Дан победе у Европи: Принцеза шпијунка, Леди Смрт и шест других хероина Другог светског рата

Помислите само на херојство у рату. Да ли сте у херојском чину одмах замислили мушкарца или жену?

Пречесто улога жена током ратних сукоба не добије заслужено признање, због чега смо у знак сећања на 75. годишњицу окончања Другог светског рата ове године (рат се у Европи завршио 8. маја) одлучили да одамо почаст осам жена чија су се храброст и достигнућа издвојили из милиона других који су исказали храброст у овом разорном сукобу.

Ченг Бенхуа: Дочекати смрт с осмехом

Ченг Бенхуа је била хероина покрета отпора која се борила против Јапанаца након што су окупирали Кину 1937. године.

Њена фотографија снимљена непосредно пре него што је избодена бајонетима на смрт постала је легендарни симбол неустрашивог отпора.

Направио ју је јапански фотограф који је забележио њене последње тренутке, након што је ухваћена у борби и држана у заточеништву.

Њени тамничари су је неколико пута групно силовали, али је нису сломили.

На овој слици изгледа као да се смешка смрти, руку прекрштених на грудима, главе дигнуте да би нетрепћући погледала у објектив апарата.

Њена поза је овековечена пет метара високом статуом у Нанђингу, на самом поприште једног од најгорих масакра у рату, кад су јапанске трупе поубијале 300.000 кинеских мушкараца, жена и деце.

Имала је 24 године кад је погинула 1938, годину дана пре него што је рат стигао у Европу, али годину дана након што је стигао Кинезима.

Ченг Бенхуа је имала „најупечатљивију личност, остављала је највећи утисак и заслужила највеће поштовање" међу милионима настрадалих, рекао је за Народни дневник 2013. године кинески историчар и директор музеја Фан Ђианчуан.

Нур Инајат Кан: Принцеза шпијунка

Индијска принцеза и британска шпијунка Нур Инајат Кан била је директна наследница Типу Султана, муслиманског владара Мајсора из 18. века.

Ћерка оца Индијца - учитеља суфија - и мајке Американке, рођена је у Москви и студирала на париској Сорбони.

Њен језички таленат обезбедио јој је место у британској Управи за специјалне операције (СОЕ) - тајним агентима који су се током рата падобраном убацивали у окупирану Француску да саботирају нацистичке активности, сарађују са француским покретом отпора и шпијунирају покрете трупа.

Радила је као везиста - прва жена која је на себе преузела ову опасну улогу - и непрестано мењала локацију да је не би открили.

На крају ју је ухватио нацистички Гестапо, испитивао и мучио.

Покушала је да побегне у више наврата - једном јој је чак замало пошло за руком преко кровова.

После сваког покушаја бекства, услови њеног заточеништва и испитивања су се погоршавали, али сматра се да није открила никакве вредне информације Немцима, који су је знали само по њеном шифрованом имену Мадлен и нису чак знали ни да је Индијка.

У септембру 1944. године, Инајат Кан и друге три колегинице агенткиње из СОЕ пребачене су у концентрациони логор Дахау, где су 13. септембра погубљене.

За испољену храброст, Инајат Кан је постхумно додељен британски Џорџов крст и француски Ратни крст са златном звездом. Има и свој споменик у Гордон сквер гарденсу у Лондону.

„Нур Инајат Кан представља надахнуће и дан-данас, не само због изузетне храбрости, већ и принципа за које се залагала", рекао је за ББЦ Шрабани Басу, аутор књиге Принцеза шпијунка: Живот Нур Инајат Кан.

„Иако је била суфи и веровала је у ненасиље, поднела је највећу жртву - властити живот - у борби против фашизма."

Људмила Павличенко: Леди Смрт

Људмила Павличенко једна је од најуспешнијих снајперисткиња свих времена, са 309 потврђених убистава немачких војника после нацистичке инвазије на Совјетски Савез 1941. године.

