Други светски рат и нацисти: „Мрачни сати историје" и доктор који је спасио јеврејску девојчицу

Јеврејска тинејџерка избегла је смрт у окупираној Француској захваљујући доброти и храбрости једног доктора у малом скијалишту на Алпима. Али то је прича које се мештани нерадо сећају, открива Рози Вајтхаус.

Како је први снег почео да пада у децембру 1943. године, Угет Милер и њена сестра Мерион у тишини су напустиле француски град Лион и отпутовале у Алпе, у једно од највиших скијалишта у Европи.

Град више није био безбедан, будући да је Клаус Барби - лидер СС трупа који је постао познат као Касапин из Лиона - појачао потрагу за Јеврејима. Две младе жене су све наде за опстанак положиле у село Вал д'Изер, свега неколико километара од италијанске границе.

Угет је већ раније морала да побегне из Нице, која је била уточиште за Јевреје док год је била под контролом Италијана. Али у септембру 1943. године, кад је Италија иступила из рата, нацисти су се обрушили на Ривијеру обавивши хиљаде хапшења.

Једна од ухапшених била је Угетина и Мерионина мајка Едит, ухваћена док је покушавала да набави лажне документе за себе и Угет. Она је депортована крајем октобра и усмрћена у гасној комори одмах по доласку у Аушвиц - што ће сестре сазнати тек након рата.

Петнаестогодишња Угет путовала је до Лиона, да би тамо живела са двадесеттрогодишњом Мерион. А сад су обе поново биле у покрету.

У зиму 1943. године, међутим, планине су такође биле ризично место за скривање. Немачки војници који су недавно стигли са руског фронта били су смештени у вал д'изерском Хотелу дес Гласијерс.

Они су пустошили хотеле и ресторане и спаљивали планинске кућице до темеља уколико би нашли некога ко је био ангажован да ради у немачкој фабрици, а није дошао на посао. Мештани и дан-данас окупацију зову la terreur.

СС трупе су такође посебну пажњу обраћале на сумњиве странце. Зашто су, онда, сестре отпутовале баш у Вал д'Изер није јасно чак ни Угет, која данас има 92 године.

Једна могућност била је да је Мерион посаветовао да тамо отпутује њен будући муж Пјер Хејман, члан француског покрета отпора. Али њих две су се нашле у озбиљној опасности кад се, пред Божић, Угет оклизнула и сломила ногу.

Сеоски доктор рекао је да је лом толико гадан да тинејџерка мора да се пребаци долину, у болницу у Бург Сент Морису.

Уплашена да ће бити постављана незгодна питања и да ће њихов параван бити раскринкан, Мерион се успаничила и ударила доктора песницом у лице.

Магловитог јутра у Сан Франциску, Угет нагло узима ваздух и наставља да прича причу о томе како је преживела Холокауст под докторовом негом.

„Мислим да сам тамо провела шест месеци, не могу тачно да се сетим - само знам да сам била на безбедном", каже она.

Ни Угет ни Мерион никад нису говориле о времену које су провеле у Алпима. Мерион би само одмахнула руком кад год би је питали за то.

Из тог периода остала је само једна фотографија. Мерион је умрла 2010. године и мени је, као њеној снаји, припало да јој испразним кућу.

У једном старом коферу, уз њена ратна документа, пронашла сам слику ње како стоји поред планинске кућице у снегу.

Тек је сада, 76 година касније, Угет преломила да жели да та прича буде испричана.

Обе сестре рођене су у Берлину двадесетих и побегле су у Француску из Немачке са родитељима 1933. године, убрзо након што је Хитлер дошао на власт.

Иако је Мерион имала лажне документе, Угет није. Њени родитељи су водили рачуна да буде крштена, тако да није имала индикативно Ј за Juif на својој carte d'identité, али јесте писало да је рођена у Берлину.

То би било довољно да буде ухапшена и послата у смрт по доласку у болницу у Бург Сент Морису.

Угет каже да јој је доктор објаснио да ће без одговарајуће медицинске неге завршити са једном ногом краћом.

„Одговорила сам му да је боље ћопати него бити мртав", каже она. И тако је, невероватно, он понудио да се стара о њој наредних шест месеци у властитој кући.

Зашто је потпуни незнанац био спреман да ризикује живот за тинејџерку коју је упознао мало пре тога остаје мистерија. Да су га ухватили, он и његова породица били би ухапшени или стрељани.

То је мистерија чак и за Угет.

