блага да се 2017. године није десио случајни сусрет са истраживачима из организације MyHeritage, који су покушавали да пронађу Јевреје са Крфа.

Многи тршћански Јевреји, међу којима су и чланови Даријове и Виториове породице, заправо су потицали са тог грчког острва. Чим је Виторио изнео своју колекцију, истраживачи су схватили колико је она вредна.

„То је заиста благо, историјско благо. Мислим да никад више нећемо наићи на нешто попут овог", каже Елизабет Зетланд, члан генеалошког тима организације MyHeritage.

Елизабет је провела неколико месеци транскрибујући и преводећи Данијелеова писма - писао је у просеку једно дневно током боравка у затвору - и проживела је тако те дане и месеце с њим.

„По цео дан сам се бавила тиме и кад бих отишла кући сањала бих Данијелеа", каже она.

У писмима су се кристализовале емоције које су сви Јевреји осећали током Другог светског рата, сугерише Елизабет.

Данијеле испрва није могао да разуме зашто је у затвору и сматрао је да је реч о грешци. Затим су уследили досада, фрустрација, страх, главобоља, нада и очајање.

Елизабет верује да га је једино дописивање са женом спречавало да полуди.

„Био је сломљен, потпуно депресиван. Плашио се за породицу зато што су се крили. Више се плашио за њих него за себе. Плашио се да их никад више неће видети, пољубити, па је писао деци да их посаветује како да постану добри људи."

Елизабет и њене колеге превели су и копирали сва писма, како би породица могла да их задржи.

Оригинали су сада у Јад вашему, Светском центру за сећање на холокауст у Јерусалиму.

За браћу из Трста то представља утешно одавање поште њиховом оцу, који никад није прописно сахрањен.

И спремно су следили савет који им је дао у једном писму, којег Дарио чита наглас, пре него што га емоције преплаве.

„Будите добра и истинска браћа, увек волите један другог. Тако ћете усрећити мене и вашу драгу мајку, која је тако добра особа."

Овде у Трсту, допутовавши из Израела са свом својом децом, Виторио се топло смеши брату. „Нас двојица смо стално у контакту, сваког дана."

Волим вас много и стално се молим Богу да ме пусти да вас опет видим. Много ми недостајете. Ако будете могли, пошаљите ми 12. августа пола литре марсале. Сваког другог дана ћу себи правити забајоне. Ако не дозволе да се унесе, штета, али свеједно вам хвала.

У Израелу, Ана, Дарио и Виторио су се настанили у Тел Авиву. Виторио је радио као столар, служећи се занатом који је научио од стрица, а Дарио је радио као рестауратор намештаја и клавира.

Браћа укупно имају четворо деце (обојица су синове назвали Данијел, по свом оцу) и 13 унука.

Данијелеово последње писмо, у ком је описао дим у Аушвицу, нестало је пре неколико година, али Виторио тврди да се јасно сећа речи и папира на ком је написано.

Браћа су и раније посећивала Трст, али тек су се ове године вратили у дом у Виа Ђулија, због церемоније постављања четири штолперштајне - гравиране месингане коцке - у тротоару.

Оне одају пошту њиховом оцу, баки и деди и бака-тетки, који су сви послати у концентрационе логоре, а од којих је само једна особа преживела.

На камењу је исписано име сваког од њих, као и датум и место рођења и смрти.

Данијеле Израел (Трст, 1910 - Аушвиц, датум непознат)

Виторио Задок Бисон (Арта, 1891 - Аушвиц, датум непознат)

Стела Наксон Бисон (Венеција, 1891 - Аушвиц, 1944)

Ребета Енрихета Наксон (Крф, 1900 - Трст, 1986)

Породичне фотографије је обезбедила породица Израел, а рестаурирала их је и колорисала организација MyHeritage.

Последњу фотографију Виторија и Дарија у библиотеци тршћанске синагоге, у којој су, као деца, учили недељом, снимила је Дани Мицман.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]