Операција Дунавски вилењак: Како су потопљени немачки бродови и шта ће њихово вађење открити

Кад се водостај Дунава у Ђердапској клисури смањи, велике металне скаламерије испливаjу на површину.

Све ово звучи као крајње чудан призор, али мештани Прахова, луке надомак Неготина, на њега су навикли, каже Ивица Гавриловић за ББЦ на српском.

„Некада то буде у току лета, некад пролеће или јесен, зависи од варијације водостаја. Али ево, ове године, од марта, виде се сваког дана", каже Ивица.

А шта то становници овог лучког места на Истоку Србије свако мало угледају?

Септембра 1944. године, нацисти су потопили више од сто сопствених бродова у Ђердапској клисури.

Процењује се да је током операције Дунавски вилењак потопљено између 160 и 220 немачких бродова на путу од Црног мора до луке Прахово у близини Неготина, непланираног коначног одредишта нацистичке флотиле.

Поједини историчари причу о потопљеним бродовима називају „последњом неиспричаном мистеријом Другог светског рата".

Већ 76 година, миниране олупине бродова налазе се на речном дну и ометају пловидбу Дунавом, нарочито током ниског водостаја реке.

Међутим, пловидба највећом европском клисуром би у наредним годинама могла да постане лакша, како Србија започиње пројекат вађења потопљене флотиле.

Министарка грађевинарства Зорана Михајловић потписала је крајем маја уговор вредан 1.5 милиона евра којим почиње велика акција вађења бродова.

„Овим уговором започињемо акцију на коју чекамо 75 година, да коначно имамо Дунав који ће бити плован комплетним током кроз Србију", изјавила је Михајловић.

Сама акција вађења бродова трајаће неколико година, а министарка Михајловић процењује да ће Србија за то издвојити чак 23 милиона евра.

Али зашто се на овај пројекат чекало толико дуго и шта ће све, поред бродских олупина из Другог светског рата, изронити из Дунава?

Шта је операција Дунавски вилењак?

Бродови који су потопљени припадали су нацистичкој дунавској и црноморској флотили. Током Другог светског рата, пловили су Црним морем, Дунавом али и рекама Совјетског савеза.

Већина ових бродова је до мора допловила Дунавом из Немачке, док је један број направљен у румунском бродоградилишту Констанца на обали Црног мора.

Након пораза Немачке војске на Источном фронту, савезнички авиони започели су нападе на нацистичке бродове у подморнице у Црном мору.

Због тога, почетком августа 1944. године, директор бродоградилишта и луке у Констанци, адмирал Паул Зиб, организује све расположиве бродове у једну формацију и почиње операцију повлачења Дунавом до Немачке под називом Дунавски вилењак.

Тежак пут

Иако је Дунав био потпуно проходан за бродове, то није био случај и за подморнице. Из тог разлога, нацисти одлучују да сами потопе преостале три подморнице недалеко од турске обале, како не би пале у руке непријатеља.

Адмирал Зиб започео је повлачење, свестан да до Ђердапске клисуре мора да стигне пре Црвене армије, али до тамо га је чекало још скоро 1000 километара пловидбе.

„Било је јасно да је пут до Ђердапа мртва трка, коју такође могу да добију и Руси", изјавио је историчар др Алексеј Тимофејев у документарном филму Тајна Дунавског вилењака.

Румунија је капитулирала 23. августа 1944. године и објавила рат Немачкој. Два дана касније, у близини града Черна вода, румунски војници нападају дојучерашње савезнике и том приликом гине више од 600 људи, док 12 бродова бива потопљено.

Неколико дана потом, код бугарског града Видина, поново долази до напада и Немачка губи неколико стотина војника и 22 брода.

Првог септембра, флотила, у не тако добром стању, стиже у Прахово надомак Неготина, које је тада још увек било под немачком окупацијом. На броду-болници се налазило 1.600 рањеника, на осталим бродовима око 2.000 цивила, нека пловила су била тешко оштећена, док је посади фалило свега - од муниције, преко хране и лекова.

Цивили и један део војника искрцали су се на копно и возом кренули ка Немачкој. Адмирал Зиб је остао на Дунаву. Наредио је капетану Селтеру да са најспремнијим бродовима проба да прође кроз гвоздену капију.

Међутим, Селтера дочекују жестоки напади и Немачка поново остаје без великог броја бродова.