„Кад сам се вратила у Вал д'Изер седамдесетих да га пронађем и захвалим му се, било је већ касно", каже она. „Врата је отворила његова удовица и рекла ми да је мртав. И то је било то. А сад не могу да му се сетим ни тачног имена."

Брза претрага на Гуглу освежава јој памћење. Откривамо његово име за свега неколико секунди.

Главни кружни ток у Вал д'Изеру је Ронд-Поинт Доктор Петри. Доктор, Угет потврђује, био је доктор Фредерик Петри, који је живео у великој планинској кући са мајком и сестром.

„Био је веома љубазан", каже она. „Износио ме је у башту кад би се време пролепшало."

Интернет страница генеалогије открива да је Петри касније постао градоначелник Вал д'Изера, дочекујући на обронцима чланове краљевских породица и славне личности, међу њима принцезу Ану и иранску краљицу. Али никад никоме није поменуо да је током рата скривао и неговао младу Јеврејку.

Његова ћерка Кристел није изненађена овим открићем. „Њега је покретала страст, не за стављањем гипса на сломљене ноге, већ за старањем о људима", каже она. „Био је изразито добродушан и читавог живота је радио за друге све што је могао."

Данас се Вал д'Изер простире пет километара дуж уске планинске висоравни, али четрдесетих је то било мало место са мање од 150 становника.

„Кућа мог оца налазила се у главној улици", каже она. „Крити јеврејску девојчицу било је изузетно опасно."

И Кристел је изненађена да су сестре одлучиле да се сакрију у тако малом месту. Она мисли да одговор лежи у разлогу зашто је њен отац уопште први пут дошао у Вал д'Изер.

Млади доктор је 1938. године, као страствени љубитељ зимских спортова, одлучио да се придружи пријатељима, међу њима скијашким шампионима светске класе, који су основали скијалиште неколико година раније.

Као многи млади људи који су држали хотеле и школе скијања, рођен је у Алзасу, региону источне Француске који је пре Првог светског рата био под контролом Немаца.

Кристел сматра да је то вероватно у њему усадило ненаклоност према Немачкој која је само било појачана после две године које је провео у кампу ратних заробљеника у Штутгарту од 1940. до 1942. године.

Кад су Немци стигли у Алпе у септембру 1943. године, младићи и девојке из Вал д'Изера употребили су против њих најбоље оружје које су имали - своје скије.

Вешти у прелажењу планинских превоја они су успоставили мрежу отпора. Један из групе био је Жермејн Матис, локални учитељ скијања ког су Немци ухапсили у јуну 1944. и који је умро у концентрационом логору у 27. години.

То је могао да буде разлог зашто је Мерион одабрала баш Вал д'Изер као њихово скровиште. Њен будући муж Пјер Хејман не само да је био члан покрета отпора, већ је његова породица потицала из Алзаса. Можда је имао везе у самом скијашком одмаралишту.

Верујући доктору, Мерион је оставила сестру у Вал д'Изеру да се опорави и отишла да се придружи Пјеру у Тулузу.

Сломљеној нози било је потребно шест месеци да се залечи, тако да се она вратила тек у јуну 1944. године. Сада трудна, замало је избегла да је успут силују и убију СС трупе.

У нади да ћу сазнати нешто више о активностима покрета отпора у Вал д'Изеру, послала сам велики број мејлова и оставила постове на Фејсбук страници скијашког одмаралишта.

Добила сам само један одговор, од члана славна париске фризерске династије - Робија Жофоа - чији је стриц, Жозеф Жофо, написао један од најславнијих француских мемоара о Холокаусту, Кеса кликера.

Робијев отац Анри и његов стриц Морис (старија браћа Жозефа Жофоа) такође су се скривали у Вал д'Изеру током зиме 1943-44, мада су се они осећали довољно безбедно да раде у фризерском салону у главној улици, преко пута Петријеве куће. Породице Петри и Жофо од тада су остале блиске.

Роби упорно тврди да је било других Јевреја који су се крили у долини. Он је обавио више телефонских позива у Вал д'Изеру, али чини се да нико не зна ништа о томе.

Холокауст у Француској

Око 75.000 Јевреја депортовано је из Француске у концентрационе логоре и логоре смрти између 1940. и 1944. године.

Тек је 1995. године француски председник Жак Ширак признао француску одговорност за то.

„Ти мрачни сати заувек каљају нашу историју и представљају увреду за нашу прошлост и нашу традицију", рекао је он. „Јесте, неразумне злочине окупатора подржавали су Французи, француска држава."

