Други светски рат, Јевреји и нацисти: Португалски конзул који је спасио хиљаде избеглица од Холокауста

Пре осамдесет година, средовечни дипломата средњег ранга пао је у дубоку депресију и доживео да му коса оседи за свега неколико дана, док је гледао како се улице Бордоа пуне јеврејским избеглицама које су бежале од нациста.

Као португалски конзул у Бордоу, Аристидес Де Соуса Мендес суочио се са моралном дилемом. Да ли да се повинује владиној наредби или послуша властиту савест и изда Јеврејима визе које ће им омогућити да побегну од надирућих немачких трупа?

Изузетна реакција Соусе Мендеса значила је да га се преживели и потомци хиљада оних којима је помогао да побегну данас сећају као хероја.

Али његова иницијатива значила је и крај његове дипломатске каријере под португалским диктатором Антонијом Де Оливијером Салазаром и да је остатак живота провео у сиромаштву.

Португал је коначно 9. јуна одао признање свом непослушном дипломати а скупштина је донела одлуку да споменик на Националном пантеону носи његово име.

Зашто Бордо?

Била је средина јуна 1940. године и Хитлерове снаге су се налазиле на свега неколико дана од потпуне победе над Француском. Париз је пао 14. јуна, а примирје је потписано мало више од недељу дана касније.

Португалска дипломатска служба добила је строга упутства десничарске Салазарове диктатуре да се визе издају јеврејским избеглицама и људима без земље само уз изричиту дозволу Лисабона.

За оне који су тискали улицама Бордоа у нади да ће прећи у Шпанију и тако побећи од нацистичког прогона није било времена за чекање.

„Чули смо да су се Французи предали, а да су Немци у покрету", каже Хенри Дајнер. Он је тада имао свега три године, али се живо сећа бекства његове јеврејске породице из њиховог дома у Антверпу, након што је нацистичка Немачка напала Белгију и окупирала Француску и Холандију.

„Сећам се звукова бомбардовања, који мора да су ме пробудили, и моје мајке како ми говори да је то само грмљавина."

„Моји родитељи су укључили радио и чули краља Леополда како саопштава Белгијанцима да смо издани и да су нас напали Немци. Мој отац је подозревао да би могло да дође до рата још од 1938. године. Имао је план и имао је кола", рекао је за ББЦ Дајнер, данас пензионисани инжењер који живи у Њујорку.

Елиезар Дајнер, његова жена Спринс, и петоро других рођака, укључујући једну седмомесечну бебу, побегли су од бомбардовања и прешли у Француску.

„Мој отац је избегавао велике путеве, заобишао Париз у широком луку и држао се обале. Желео је све време да буде на свега петнаестак километара испред фронта, јер је мислио да ће то бити брз рат и зашто онда отићи предалеко кад ћете можда морати да се вратите?"

Након што је угледао немачке ратне авионе како се обрушавају на француске ровове и чуо вести о низу немачких победа, у време кад су стигли до Бордоа Хенријев отац је схватио да у скорије време неће бити повратка у Антверп.

Морална криза и нервни слом

У Бордоу, конзул се спријатељио са једним рабином. Каим Кругер такође је побегао од немачке најезде из свог дома у Белгији.

Конзул Соуса Мендес понудио је рабину и његовој блиској породице безбедан прелаз преко шпанске границе, али је после тога доживео „моралну кризу", према речима историчара Мордекаја Палдиела.

Кругер је одбио ту понуду, јер није могао да остави хиљаде других јеврејских избеглица у Бордоу.

У писмо од 13. јуна 1940. године, Соуса Мендес је написао: „Овде је ситуација ужасна, а ја сам у кревету због снажног нервног слома."

„Нико заправо не зна шта му је пролазило кроз главу у та два-три дана", каже доктор Палдијел, који је 25 година водио одељење за „Праведнике међу нацијама" у израелском меморијалном центру за холокауст „Јад Вашем".

„Неки кажу да је дужност дипломате да слуша наређења одозго, чак и ако та упутства нису морална."

„Касније је, у Лисабону, Соуса Мендес рекао једном рабину: 'Ако толико Јевреја може да пати због једног католика, у реду је да један католик пати због много Јевреја.' Мислио је на Хитлера, наравно."

„Нема више националности"

Шта год да му јесте пролазило кроз главу, Соуса Мендес се појавио у понедељак 17. јуна са новом решеношћу.

Према његовом сину, Педру Нуну Де Соуси Мендесу, „излетео је из спаваће собе, широм отворио врата своје канцеларије, и гласно објавио: 'Од сад па надаље свима издајем визе. Нема више националности, раса нити вере'."

То је Хенрију Дајнеру и његовој породици практично спасло живот.

Сасвим случајно, Хенријева мајка је познавала конзула још из времена његовог мандата у Антверпу, где је она била секретарица у британском конзулату.

Породица Дајнер већ је покушала да добије визе од америчких, британских и канадских власти како би изашла из Француске, али није у томе успела. Пре његовог нервног слома, Соуса Мендес их је већ ставио на листу молби послатих Салазаровој влади.

„Моја мајка се сећа да је он нестао на пар дана, а кад се поново појавио, коса му је скроз оседела", каже Хенри Дајнер, који се сећа редова избеглица испред конзулата у Бордоу и камповања по трговима.

„Моја мајка је заправо тих дана почела да ради за Соусу, помажући му око толиког обима штанцања виза дуж читавог једног дугачког стола. Соуса Мендес нам је спасао животе."

Коридор до Шпаније

Нико не зна тачно колико транзитних виза је издато, омогућивши избеглицама да пређу из Француске у Шпанију и отпутују даље до Португала. Али процењује се да их је било између 10.000 и 30.000, а већина је желела да пређе Атлантик до разних америчких дестинација.

Америчка Фондација „Соуса Мендес" успела је да пронађе неких 3.800 прималаца ових виза.

Као поседнут осећајем мисије, конзул је чак потписивао визе на улици док је маса у Бордоу почела да формира ред чак на југ ка граници са наредним градом Хендајом. Застао је код конзулата у Бајонеу да изда још папира.

Министарство иностраних послова у Лисабону почело је да шаље телеграме у Бордо, наредивши му да прекине, након што је добило извештаје његових колега да је овај „пореметио памећу".

Шпанске власти су прогласиле његове визе неважећим, али су хиљаде избеглица већ успеле да пређу реку Бидасоа у шпанску област Баскију.

Ко се извукао?

На крају се Соуса Мендес осмог јула појавио пред својим шефовима у Лисабону.

Међу онима који су побегли из окупиране Француске захваљујући његовим визама били су надреалистички сликар Салвадор Дали, филмски режисер Кинг Видор, припадници банкарске породице Ротшилд и већи део белгијске будуће владе у егзилу.

Салазаров Португал касније ће бити хваљен због улоге у омогућавању избеглицама да побегну од нацистичке окупације и репресије, али Соуса Мендес је био протеран из дипломатских кругова и напустио је службу без пензије.

Његова породична кућа у Кабанес Де Вириату је пропала, мада је екстеријер од тада реновиран.

„Салазар се огрешио о Соусу Мендеса. Овај је умро у сиромаштву као просјак, а његова деца су емигрирала у покушају да пронађу будућност за себе негде другде", каже Хенри Дајнер.

Хенријева породица је завршила у Бразилу, након чега се он послом преселио у САД. Али није заборавио човека који је био довољно храбар да не одступи од својих уверења.

„С обзиром на то каква је ситуација данас у свету, треба нам више таквих људи спремних да устану у одбрану онога што је исправно и заузму став."

Ко је био Аристидес Соуса Мендес?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]