Свестан које су му карте преостале, адмирал Зиб се одлучује за другачију стратегију.

Планско потапање без дозволе

Зиб је од надређених у Београду затражио дозволу за потапање флотиле и четвртог септембра, не добивши одговор претпостављених, наређује потапање.

Бродови су потапани плански. Навлачени су један преко другог у дужини од пет километара, онемогућивши даљи пробој руске флотиле.

Међутим, када је скоро читава флотила потопљена, Зибу стиже неочекиван одговор из Београда - да одмах обустави потапање. Али адмирал одлучује да се оглуши о наређење и потопи четири преостала брода - брод-болницу Бамберг, брод Ускок и два ратна ловца на подморнице.

Према речима очевидаца, како се наводу у тексту Операција Дунавски вилењак у магазину Енергија, званичном издању Електропривреде Србије, брод-болница је потопљен заједно са 1600 рањеника.

Немачки историчар Бенџамин Хас, говорећи у филму Тајна Дунавског вилењака, каже да званични документи указују да је наређена евакуација 1600 рањеника, али да не постоје докази да је она извршена. Ипак, Хас додаје да је мало вероватно да је толики број људи потопљен без икаквог разлога.

По завршетку Другог светског рата, адмирал Паул Зиб је због потапања бродова изведен пред војни суд у Берлину. Поступак је касније обустављен, а Зиб је одликован.

„Почасти које су Зибу додељене, копча гвозденог крста првог и другог реда и крст у злату, упућују на то да је Зиб добро деловао и да је, у оквиру могућности у датим околностима, поступио најбоље", изјавио је Хас.

Прича о којој се није пуно говорило

Иако је мештанима Прахова прича о потопљеним бродовима позната већ више од 75 година, тек се последњих двадесетак година о њима интензивно говори, каже за ББЦ на српском Сузана Михајловић Јовановић, дописница Вечерњих новости из Неготина, која је доста писала о овој теми.

„Ова прича је актуелизована 2003. године када је, за време изузетно ниског водостаја, снимљен документарни филм Мине међу морунама, редитеља Милуна Вучинића", каже Михајловић Јовановић.

Како је 2011, године водостај Дунава био на историјском минимуму, причу је умногоме расветлио новинар Душан Војводић филмом Тајна дунавског вилењака, додаје она.

А Војводић је указао на то да, иако стари, уништени и под водом, немачки бродови са собом носе одређене опасне материје.

Шта крију немачки бродови?

Ивица Гавриловић из Прахова има 27 година и као риболовац, од 365 дана у години, 360 проведе на Дунаву.

Прича о немачким бродовима му је добро позната. Зна доста од томе јер их често виђа „голим оком".

„Када сам био млађи, улазили бисмо дубље у Дунав, неких километар и по узводно од од бродова", прича Ивица.

„Онда бисмо допливали до бродова и боравили тамо. На спрудовима бисмо гледали рибе како се бацају."

И док су тако безбрижно стајали на олупинама и уживали у природи, нису били свесни на чему заправо стоје.

Снимајући документарац Тајна Дунавског вилењака, новинар Душан Војводић открио је да се на потопљеним бродовима налази и доста експлозивних средстава.

Трагајући за брод-болницом, његова екипа и он открили су и два ратна миноловца, УЈ 109 и УЈ 110, на којима се налази велика количина неексплодираних дубинских мина.

„Утврдили смо да ови типови миноловца у складиштима за оружје могу да носе 100 дубинских мина, што је укупно седам тона експлозива", изјавио је Војводић за Вечерње новости.

Он је додао да је посебно опасно што су мине обрасле подводним растињем, па их је јако тешко препознати.

Гостујући у јутарњем програму РТС, помоћник министарке за водни саобраћај и безбедност пловидбе при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Вељко Ковачевић је изјавио да је вађење таквих мина посебно проблематично.

Додао је да је немачка делегација ронилаца приликом посете Дунава код Прахова потврдила да не може гарантовати како ће се подводне мине понашати када после 75 година дођу у контакт са ваздухом.

Због тога је неопходно разрадити посебну методологију одстрањивања тих мина.

Колико је такав подухват опасан, сведочи и то да је осамдесетих година Југославија, у сарадњи са Румунијом, без претходне припреме започела вађење бродова. Тада је дошло до експлозије услед које је погинуло десет људи.

