Наука и материнство: Како смо се рађали и одрастали у праисторији

Јесте ли се некад запитали како је било бити мама у праисторији?

Знајући колико је изазовно бринути се детету данас, како ли је тек изгледало кад није било колевки, пелена, флашица, кашица и колица?

Хигијенски услови ушли су у болнице тек у 19. веку, а у периоду пре 8.500 година нису постојале ни куће какве познајемо.

Па ипак, тада се десио један од врло занимљивих преокрета у људској еволуцији - дошло је до неолитског бејби бума.

„Први пут тада маме имају двоје или више деце који преживе, али не знамо ништа о томе да ли су том периоду маме и рађале више деце.

„Зна се да има већи број археолошких остатака", каже за ББЦ на српском Софија Стефановић, професорка на Катедри за археологију Филозофског факултета у Београду.

Стефановић је пре шест година започела пионирско истраживање о рађању, мамама и бебама у праисторији, које пре ње није много интересовало научнике.

Тако настаје пројекат „Рађање", а испитивања сe углавном раде на модерно опремљеном Институту „Биосенс" у Новом Саду.

Као физичка антрополошкиња, Стефановић се бави анализом људских скелетних остатака, а сарадници су јој специјалисти из различитих области.

Како је све почело?

Људска врста је настала много пре тога - пре око два милиона година.

Првих 99 одсто трајања еволуције, човек је живео на демографском минимуму - мали број археолошких остатака показује да смо као врста једва преживели.

„Провукли смо се кроз иглене уши.

„То је време кад људи живе као ловци сакупљачи, што је до пре 12.000 година", наводи Стефановић.

Од 10.000 до 6.500 године пре нове ере траје мезолит - тада још наши преци не стварају права насеља.

У то време на Балкану постоји велика култура Лепенског вира на Ђердапу.

Њихове трапезоидне грађевине попут шатора показују да у то време лове рибу и враћају се у њих, али немају сталне насеобине.

У време почетка мезолита долази до климатских промена - повлачења глечера, повећања бујности вегетације, нових врста - мењају се дотадашњи услови живота.

Мезолит је познат као старије, а неолит као млађе камено доба у оквиру праисторије.

Са неолитом стиже и поменута демографска експанзија - научници верују да се тада рађа више деце него пре.

„За то не постоје биолошки докази, па смо одлучили да применимо методу испитивања зубних остатака", наводи Стефановић.

Зубни годови

Научници пресеку остатке зуба дијамантском тестером, направе мали пресек и ту плочицу гледају под микроскопом.

„Ту видимо такозване линије анулације, јер сваке године зуб добије један слој зубног цемента.

„Као код годова на дрвету - бројећи те линије можемо да кажемо колико је неко имао година у време смрти.

„Ова метода се користи и у форензици и врло је прецизна", наводи Стефановић.

Њене колеге у Фрајбургу, у Немачкој, унапредиле су ову методу и дошле до „невероватног открића" - током трудноће ова линија зубног цемента постаје другачија - није права, већ неправилна и тамнија.

„Ако сте имали три трудноће, имаћете три линије кризе, а може се утврдити и колико сте имали година у свакој од тих трудноћа".

Ипак, та линија кризе појављује се на зубу већ у првом тромесечју трудноће - не зна се да ли су трудноће биле успешне или су маме имале побачаје.

Ипак, Стефановић је ту методу применила на праисторију и први пут у историји науке, могла је да одреди када су и колико пута жене биле трудне током живота.

„Студија на мезолитским и неолитским женама показала је већи број линија кризе, што углавном значи број трудноћа", наводи Стефановић.

Како научници знају од када је неки скелет?

Уз помоћ угљеника.

Такозвано апсолутно датовање - одређивање прецизног датума ради се мерењем присуства радиоактивног угљеника Ц14 пошто је познато његово време полураспада.

Он почиње да нестаје кад организам умре.

Кад се измери његова количина у костима - може да се каже када је тачно умрла јединка.

Порођај

„Порођај је сигурно био тежак, као и данас. Ту разлике нема", одговара Стефановић.

Оно што нас је учинило људима - ход на две ноге и велики мождани капацитет, што аутоматски подразумева и велику главу, довело је до тешкоћа на порођају.

„Откад се родила прва људска беба, рађање је тешко и ризично.

„У модерним болницама и са царским резом и данас има смртних случајева", објашњава она.

Други важан део пројекта „Рађање" је тема дојења.

Одговоре на питања када су и колико праисторијске маме дојиле децу даће им хемијске анализе.

„Све што једемо оставља хемијски траг у нашим костима.

„Када је беба само дојена, изотопи у вашим костима показују само једну врсту сигнала. Кад крене дохрана, то се промени", напомиње Стефановић.

За разлику од других костију у организму које се могу ојачати уносом одређене хране, на зубу свака етапа развоја оставља траг који касније не може бити промењен.

Једноставно, одатле се види шта сте када јели.

На другим костима, пак, остаје траг последњег начина исхране, чиме се особа хранила у тренутку смрти.

„Када укрстите те податке, може се добити комплетан мени", објашњава она.

Током истраживања, научници су дошли су до прецизних података и о дојењу.

„У мезолиту су престајале да доје тек у трећој или четвртој години, док су у неолиту дојиле максимум годину дана.

„Неке маме са Ђердапа дојиле су свега шест месеци."

Шта из тога могу да науче данашње маме?

Неолитска деца показују више трагова одређених поремећаја или болести које су у вези са исхраном.

„Наша истраживања иду у прилог подршке дужем дојењу и са здравственог становишта.

„Мезолитска деца и мезолитски људи су чвршће грађе, чвршћих костију - стаменији су".