Десетине жртава су и сами били непријатељски снајперисти, који су изгубили у игри мачке и миша са женом чији су јој подвизи под опсадом Севастопоља и Одесе донели надимак Леди Смрт.

Нацистички снајперисти нису могли да је поразе, али је зато рањена минобацачком гранатом и, иако се опоравила, повучена је са фронта и због велике славе искоришћена за дизање морала совјетске ратне машинерије.

У улози маскоте Црвене армије, пропутовала је свет, сусревши се успут са америчким председником Френклином Д. Рузвелтом.

Иако јој је додељена Златна звезда хероја Совјетског савеза, касније је углавном избачена из историје.

„Изненађује што једна снајперисткиња изузетних способности после смрти није добила почасти и споменике које заслужује", рекла је за ББЦ Ирина Славина, родна активисткиња и водитељка.

„Али званична совјетска верзија после Другог светског рата била је усредсређена на слику храброг војника мушкарца - сетите се само свих тих споменика подигнутих у част ратних хероја и Незнаног јунака. Жене се нису уклапале у ту верзију."

Ненси Вејк: Бели миш

Фигура већа од живота на много начина, Ненси Вејк имала је репутацију смртоносне боркиње, агресивне кокете и незаустављиве кад је у питању пиће, баш као и непоколебљивог непријатеља нациста.

Рођена је на Новом Зеланду, али је одрасла у Аустралији. Напустила је школу са 16 година и запослила се у Француској као новинарка, наводно слагавши да уме да пише на древном египатском.

Тамо је упознала и удала се за француског индустријалисту Анрија Фиоку и живела у Марсељу кад су Немци окупирали Француску 1939. године.

Вејк се придружила француском покрету отпора и водила одбегле савезничке пилоте преко Пиринеја на безбедну територију у Шпанију. Кад је њена мрежа откуцана Немцима 1942. године, Вејк је преко Шпаније побегла у Велику Британију.

Фиока је остао за њом, био ухваћен, мучен и погубљен. Вејк се вратила у Француску падобраном и почела да ради за британски СОЕ.

Учествовала је у многим одважним мисијама - тврдила је да је једном приликом голим рукама убила немачког стражара. „У СОЕ су нас учили џудо захвату и ја сам га добро увежбала. Али био је то једини пут да сам га употребила и - бам - убила сам га на лицу места", изјавила је у једном телевизијском интервјуу деведесетих.

Након што су веома вредне радио шифре изгубљене у бици, добровољно се јавила да пређе 500 километара бициклом преко непријатељске територије да би нашла замену. Тврдила је да је то урадила за само три дана.

Средила би се и излазила са Немцима како би дошла до информација. „Мало пудера и мало пића уз пут и прошла бих њихове пунктове, намигнула им и рекла: 'Желите ли да ме претресете?' Мој Боже, каква сам само проклета кокета била", рекла је за један аустралијски лист.

Много пута је током рата била замало ухваћена, али је увек успевала да избегне гоничима, према њеном биографу Питеру Фицсимонсу.

Њена способност да побегне Немцима донела јој је надимак „Бели миш" - што је и наслов њене аутобиографије.

Вејк је примила гомилу одликовања после рата, а умрла је 7. августа 2011. године, у 98. години, у Лондону. Тражила је да се њен пепео распе у Француској.

Џејн Виале: Новинарка, шпијунка, политичарка

Џејн Виале је рођена у Републици Конго, али се као дете преселила у Париз и у време избијања Другог светског рата радила тамо као новинарка.

Виале је напустила Париз и постала тајна агенткиња за француски покрет отпора на југу земље, који иако у то време званично није био под окупацијом Немаца, јесте био под влашћу марионетској Вишијевог режима.

Сакупљала је обавештајне податке о покретима нацистичких трупа које је потом прослеђивала савезницима.

Непријатељ ју је ухватио у јануару 1943. године и била је оптужена за издају.

Њене тајне су, међутим, биле безбедне од власти, будући да је податке шифровала толико добро да их је било немогуће дешифровати.