„Када смо били деца, није нам падало на памет да ту има Мина и експлозива", каже Ивица Гавриловић.

„Али ће вам зато сви рећи да ту ко зна колико злата има и других вредности."

Иако неки мисле да је са бродовима потонуо и ратни плен опљачкан у Совјетском Савезу, Ивица каже да нико кога он познаје није на њима нашао злато.

„На олупинама није, али на самој обали су раније налазили не само злато, већ и друге вредне ситне ствари."

„Цело Прахово лежи на старом римском граду, е сад, да ли је то од Римљана или са брода, то не знам."

Са друге стране, историчари сматрају да су Немци пре потапања покупили све што је имало већу вредност, па потрага за нацистичким благом може деловати узалудно.

Како потопљени бродови утичу на пловидбу Дунавом?

Потапањем немачких бродова, пловни пут Дунавом је био потпуно закрчен.

Тачан број потопљених бродова није познат и цифре које се помињу крећу се од 160 до 220 пловила.

По завршетку Другог светског рата, руска војска је извадила око 15 бродова, омогућивши тако пловидбу у одређеним деловима широким само 50 метара.

Помоћник министарке за водни саобраћај и безбедност пловидбе Вељко Ковачевић изјавио је да 1944. године на Дунаву потопљено 220 бродова.

„Знамо да је одмах после Другог светског рата Југословенска армија извадила 30 бродова и да су под водом остала око 183", рекао је Ковачевић.

Он је такође додао да је скенирањем утврђено да 23 брода угрожавају безбедност пловидбе и животну средину и да је то разлог зашто ће наредне године почети вађење олупина.

Низводно од луке Прахово, пловни пут је сужен на 180 метара, а присуство бродова сужава пут на свега 100 метара. Тај део пута је на навигационим картама означен белом бојом, као зона неиспитаног пловног подручја.

А ако помислите да вишечасовних застоја има само у великим градовима и на граничним прелазима, знајте да се у овом делу реке за пролазак чека и по неколико сати.

„Пловидба се одвија уским каналом, и то само у једном смеру. На мимоилажење, бродови чекају од 40 минута до четири сата, јер је у дужини од шест километара пловни пут сужен на 50 метара", изјавио је председник Удружења капетана унутрашње пловидбе Србије Срећко Николић за Вечерње новости.

Новинарка Сузана Михајловић Јовановић додаје да бродовима у овим водама помажу и надлежни из Лучке капетаније Прахово.

„Обавештавају их куда да прођу, јер се дешава да нису ни чули да овде постоје потопљени бродови", каже.

На услузи су им и надлежни из Бродске преводнице Хидроелектране Ђердап два.

Министарка Зорана Михајловић изјавила је да због небезбедне и отежане пловидбе на овом делу Дунава, Србија годишње губи пет милиона евра.

Шта сада следи?

Ово није први пут да се планира или покушава вађење немачких бродова из Ђердапске клисуре.

Поред трагичних покушаја из осамдесетих година, Михајловић Јовановић подсећа да је Европска Агенција за реконструкцију септембра 2006. године финансирала сонарно снимање олупина, али је чишћење корита Дунава изостало због недостатка средстава.

Додаје да је иста агенција 2009. године финансирала и техничко извиђање на 11 локација на Дунаву и Сави.

„Две године касније, почело је уклањање неексплодираних средстава у луци Прахово и тада је уклоњено 25 граната из Другог светског рата."

Како пише РТС, нови пројекат из 2020. године имаће две фазе: подводна снимања и лоцирање неексплодираних средстава, а затим ће бити расписан тендер за вађење бродова.

Чишћење би требало да буде завршено до 2023. године.

Михајловић Јовановић каже да се „тек уговором који је недавно потписан коначно буди нада да ће овај проблем почети да се решава.

Куда плове стари бродови?

„Толико смо навикли на овај призор, да када се то деси, прва реакција нам је 'погледај колико је опала вода, види се брод'", каже Ивица Гавриловић.

Одлука о томе да ли ће бродови, након што буду извађени, стајати као експонат или ће бити враћени Немачкој биће накнадно донета, наводе из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

Када би бродови само нестали, Ивица претпоставља да би мештанима, у неку руку, недостајали. Али прича о њима не може да нестане, сигуран је.

„Генерацијама би се само низале приче. Ја имам петогодишњег сина и кад год види те бродове, увек ме пита 'тата, шта је ово?'."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]