Ако су скратиле дојење, чиме су се деца хранила?

„То је и нас интересовало, шта су маме могле претворити у дохрану.

„Слично као и данас - кашице су правиле од животињског млека и житарица", каже антрополошкиња.

Урођена нетолеранција на млеко

Карактеристика неолита је припитомљавање биљака и животиња, нова исхрана и седећи начин живота.

Међутим, ту постоји један проблем.

„До прве године бебе су толерантне на млеко, али после не, јер није планирано да као врста једемо млеко - и тада нико није имао ту толеранцију.

„Тај део гена кроз еволуцију се тек десио, зато су и данас људи некад нетолерантни".

Шта су јели испитивали су преко керамике нађене на локалитету Старчево, јер су у њеним порама сачувани остаци древне хране.

„Одрасли су свесни да им сирово млеко не прија, али су знали како да га припреме", објашњава она.

Нашли су обиље доказа да су неолитски људи на Балкану у Старчеву правили и јели сир.

„То је најстарије у Европи и двоструко је научно потврђено. Нигде нисмо пронашли податке о сировом млеку, чак ни на зубном каменцу људи".

Њени сарадници су одлазили у најсавременије лабораторије у свету.

Кашичице у Старчеву и модерна месара

Са неолитом се први пут појављује још једна занимљива алатка - коштане кашичице, које врло личе на савремене.

Оне су малих димензија, има их пуно, а јако су лепе израде и упадљиве су.

„Научници су сматрали да су то алатке, чим су тако пуно похабане, а мале. Велики број аутора превидео је логичну могућност да се ради и беби кашичицама", прича Софија.

Сматрало се, каже. да су коришћене за ритуал или штављење коже, на пример, иако се виде јасни трагови зубића на њима.

„Дете тад гризе све што му дате. Ипак, схватили смо да неће бити лако доказати да су кашике - кашике".

Њен колега колега Бојан Петровић, дечији стоматолог, затражио је сагласност да изведе експеримент да дечијим млечним зубима „глоцкају кости".

„Од неке месаре смо добили коске од каквих су прављене кашике и направили смо вештачке вилице којима смо глоцкали кости.

„Јако често дечији млечни зуб поломи кост и то је прво откриће које нас је запањило. Било нам је узбудљиво (откриће) да дечији зуби са лакоћом остављају траг на костима", описује Софија.

Сестрине приче

За разлику од осталих научника, Софија је расла уз ову тему - као малој, сестра јој је причала приче мамама и бебама.

„Измишљала је како је припитомљена козица - тако што је мама била тужна да јој беба нема млека. Одрасла сам уз то и била сам јако зачуђена да се нико тиме није бавио", каже.

Стефановић је пионирка у истраживању ове области, која је била „занемарена у науци".

У археологији је тема детињства присутна тек последњих десетак година.

„Увек су биле важније друге теме - човек ловац, на пример", описује она.

Праисторија је подељена на основу материјалних оруђа које се користе - камено, бронзано доба.

„Постоји неки проблем између научника и беба", каже Софија.

„Кад су бебе проналажене у археолошком контексту - или се њима научници нису бавили или су објашњене као жртве чедоморства, као да је свака беба коју научници виде - аутоматски убијена".

Помоћ Европе

Европски савет за истраживање ЕРЦ (European Research Council) задужен за финансирање најиновативнијих научних пројеката без ограничења у вези са темама, доделио јој је за вишегодишњи пројекат „Рађање" 1,7 милиона евра, првој у Србији.

„Схватили су моју идеју о рађању и мамама и бебама као озбиљну и као потенцијал за развој неистражене области", каже научница, која је и креативна амбасадорка Србије.

Поред осам истраживача, пројекат има бројне сараднике у земљи и иностранству, а успоставио је и сарадњу са више од двадесет музеја и научних институција у Србији, Немачкој, Француској, Енглеској, Северној Македонији и Хрватској, наводи се на сајту Биосенса.

Софијин рад је инспирисао и друга истраживања.

Научница из Беча, Катарина Рибејсолбери испитивала је материнство у бронзаном добу и утврдила да постоје бројни остаци керамичких бочица са пипама у којима су нашли трагове млека - у својеврсним праисторијским флашицама.

Први пројекат - мамутица Кика

Стефановић већ две деценије ради на приближавању науке људима.

Знала је да је у копу фабрике Тоза Марковић Кикинда пронађен готово цео скелет мамута и препознала туристичку и музејску атрактивност налаза.

„Нисам могла да верујем да та дивна праисторијска животиња стоји бачена у кругу фабрике", каже.

Такозвана Кика представља један од најочуванијих фосилних остатака мамута - џиновске праисторијске животиње која је на тлу Европе живела пре око 500.000 година.

Са колегиницом је дошла на идеју да скелет мамута, који ће касније постати симбол Кикинде, пренесе у музеј. Написале су пројекат и добиле новац од Европске уније.

Ипак, мештани нису одмах подржали ту иницијативу.

„Људи који ме знају говорили су ми шта се глупираш, какав мамут? Ко ће с тим да се повеже, имамо Лалу, имамо Сувачу, какав мамут - бренд Кикинде", присећа се Софија.

Упркос томе, већ прве године на Мамутфесту, замишљеном као пратећи програм, хиљаде деце је послало и нацртало честитке за рођендан Кики.

„Волимо Кику, али, научници, ископајте једног Кикана да не буде сама`, написала су нам деца.

„Данас нема детета у Кикинди које не зна Кику, а локални музеј је оживео", додаје.

Софијин наредни пројекат биће старење у праисторији, да заокружи животни циклус, каже.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]