Виале је прво послата у концентрациони логор, а потом у женски затвор у Марсељу, али је успела да побегне или била пуштена и преживела је рат.

Била је изабрана у француски Сенат 1947. године.

Хеди Ламар: Најсјајнија бомба Холивуда

Ова славна биоскопска звезда рођена у Аустрији имала је гламурозну каријеру која је јој је донела славу, звезду на холивудској стази славних и шест мужева.

Рођена као Хедвиг Ева Марија Кислер у богатој јеврејској породици у Бечу, прво се удала за индустријалисту трговца оружјем коме се није допадала њена глумачка каријера у успону и наредио јој је да глуми домаћицу његовим пријатељима и колегама, међу којима су били и нацисти.

Ламар није могла на то да пристане и кришом је побегла, прво у Париз, а потом и у Лондон, где је упознала легендарног Луиса Б. Мејера, шефа студија МГМ.

Он јој је понудио уговор у Холивуду и почео да је промовише као „најлепшу жену на свету".

Њен успех у више од 30 филмова које је снимила био је изузетан, али тешко да може да се назове херојским. Оно што јој обезбеђује место на овој листи је њен посао са стране - као изумитељке.

Ламар је, наиме, изумела систем навођења савезничких торпеда који је могао да избегне претњу непријатељског ометања мењајући фреквенције.

Америчка ратна морнарица није преузела њен патент, али елементи њеног пионирског открића могу се пронаћи данас у технологијама као што су Блутут и WiFi.

Мија Ми: Носи мач и отров са собом

Муке Мије Ми започеле су још пре него што су Јапанци окупирали Бурму у Другом светском рату.

Она је била енергична боркиња за независност земље, опирући се британској колонијалној власти.

Придружила се снагама покрета отпора у Другом светском рату и увек са собом носила мач и бочицу са отровом како би се одбранила.

Године 1944. препешачила је непријатељску територију и планинске масиве до Индије под контролом Британаца како би наставила да се бори против Јапанца.

Превила је ране тракама свог саронга док је ходала и одбијала понуду мушкараца да је понесу.

У Индији је допринела бацању летака над Бурмом са информацијама о томе колико се лоше Јапанци односе према становништву.

Иако је планирала да се врати у Бурму са мужем после рођења њеног првог сина - била је обучени падобранац - уступила је место другом борцу и вратила се тек у октобру 1945. године, након што се рат окончао.

А опет се њена борба наставила, будући да се борила за независност после и против војних режима у земљи.

Расуна Саид: Лавица

Расуна Саид је изузетак на овој листи, будући да је током рата стала на страну Сила осовине, макар номинално.

Била је кључна фигура у борби Индонезије за независност а непријатељи за њу нису били толико Јапанци колико холандски колонизатори Индонезије.

Постала је политички активна као веома млада и основала политичку партију - Индонежанско муслиманско удружење (ПЕРМИ) - у раним двадесетим, засновану на вери и националности.

Била је ватрена говорница чији су говори звучали попут „грома усред бела дана", према једној биографији, а њена храброст у критиковању холандске колонијалне власти донео јој је надимак Лавица.

Холанђани су често прекидали њене говоре, а ухапсили су је на једном догађају и задржали у затвору 14 месеци.

Кад су Јапанци окупирали архипелаг 1942. године, придружила се једној про-јапанској организацији, али ју је користила да настави са активностима борбе за независност.

У случају Индонезије, борбе нису престале кад су Јапанци поражени. Холанђани су се вратили да покушају поново да наметну власт, испрва уз помоћ Британаца, тако да је започео бруталан четворогодишњи сукоб.

То се завршило тако што су Холанђани 1949. године признали суверенитет Индонезије, а улога Саид у овоме обележена је тако што њено име краси једну од главних улица у главном граду Џакарти.

Моћна заговорница родне равноправности и образовања жена, Расуна Саид једна је од шачице Индонежанки које су проглашене Националним херојем.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]