Само су два француска званичника осуђена за злочине против човечности. Један је био Пол Тувије, локални обавештајни шеф који је служио под шефом лионског Гестапоа Клаусом Барбијем; он је 1994. године осуђен да је издао наређење за погубљење седам Јевреја 50 година раније.

Други је био Морис Папон, смештен у затвор 1998. године због улоге у депортацији 1.690 Јевреја из Бордоа. (Папон је служио као париски шеф полиције и министар у влади.)

Сам Барби, иначе Немац, био је 1983. године изручен Француској из Боливије и у јулу 1987. године осуђен по 41 тачки оптужнице за злочине против човечности.

Кристел не изненађује ова злокобна тишина. Она каже да нико никад није говорио о томе шта се дешавало током рата, а као последица тога чак и породице које и даље живе у Вал д'Изеру данас немају појма да су чланови француског покрета отпора оперисали у њиховом граду.

Рат је поделио читаве заједнице, објашњава Џејн Метер, која истражује овај период на Универзитету Краљица Мери у Лондону. За оне који су били сарадници окупатора и оне који су пружили отпор „једини начин да наставите да живите са својим комшијама после рата било је да заборавите шта се десило."

То што је Фредерик Петри сакрио Угет било је, каже она, „100 одсто опасна ствар" и чин који не би нужно био поздрављен чак ни после ослобођења, будући да је ова регија била „изразито католичко, конзервативно, десничарско друштво".

Архиве у Анесију, недалеко од Вал д'Изера, пуне су писама упућених властима током рата, често анонимно, у којима се људи оптужују за чинове отпора.

Два месеца након што су сестре отишле, Вал д'Изер је ослобођен. Али је локални покрет отпора наставио борбу, подржавајући партизане у Италији, која се и даље налазила под окупацијом Немачке. Још једном ће Петри ставити живот на коцку за потпуног незнанца.

Једне зимске вечери у новембру 1944. године, он је пошао да спасе групу британских војника коју су партизани водили преко планинског превоја. Заточени у снежној олују без одговарајуће одеће, смрзавали су се на смрт.

Кад их је Петри коначно нашао, само је један од војника, Алфред Саутон, још био жив. Он је једва дисао, али је Петри одбио да га остави да умре.

Понео га је назад до своје куће и, уз помоћ мајке, старао се о њему све док овом није било боље да може да оде.

Ово је такође био потенцијално непопуларан потез, јер су многи људи презирали оно што су доживљавали као британско напуштање Француске у Данкерку и због напада на француске градове.

Баш као што доктор Петри није рекао ништа о скривању Угет, није поменуо ни ову авантуру породици, све док Саутон није постао славна личност у Великој Британији кад је његова прича испричана 1953. године у једном радио документарцу на ББЦ-ју.

Мерион се удала за Пјера и после рата се преселила у Париз са Угет и њихове двоје мале деце, Франсоа и Силви.

Брак није потрајао и Мерион је тада започела оно што је назвала „другим животом", у Лондону са мужем Џоом Џудом и њиховим сином Тимом.

Угет је 1947. године отпутовала у Сан Франциско да се придружи оцу који је преживео рат у Паризу под лажним идентитетом.

Ту се заљубила у Џејмса Карлтона и с њим имала сина Нормана. Она од тада живи тамо. Сребрни сервис за кафу који је некада припадао њеној мајци заузима почасно место на креденцу у њеном елегантном дому.

Угет сада жели да се обзнане Петријева храброст и добродушност и ја пристајем да пишем Јаду Вашему, Меморијалном центру за сећање на јеврејске жртве Холокауста у Јерусалиму, да их питам хоће ли узети у обзир признавање Петрија као једног од Праведних међу народима - списак нејеврејских појединаца који су ризиковали животе да помогну Јеврејима током Холокауста.

Јад Вашем ми поручује да би могле да прођу многе године пре него што се донесе та одлука.

Покушавам да уговорим и интервју са градоначелником Вал д'Изера Марком Бауером, да бих му затражила коментар за номинацију за Јад Вашем.

Кад ме писање мејла никуда не одведе, позивам телефоном градску већницу, где ми члан особља говори да то није могуће јер се ради о веома „деликатној ствари".

Историја Другог светског рата и даље походи Француску. Угетина одлука да поново посети најмрачнији период свог живота дао је прилику Вал д'Изеру да се суочи са властитом прошлошћу, али чини се да ово скијалиште није спремно да је прихвати.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]